Šta je starije- crno ili belo?
Sve nešto osećam da moram da se branim (kao u slučaju The Neon Demon juče).
Da, Anything But Words od početka do kraja zvuči kao album zarobljen u devedesetim (od 1995 do 2005). Ako želim da ga spasem, mogu da napišem da je "inspirisan" devedesetim. Tad su reperi i gitaristi krenuli da se udružuju, ali u smutnijim vodama nego što su to bile one u Bring The Noise. Zapravo, ne govorim o reperima, nego o producentima čiji je rad jasno i glasno bio inspirisan hip hopom. I ne govorim o gitaristima, nego o vokalnim solistima gitarskih bendova. Ali, sve ste to vi i sami skapirali. Ja samo pokušavam da crnim popunim belo. Jer o tome je ovaj tekst.
Massive Attack, UNKLE, DJ Shadow, The Chemical Brothers, Handsome Boy Modeling School. Gorillaz...
Banks & Steelz su nastavak tih atmosfera, tradicija, eksperimenata, miksova.
I ne nisu naročito prevazišli moje očekivanje da će album biti naizmenična smena Banks featuring RZA i RZA featuring Banks pesama, jer KAKO drugačije?
RZA nije moj omiljeni član Wu Tang Clan. Jer pre njega su Raekwon, Ghostface i GZA. RZA mi nije ni neki naročiti reper.
Nisam bio u Njujorku, niti me srce tamo vuče. FUCKINGNEWYORK.
Ali, Banks. Taj frontmen Interpol... Taj Njujorčanin.
Niko, ali niko ne struže buđ i dečije crteže sa zidova moga srca kao ovaj momak. Niko, kao taj glas. Taj hipsternim uljem podmazani Michael Stipe. Taj niz neprekidnih posrnuća u večnost. Taj bog Banks!
Koji me izmamljuje i iz najmračnijih pećina.
Te se stvari ne daju objasniti. One jednostavno jesu.
Anything But Words je, objektivno rečeno, neočekivano dobar album. Čini se da su ova dva umetnika zaista pronašla jedan u drugom, pored zajedničke ljubavi prema šahu koja ih je i spojila, dovoljno podrške i izazova da nakon 5 godina (od kada datira prvi demo za ovaj album) naprave kompaktan, moćan i, što je najbitnije, organski zvučeći album koji ih reflektuje kao jednu celinu. Kako RZA, ipak, stiže kao producent, a manje kao reper (bez obzira na njegov solidan reperski doprinos na ovom albumu), čini mi se da je Anything But Words lakše prihvatiti kao Interpol album koji je prošao kroz svoju "crno-crnu" fazu (za razliku od dosadašnjih "belo-crnih"). Banks je jednostavno preupadljiv i premoćan, i sa RZA-om je skovao neke od svojih najboljih pesama ovde (svakako nebesima boljim od bilo čega na El Pintor). A deluje da je i RZA za sebe prihvatio ulogu defanzivca i njegovo prisustvo daleko je impresivnije kada nema glasa (Giants se ne računa).
Atmosferom i raspoloženjem albuma dominiraju slična naloženo tmurna raspoloženja kakva krase najbolja izdanja Interpol. RZA je tu i tamo uspeo da im udahne malo (crne) duše, da ih utriphopi, produbljujući Banksovu prirodnu potrebu da zvuči kao najava kraj sveta. U isto vreme, s obzirom na potencijalni šik & hipster samog projekta, RZA je i sebe i Banksa prikazao u poprilično emocionalnim izdanjima. Dok RZA u najboljim trenucima zvuči skoro kao Saul Williams pokrenut besom celog sveta, Banks je pronašao svoj automatic for the people mod i raznežio se ponekad preko svake mere (meni zauvek najdraža Gonna Make It). Ova vrsta ispovednosti ispimpovana RZA-inim kul distancerima rezultira izuzetno verovatnim, uverljivim i empatičnim albumom za živote, usuđujem se da kažem, nas, mladih ljudi, čije su oči bez suza odgledale već tisuću najtužnijih priča na svetu. I imale isto toliko socijalnoomreženih mišljenja o njima.
