Mladi (za mlade)
Mislio sam da vam pišem o jednom drugom albumu, koji mi se daaaaleko više sviđa. A onda sam ponovo pustio ovaj da proverim da li zavređuje dalji o(p)stanak na mom ajpodu.
Ovo ni po čemu naročito nije zanimljiv, a ni posebno vredan pisanja, album.
Muzika na njemu podseća na Yo La Tengo (ravnopravno pevaju i dečak i devojčica, a i sličan je post-američki rok na momente), Belly (opšti, ženskasti vajb, soprano vedrine), a muziciranje na gitari je daleko bolje od svega ostalog u bendu, a to vam kažem kao neko koga, inače, zabole za takve stvari.
Iako sad ne mogu da se setim nijednog konkretnog albuma, "opšti mi je utisak" da su 1990. i 1991. sve rok ploče zvučale ovako.
Hummingbirds (prljava rokerska This Kind Of Feeling).
Heart Throbs (turobnjikava i snena, i možda ovde najbolja, 2013).
Throwing Muses (energične Come On i I Was Home).
Sundays (prolećna i poletna Easier Said i ranojesenja Creation Myth).
Galaxie 500 (naslovna tema).
Htedoh reći, Human Ceremony je album za mame i tate članova ovog benda. Što je još čudnije s obzirom da je trio poreklom iz Bruklina, i niko od njih još nije napunio dvadeset godina, i nemaju nikakvu želju da budu novi The Strokes, ili makar kul kao oni. Ili još kuliji, kao Velvet Underground (iako i njih čačkaju u dirljivoj, stondiranoj akustičnoj baladi Oh, I Just Don't Know). Sunflower Bean deluju zadovoljni samo mogućnošću da sviraju.
I nisu netalentovani. Zapravo, to zvuči kao da se rugam. Njihov talenat nije pretenciozan. Deluje iskreno.
Ne verujem da će neko preslušan svega (ne laskam sebi, više pokušavam da budem racionalan) posegnuti za ovim izdanjem tražeći nešto što nije već čuo, ali možda hoće (eto, imate moj primer...) u želji da oseti malo svežine i naivnosti. Nepromišljenosti. Nenamerne nepromišljenosti.
Produkcija na Human Ceremony je prilično kristalna i čista. Yo La Tengo su to, namerno ili nenamerno, nije bitno, ostvarili tek u drugom delu karijere. Tako nešto baš nije često u mladih bendova, a bez da narušava njihovu autentičnu energiju. A možda govori i o snazi i samopouzdanju benda, koji ne mora da mulja i krije ono što ne ume.
Sunflower Bean umeju, i to bez mnogo muke.
SELEKTAH: 7plusplus/ 10
Mislio sam da vam pišem o jednom drugom albumu, koji mi se daaaaleko više sviđa. A onda sam ponovo pustio ovaj da proverim da li zavređuje dalji o(p)stanak na mom ajpodu.
Ovo ni po čemu naročito nije zanimljiv, a ni posebno vredan pisanja, album.
Muzika na njemu podseća na Yo La Tengo (ravnopravno pevaju i dečak i devojčica, a i sličan je post-američki rok na momente), Belly (opšti, ženskasti vajb, soprano vedrine), a muziciranje na gitari je daleko bolje od svega ostalog u bendu, a to vam kažem kao neko koga, inače, zabole za takve stvari.
Iako sad ne mogu da se setim nijednog konkretnog albuma, "opšti mi je utisak" da su 1990. i 1991. sve rok ploče zvučale ovako.
Hummingbirds (prljava rokerska This Kind Of Feeling).
Heart Throbs (turobnjikava i snena, i možda ovde najbolja, 2013).
Throwing Muses (energične Come On i I Was Home).
Sundays (prolećna i poletna Easier Said i ranojesenja Creation Myth).
Galaxie 500 (naslovna tema).
Htedoh reći, Human Ceremony je album za mame i tate članova ovog benda. Što je još čudnije s obzirom da je trio poreklom iz Bruklina, i niko od njih još nije napunio dvadeset godina, i nemaju nikakvu želju da budu novi The Strokes, ili makar kul kao oni. Ili još kuliji, kao Velvet Underground (iako i njih čačkaju u dirljivoj, stondiranoj akustičnoj baladi Oh, I Just Don't Know). Sunflower Bean deluju zadovoljni samo mogućnošću da sviraju.
I nisu netalentovani. Zapravo, to zvuči kao da se rugam. Njihov talenat nije pretenciozan. Deluje iskreno.
Ne verujem da će neko preslušan svega (ne laskam sebi, više pokušavam da budem racionalan) posegnuti za ovim izdanjem tražeći nešto što nije već čuo, ali možda hoće (eto, imate moj primer...) u želji da oseti malo svežine i naivnosti. Nepromišljenosti. Nenamerne nepromišljenosti.
Produkcija na Human Ceremony je prilično kristalna i čista. Yo La Tengo su to, namerno ili nenamerno, nije bitno, ostvarili tek u drugom delu karijere. Tako nešto baš nije često u mladih bendova, a bez da narušava njihovu autentičnu energiju. A možda govori i o snazi i samopouzdanju benda, koji ne mora da mulja i krije ono što ne ume.
Sunflower Bean umeju, i to bez mnogo muke.
SELEKTAH: 7plusplus/ 10
No comments:
Post a Comment