Nožem kroz staklo
Znate one scene kada u sci-fi/ futurističkim filmovima prikazuju klabing, pa grupa sajberpankera i sličnih divlja uz neku elektro-motorno-testernu muziku, kako bi nam neznani autor pokazao neotkazivi medmaksični pravac naših duša, volšebno implicirajući da će naš sluh i ukus proći kroz neki retrogradni proces (da ne kažem retardizaciju) u naporu da se u budućnosti sajberprimitivizujemo. Šta god da sam sad rekao, muzika Crystal Castles je, konačno, postala ono što sam ja želeo da čujem u tim filmskim trenucima. Bombastična, histerična, dehumanizovana, ali s dušom.
Voleo sam ih kako samo jedna sajber-hipsterka može.
Imajući na umu da witch-house, iz koga su, argjuabli, potekli nikada nije imao budućnost. Kao i da su Salem bili Velvet Underground čitavog pokreta.
A Crystal Castles njegovi Stooges.
I ja sam želeo da budem njihov pas.
(Nisam odoleo)
U tih skoro deset godina, sumnjam da još mnogo ljudi (pored mene) zabole za ceo pokret, Salem i nove Crystal Castles.
A i Ethan Kath, osnivač i mastermajnd ovog benda, i pevačica mu (i cura, ako se dobro sećam) Alice Glass, su se u međuvremenu raskantali, što je, pre bih rekao, neke ljude podsetilo da ovaj duo uopšte postoji, nego što im je raskrvarilo srca. Razlaz nije bio nimalo mio, kako i treba, a sve je bilo dostupno web javnosti na milost i nemilost. Alice je ispala žrtva Ethanove tiranije i zlostavljanja, ali ako ste ikada videli ovaj duo, jasno vam je da tu, kao u slučaju najboljih drugara narkomana, samo više nije bilo dovoljno droge za oboje. I bukvalno i metaforično.
Moram da priznam da sam ja isprva očekivao da će naša pažnja ostati samo na Alice i nastavku njene karijere, od čega se jedva porodio jedan neubedljiv, ali solidan singl, Stillbirth, pre tačno godinu dana.
Ethan je, u međuvremenu, umuknuo i preskočio priliku za nove hipsterske "Parove", i vratio se novim albumom, i novom postavom Crystal Castles. Baš kao Žika iz Zane, kao Bob i Pete iz St Etienne, kao Michael i Luca iz Snap, i on je doveo novu pevačicu, ništa manje bledu, plavu, mladu, a deluje i talentovanu, nego što je Alice bila. Drugim rečima, ako ne zagledate, možda nećete ni primetiti da se nešto promenilo.
Sad ostaju dva pitanja- da li novi album novih Crystal Castles ima smisla za stare fanove i da li Crystal Castles, kao manje-više ista ideja, imaju smisla skoro deset godina kasnije?
Što se mene tiče, kao starog (da li i najstarijeg?) fana CC, provocirajuće nazvani Amnesty (I) radi isto što i prethodni albumi. Šeta me od zonosumrakastih balada, poput Choloform, preko upečatljivih pop formata kakav je bio i dalje monstrouzno magični Celestica (nešto tako je ovde Char). Duboko samouvereni da su, ipak, najviše bili voljeni zbog elektrobuke i prateće vriske, CC i dalje umeju da zagrebu noktima po sintisajzerima i nateraju nas da se naježimo (Enth). Za mene su novina nešto precizniji i čistiji ritmovi sa snažnim industrial nabojem, koji zvuče skoro kao Front 242, poput Concrete ili Fleece, ali sam prijatnije iznenađen zlostavljanjem euro-dancea koji na momente deluje kao da su članovi Culture Beat waterboardovani i potom naterani da kreiraju hit (Teach Her How To Hunt, Kept ili Frail). Osvrnuo bih se i na povremene alarmantne sličnosti (Char, Ornament) sa onim što su The Knife/ Fever Ray radili, ne toliko da bih ih opekao tim opažanjem, koliko da napomenem da CC imaju kuda još da idu. Meni je trenutno najbolja završna tema, Their Kindness Is Charade, u kojoj imamo utisak da su Pink Floyd i Faithless objavili zajednički singl.
Ako nekome ovo slučajno bude prvi susret sa Crystal Castles, plašim se da će mu čitava postavka delovati malo retro, ako ne i prevaziđeno. Pre 10 godina The Knife su bili na svom, ogradio bih se, "opšteprihvaćenom" vrhuncu sa Silent Shout i "witch house" je bio atraktivan i opskuran pravac u moru Hold Steady/ Grizzly Bear bendova. U međuvremenu, čak je i Beyonce overila The Knife (Haunted na XO), "etirični nojz" je ispario u tzv "novu klasiku", a mesto avangardnog kiča zauzeli su izvođači sa PC Music etikete. Gde fanovi ovih poslednjih možda deluju najotvorenije za ono što CC danas rade i voljni su da to prihvate kao neku vrstu sirovije preteče. I to je možda i najoptimističnija prognoza. Osim ako ih neki Skrillex ne priveže za EDM i njihov spoj transa i dabstepa ne prikaže kao preteču "najvećeg američkog klupskog izuma" poslednjih godina. Što bi za njih svakako bilo najprofitabilnije.
Ja im dugujem da još neko vreme verujem da mogu da poskakujem mlad.
SELEKTAH: 8minus/ 10
Znate one scene kada u sci-fi/ futurističkim filmovima prikazuju klabing, pa grupa sajberpankera i sličnih divlja uz neku elektro-motorno-testernu muziku, kako bi nam neznani autor pokazao neotkazivi medmaksični pravac naših duša, volšebno implicirajući da će naš sluh i ukus proći kroz neki retrogradni proces (da ne kažem retardizaciju) u naporu da se u budućnosti sajberprimitivizujemo. Šta god da sam sad rekao, muzika Crystal Castles je, konačno, postala ono što sam ja želeo da čujem u tim filmskim trenucima. Bombastična, histerična, dehumanizovana, ali s dušom.
