Svako ima pravo na svoj bluz
Danski bend.
Negde kažu i one-man-band, na ovom izdanju.
Imaju dva albuma pre ovoga. Nisam slušao. I ne znam zašto vam takve stvari više i napominjem. Šta vas se tiče? Mogu i da slažem. I da fingiram. Ali neću. Najviše od svega me brine- a šta ako sam slušao, samo se ne sećam. Alchajmer je zao drug.
Više me brine ovaj moj lični lajkabiliti spram retro zvuka osamdesetih. I to onog najmejnstrimnijeg. Pa samlevenog u jeftinom smoothie aparatu za indi senzibilitete.
Bože, da li sam hipsterski kliše?!
Muziku na izdanju Grasque najlakše bih mogao da opišem kao fantastičan spoj Sade i Sigur Ros. Sade iz svoje "najsmooth" faze sa Ordinary Love i By Your Side gde su ona i muzika postali jedna tečnost. I Sigur Ros sa Von, na kome je eteričnost i dalje bila zarobljena u konvencionalnije formate.
Ne znam da li je vođa/ jedini član ovog benda, Jannis Noya Makrigiannis, muško, žensko, oboje, Danac, Grk ili transdžender. Nije bitno. Bitnije je da je on sve to, pojedinačno ili odjednom, od pesme do pesme.
Stvari koje cenim kod ovog albuma:
sofisticiran retro elektronski lo-fi ugođaj (istina, karakterističan, za ovu etiketu)
nesavršenost
leto
pesma Perfect Estocada je moj letnji hit i zadaje najnostalgičniji ubod u centar srca i kunem vam se da se tokom pesme Jannis pretvori u Sade
zvuči kao saundtrak odluke da iz desne trake skrenete u levu i poljubite se sa kamionom koji vam dolazi u susret
beskrajnost na koju aludira
imam utisak da su u pesme prosute sve one stvari koje je kosmos gurao pod tepih
drugim rečima, Jannis fluidnu strukturu pesama neprekidno usložnjava sitnim aranžmanskim intervencijama koje vas podsećaju da nema praznog hoda, već da je sve posuto trnjem
podseća me na Beloved
podseća me na Ordinary World, Duran Duran
multipla preslušavanja rezultirala su mojim "buđenjem" na različitim mestima- nekad je povod za to aluzija na skoro Stock Aitken Waterman semplove (kao u Gamma Moth), a nekad skoro Princeovska lutanja u avangardu (kao u Does It Look As If I Care). Ili kad se kao u Face Melting čuje distorzirani eho Neil Tennantovog glasa.
Grasque možda ide kao after-party nakon Junk. Mislim, ako ste se tamo dobro proveli.
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
Danski bend.
Negde kažu i one-man-band, na ovom izdanju.
Imaju dva albuma pre ovoga. Nisam slušao. I ne znam zašto vam takve stvari više i napominjem. Šta vas se tiče? Mogu i da slažem. I da fingiram. Ali neću. Najviše od svega me brine- a šta ako sam slušao, samo se ne sećam. Alchajmer je zao drug.
Više me brine ovaj moj lični lajkabiliti spram retro zvuka osamdesetih. I to onog najmejnstrimnijeg. Pa samlevenog u jeftinom smoothie aparatu za indi senzibilitete.
Bože, da li sam hipsterski kliše?!
Muziku na izdanju Grasque najlakše bih mogao da opišem kao fantastičan spoj Sade i Sigur Ros. Sade iz svoje "najsmooth" faze sa Ordinary Love i By Your Side gde su ona i muzika postali jedna tečnost. I Sigur Ros sa Von, na kome je eteričnost i dalje bila zarobljena u konvencionalnije formate.
Ne znam da li je vođa/ jedini član ovog benda, Jannis Noya Makrigiannis, muško, žensko, oboje, Danac, Grk ili transdžender. Nije bitno. Bitnije je da je on sve to, pojedinačno ili odjednom, od pesme do pesme.
Stvari koje cenim kod ovog albuma:
sofisticiran retro elektronski lo-fi ugođaj (istina, karakterističan, za ovu etiketu)
nesavršenost
leto
pesma Perfect Estocada je moj letnji hit i zadaje najnostalgičniji ubod u centar srca i kunem vam se da se tokom pesme Jannis pretvori u Sade
zvuči kao saundtrak odluke da iz desne trake skrenete u levu i poljubite se sa kamionom koji vam dolazi u susret
beskrajnost na koju aludira
imam utisak da su u pesme prosute sve one stvari koje je kosmos gurao pod tepih
drugim rečima, Jannis fluidnu strukturu pesama neprekidno usložnjava sitnim aranžmanskim intervencijama koje vas podsećaju da nema praznog hoda, već da je sve posuto trnjem
podseća me na Beloved
podseća me na Ordinary World, Duran Duran
multipla preslušavanja rezultirala su mojim "buđenjem" na različitim mestima- nekad je povod za to aluzija na skoro Stock Aitken Waterman semplove (kao u Gamma Moth), a nekad skoro Princeovska lutanja u avangardu (kao u Does It Look As If I Care). Ili kad se kao u Face Melting čuje distorzirani eho Neil Tennantovog glasa.
Grasque možda ide kao after-party nakon Junk. Mislim, ako ste se tamo dobro proveli.
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
No comments:
Post a Comment