Šta god mislili o ovom filmu, u Srbiji niko ne pravi ovakve, ni slične i mahom želudac mesto srca kod nas
Kažem ja Žozefini u nekom trenutku- baš je super što je napravio da se uopšte ne čuje ovaj petao (koji je inače osuđen na smrt zbog uznemiravanja komšiluka kukurikanjem). A na to će meni Žozi- šta lupaš, pa svaki put kad padne noć, petao kukuriče, evo malo pre i kad je bio vatromet, čuje se kako on kukuriče!...
Fakat je da bi film bio bolji da se ne čuje nikad kako petao kukuriče.
Fakat je i da film koji JA gledam nije onaj koji se prikazuje meni i Žozefini.
Kažem vam sve to zato što mi se čini da će svaki gledalac ovog filma Miguela Gomesa (koga neki pamte po zanimljivom Tabu, a neki i po još zanimljivijem A Cara Que Merces) odgledati svoj film.
Pre svega, Gomes ne štedi na materijalu. Njegov film skoro sve vreme ima naratora (ponekad jednog, ponekad se mešaju dva), narativ se retko linearno prati, a i čak kad konačno uspe da se fokusira na jednu priču, Gomes je neprekidno cepa montažom kadrova koji naoko nemaju vezu, ubacivanjem likova i njihovih monologa itd itd itd itd i(stvarno)td.. Otuda, pošten gledalac kontinuirano tokom dva sata biva zatrpavan "događanjem i pričanjem" od koga mislim da u jednom cugu ne može ni da prihvati sve tj ono što stigne da ukači biće film koji je odgledao.
Film nije baziran na Šeherezadinim pričama iz Hiljadu i jedne noći, ali koristi tu priču kao simboličan i formatski okvir. Umesto magije, serviran nam je neki "magični dokumentarizam" (ako mogu da budem malo specifičniji u odnosu na "magični realizam"), a umesto Šeherezade imamo Gomesa i njegove likove, koji su svi voljni da nam nešto ispričaju.
U tri priče, od kojih je ona sa petlom najzabavnija, motaju se motivi hipokrizije, korupcije, politike (prva priča), ljubavi, zlobe, zavisti, naivnosti (priča o petlu), tuge, nepredavanja, životnog post-festuma (treća priča), ali sve one izviru iz pred-priče- one o tome kako je u Portugalu, 2009. beše, ispraćen poslednji brod iz nekad slavne brodogradilišne luke (zaboravih ime), koja je izmešana, kako sam reditelj priznaje- bez ikakvog vidljivog smisla, sa pričom o naporima nadležnih da se izbore sa najezdom osa koje uništavaju pčele i privredu. U tom polu-apokaliptičnom kapitalističkom smiraju Portugala, Gomes započinje priču koja se na dokumentaran i satiričan način (u prvoj priči, iako se radi o mitskim junacima, glumci nose moderne kostime i imaju uloge korumpiranih ministara i premijera) nosi sa mukama Portugala polu-zaboravljenog u Evropskoj Uniji od koje se očekivao spas.
I to bi sve bilo ok, da Gomes nije "auteur" čiji vizuelni stil bih opisao kao "pijani dokumentarizam", a onaj narativni kao kupusaru dobrih i loših ideja kako nešto može da se uradi, od kojih nijedna ideja nije odbačena. Upravo zato, nikad jasnog fokusa šta nam zapravo priča i ko su akteri priče (broj se smanjuje i povećava po potrebi), gledalac relativno brzo gubi interesovanje (jer ne može da ga održi na nivou koncentracije koju Gomes zahteva) i od filma ostaje naša privatna kupusara neravnomerno raspoređenih utisaka.
Da je hteo, Gomes je od ovog materijala mogao da parira Felliniju sa svojom verzijom Amarcorda, jer ista vrsta nostalgičnog patriotizma postoji i ovde. Ali nije hteo. I to što nije hteo je dobro. Njegov film je skoro godarovski radikalan derivat Fellinija, i to ima svojih čari. Ali sumnjam da će mnogi imati strpljenja za njih.