Jer biti isti biti poseban biti korektan.
Album počinje razvaljivačkom Giants koja je bila veliki hit u mom gradu i pre nego što je Krstev krenuo da šeruje živu verziju kod Connana. Polu Prodigy, polu Losing My Religion, polu kako bi Death Grips mogli da zvuče. Ovo je nekanonizovani hit KST-a i Džamije. Ana Electronic je sint-fanki verzija Interpol, u kojoj refren miluje muljem kao omot Nowhere (Ride) i nepročitana Virginia Woolf. RZA je višak, ali podnošljiv. Sword In The Stone je Wu Tang Clan bez obzira na podjednako svemirski doprinos Kool Keitha. Garažni fank melje se ispod vokala, a Banksa skoro i da nema. Speedway Sonora nastavlja anksioznu atmosferu u relativno klasično raspodeljenoj temi. RZA bilduje strofe, pre nego što ih Banks istopi u refrenu, još jednom nas podsećajući na R.E.M. (i koliko je to bio dobar bend). Još jedno gostovanje čeka nas u Wild Season. Molokastom ritmu Florence Welch samo tako je legla kao podjednako lednjikavo-vreli partner Paula Banksa. Melodrama sa šmekerskom RZA-inom šmirom na dabovanoj sint deonici.
U naslovnoj temi je bolje sačekati podjednako melodramatični Banksov deo, jer prosto njemu bolje stoji crno (i neke nijanse sive...). Conceal je Massive Attack od početka do kraja, od bas linije koja je verovatno varijacija na Safe From Harm (tj original...), do atmosfere koja odaje kruženje nekim gradom poput Londona ili Brisela (nisam bio), po smutnom danu. I sasvim sigurno je idealna za tako nešto. Ghostface Killah svraća u Love And War koja ima pozamašan MTV potencijal da bude Tidal/ iTunes hit sa najviše impresija na Instragramu or whatever. Kad Banks kaže "If all is fair in love and war/ Why do you keep score for?" ovo prvo postaje zakon, a ovo drugo reklama za Šveps. Najhiphopičnija i najvutengastija, Can't Hardly Feel, uronjena je u prepoznatljiv filmični RZA-in gruv, unutar koga Banksov falseto pliva kao sirena. Gej seks na "nismo se ni pipnuli" nivou. One By One nas vraća na Massive Attack vajb Conceal, sa RZA-om koji proviruje povremeno sveden na nivo sempla. Voleo bih da vidim šta bi James Lavelle imao da ponudi Interpol.
Za Gonna Make It sam vam već napisao da je izmislila muziku. Objektivno.
Point of View (sa Method Manom) kombinuje žalopojni Banksov glas sa melanholijom inherentnom skoro svim RZA-inim radovima u poprilično relaksirajući matine soul koji kao da su producirali Dust Brothers, s obzirom na friflou semplova. Nema veze ništa s novim milenijumom.
Anything But Words ne pokušava da združenim snagama zajaše bilo koji trend. Ništa na ovom albumu neće vam zaličiti na Kanyea, Kendricka ili bilo koga od onih KeeftrapGucciYoungThug repera. Niti na bilo šta što bi ovih dana mogli prozvati "najmodernijim gitarama" (Bowiejev Blackstar?). I Banks i RZA drže se onoga što najbolje znaju i tek u pokušaju da to udruže pronalaze sveže načine da se predstave na novestare načine. To je vrlo džentlmenski i nimalo kapitalistički. Anything But Words je za razliku od Watch The Throne stvarno drugarsko ostvarenje autora isključivo zainteresovanih da zarad ljubavi prema pravljenju muzike probaju da još malo daju od sebe. I nemojte to nazvati mojim preteranim sentimentalizmom. Svet je odvratno mesto. I pojava ovakvih ostvarenja ređa je od TMZ priloga iz života Kate Bush.