Voleo sam ih kako samo jedna sajber-hipsterka može.
Imajući na umu da witch-house, iz koga su, argjuabli, potekli nikada nije imao budućnost. Kao i da su Salem bili Velvet Underground čitavog pokreta.
A Crystal Castles njegovi Stooges.
I ja sam želeo da budem njihov pas.
(Nisam odoleo)
U tih skoro deset godina, sumnjam da još mnogo ljudi (pored mene) zabole za ceo pokret, Salem i nove Crystal Castles.
A i Ethan Kath, osnivač i mastermajnd ovog benda, i pevačica mu (i cura, ako se dobro sećam) Alice Glass, su se u međuvremenu raskantali, što je, pre bih rekao, neke ljude podsetilo da ovaj duo uopšte postoji, nego što im je raskrvarilo srca. Razlaz nije bio nimalo mio, kako i treba, a sve je bilo dostupno web javnosti na milost i nemilost. Alice je ispala žrtva Ethanove tiranije i zlostavljanja, ali ako ste ikada videli ovaj duo, jasno vam je da tu, kao u slučaju najboljih drugara narkomana, samo više nije bilo dovoljno droge za oboje. I bukvalno i metaforično.
Moram da priznam da sam ja isprva očekivao da će naša pažnja ostati samo na Alice i nastavku njene karijere, od čega se jedva porodio jedan neubedljiv, ali solidan singl, Stillbirth, pre tačno godinu dana.
Ethan je, u međuvremenu, umuknuo i preskočio priliku za nove hipsterske "Parove", i vratio se novim albumom, i novom postavom Crystal Castles. Baš kao Žika iz Zane, kao Bob i Pete iz St Etienne, kao Michael i Luca iz Snap, i on je doveo novu pevačicu, ništa manje bledu, plavu, mladu, a deluje i talentovanu, nego što je Alice bila. Drugim rečima, ako ne zagledate, možda nećete ni primetiti da se nešto promenilo.
Sad ostaju dva pitanja- da li novi album novih Crystal Castles ima smisla za stare fanove i da li Crystal Castles, kao manje-više ista ideja, imaju smisla skoro deset godina kasnije?
Što se mene tiče, kao starog (da li i najstarijeg?) fana CC, provocirajuće nazvani Amnesty (I) radi isto što i prethodni albumi. Šeta me od zonosumrakastih balada, poput Choloform, preko upečatljivih pop formata kakav je bio i dalje monstrouzno magični Celestica (nešto tako je ovde Char). Duboko samouvereni da su, ipak, najviše bili voljeni zbog elektrobuke i prateće vriske, CC i dalje umeju da zagrebu noktima po sintisajzerima i nateraju nas da se naježimo (Enth). Za mene su novina nešto precizniji i čistiji ritmovi sa snažnim industrial nabojem, koji zvuče skoro kao Front 242, poput Concrete ili Fleece, ali sam prijatnije iznenađen zlostavljanjem euro-dancea koji na momente deluje kao da su članovi Culture Beat waterboardovani i potom naterani da kreiraju hit (Teach Her How To Hunt, Kept ili Frail). Osvrnuo bih se i na povremene alarmantne sličnosti (Char, Ornament) sa onim što su The Knife/ Fever Ray radili, ne toliko da bih ih opekao tim opažanjem, koliko da napomenem da CC imaju kuda još da idu. Meni je trenutno najbolja završna tema, Their Kindness Is Charade, u kojoj imamo utisak da su Pink Floyd i Faithless objavili zajednički singl.
Ako nekome ovo slučajno bude prvi susret sa Crystal Castles, plašim se da će mu čitava postavka delovati malo retro, ako ne i prevaziđeno. Pre 10 godina The Knife su bili na svom, ogradio bih se, "opšteprihvaćenom" vrhuncu sa Silent Shout i "witch house" je bio atraktivan i opskuran pravac u moru Hold Steady/ Grizzly Bear bendova. U međuvremenu, čak je i Beyonce overila The Knife (Haunted na XO), "etirični nojz" je ispario u tzv "novu klasiku", a mesto avangardnog kiča zauzeli su izvođači sa PC Music etikete. Gde fanovi ovih poslednjih možda deluju najotvorenije za ono što CC danas rade i voljni su da to prihvate kao neku vrstu sirovije preteče. I to je možda i najoptimističnija prognoza. Osim ako ih neki Skrillex ne priveže za EDM i njihov spoj transa i dabstepa ne prikaže kao preteču "najvećeg američkog klupskog izuma" poslednjih godina. Što bi za njih svakako bilo najprofitabilnije.
Ja im dugujem da još neko vreme verujem da mogu da poskakujem mlad.
SELEKTAH: 8minus/ 10
Alice je valjda sve vreme bila s tipom iz HEALTH; on joj je i skrivio Stillbirth -- ostajem pri tvitu da je ta traka bolja nego svaka na ovom albumu! Ali, kao što ne odoljevam mnogo kom đubretu, ne odoljevam ni ovom, pa tako ovoga puta nisam repetirao novu Jeni Val, nego sam skliznuo u blato, a utom eto i tebe s /on spot/ reckom
ReplyDeletei meni nedostaje salem, ali jack je totalno propao. eno ga, sramoti se po insta. da li od nedostatka ili od previse мишомора...
ReplyDeleteU Kept semplovan Beach House, to ste primetili :) Nezamenljivi su u pripremi za izlazak, posebno kad te i u gradu čekaju //ne//
ReplyDelete