SELEKTAH: 5/ 10
Kažem ja Žozefini u nekom trenutku- baš je super što je napravio da se uopšte ne čuje ovaj petao (koji je inače osuđen na smrt zbog uznemiravanja komšiluka kukurikanjem). A na to će meni Žozi- šta lupaš, pa svaki put kad padne noć, petao kukuriče, evo malo pre i kad je bio vatromet, čuje se kako on kukuriče!...
Fakat je da bi film bio bolji da se ne čuje nikad kako petao kukuriče.
Fakat je i da film koji JA gledam nije onaj koji se prikazuje meni i Žozefini.
Kažem vam sve to zato što mi se čini da će svaki gledalac ovog filma Miguela Gomesa (koga neki pamte po zanimljivom Tabu, a neki i po još zanimljivijem A Cara Que Merces) odgledati svoj film.
Pre svega, Gomes ne štedi na materijalu. Njegov film skoro sve vreme ima naratora (ponekad jednog, ponekad se mešaju dva), narativ se retko linearno prati, a i čak kad konačno uspe da se fokusira na jednu priču, Gomes je neprekidno cepa montažom kadrova koji naoko nemaju vezu, ubacivanjem likova i njihovih monologa itd itd itd itd i(stvarno)td.. Otuda, pošten gledalac kontinuirano tokom dva sata biva zatrpavan "događanjem i pričanjem" od koga mislim da u jednom cugu ne može ni da prihvati sve tj ono što stigne da ukači biće film koji je odgledao.
Film nije baziran na Šeherezadinim pričama iz Hiljadu i jedne noći, ali koristi tu priču kao simboličan i formatski okvir. Umesto magije, serviran nam je neki "magični dokumentarizam" (ako mogu da budem malo specifičniji u odnosu na "magični realizam"), a umesto Šeherezade imamo Gomesa i njegove likove, koji su svi voljni da nam nešto ispričaju.
U tri priče, od kojih je ona sa petlom najzabavnija, motaju se motivi hipokrizije, korupcije, politike (prva priča), ljubavi, zlobe, zavisti, naivnosti (priča o petlu), tuge, nepredavanja, životnog post-festuma (treća priča), ali sve one izviru iz pred-priče- one o tome kako je u Portugalu, 2009. beše, ispraćen poslednji brod iz nekad slavne brodogradilišne luke (zaboravih ime), koja je izmešana, kako sam reditelj priznaje- bez ikakvog vidljivog smisla, sa pričom o naporima nadležnih da se izbore sa najezdom osa koje uništavaju pčele i privredu. U tom polu-apokaliptičnom kapitalističkom smiraju Portugala, Gomes započinje priču koja se na dokumentaran i satiričan način (u prvoj priči, iako se radi o mitskim junacima, glumci nose moderne kostime i imaju uloge korumpiranih ministara i premijera) nosi sa mukama Portugala polu-zaboravljenog u Evropskoj Uniji od koje se očekivao spas.
I to bi sve bilo ok, da Gomes nije "auteur" čiji vizuelni stil bih opisao kao "pijani dokumentarizam", a onaj narativni kao kupusaru dobrih i loših ideja kako nešto može da se uradi, od kojih nijedna ideja nije odbačena. Upravo zato, nikad jasnog fokusa šta nam zapravo priča i ko su akteri priče (broj se smanjuje i povećava po potrebi), gledalac relativno brzo gubi interesovanje (jer ne može da ga održi na nivou koncentracije koju Gomes zahteva) i od filma ostaje naša privatna kupusara neravnomerno raspoređenih utisaka.
Da je hteo, Gomes je od ovog materijala mogao da parira Felliniju sa svojom verzijom Amarcorda, jer ista vrsta nostalgičnog patriotizma postoji i ovde. Ali nije hteo. I to što nije hteo je dobro. Njegov film je skoro godarovski radikalan derivat Fellinija, i to ima svojih čari. Ali sumnjam da će mnogi imati strpljenja za njih.
SELEKTAH: 5/ 10
No comments:
Post a Comment