SELEKTAH: album godine/ 10
Sve nešto osećam da moram da se branim (kao u slučaju The Neon Demon juče).
Da, Anything But Words od početka do kraja zvuči kao album zarobljen u devedesetim (od 1995 do 2005). Ako želim da ga spasem, mogu da napišem da je "inspirisan" devedesetim. Tad su reperi i gitaristi krenuli da se udružuju, ali u smutnijim vodama nego što su to bile one u Bring The Noise. Zapravo, ne govorim o reperima, nego o producentima čiji je rad jasno i glasno bio inspirisan hip hopom. I ne govorim o gitaristima, nego o vokalnim solistima gitarskih bendova. Ali, sve ste to vi i sami skapirali. Ja samo pokušavam da crnim popunim belo. Jer o tome je ovaj tekst.
Massive Attack, UNKLE, DJ Shadow, The Chemical Brothers, Handsome Boy Modeling School. Gorillaz...
Banks & Steelz su nastavak tih atmosfera, tradicija, eksperimenata, miksova.
I ne nisu naročito prevazišli moje očekivanje da će album biti naizmenična smena Banks featuring RZA i RZA featuring Banks pesama, jer KAKO drugačije?
RZA nije moj omiljeni član Wu Tang Clan. Jer pre njega su Raekwon, Ghostface i GZA. RZA mi nije ni neki naročiti reper.
Nisam bio u Njujorku, niti me srce tamo vuče. FUCKINGNEWYORK.
Ali, Banks. Taj frontmen Interpol... Taj Njujorčanin.
Niko, ali niko ne struže buđ i dečije crteže sa zidova moga srca kao ovaj momak. Niko, kao taj glas. Taj hipsternim uljem podmazani Michael Stipe. Taj niz neprekidnih posrnuća u večnost. Taj bog Banks!
Koji me izmamljuje i iz najmračnijih pećina.
Te se stvari ne daju objasniti. One jednostavno jesu.
Anything But Words je, objektivno rečeno, neočekivano dobar album. Čini se da su ova dva umetnika zaista pronašla jedan u drugom, pored zajedničke ljubavi prema šahu koja ih je i spojila, dovoljno podrške i izazova da nakon 5 godina (od kada datira prvi demo za ovaj album) naprave kompaktan, moćan i, što je najbitnije, organski zvučeći album koji ih reflektuje kao jednu celinu. Kako RZA, ipak, stiže kao producent, a manje kao reper (bez obzira na njegov solidan reperski doprinos na ovom albumu), čini mi se da je Anything But Words lakše prihvatiti kao Interpol album koji je prošao kroz svoju "crno-crnu" fazu (za razliku od dosadašnjih "belo-crnih"). Banks je jednostavno preupadljiv i premoćan, i sa RZA-om je skovao neke od svojih najboljih pesama ovde (svakako nebesima boljim od bilo čega na El Pintor). A deluje da je i RZA za sebe prihvatio ulogu defanzivca i njegovo prisustvo daleko je impresivnije kada nema glasa (Giants se ne računa).
Atmosferom i raspoloženjem albuma dominiraju slična naloženo tmurna raspoloženja kakva krase najbolja izdanja Interpol. RZA je tu i tamo uspeo da im udahne malo (crne) duše, da ih utriphopi, produbljujući Banksovu prirodnu potrebu da zvuči kao najava kraj sveta. U isto vreme, s obzirom na potencijalni šik & hipster samog projekta, RZA je i sebe i Banksa prikazao u poprilično emocionalnim izdanjima. Dok RZA u najboljim trenucima zvuči skoro kao Saul Williams pokrenut besom celog sveta, Banks je pronašao svoj automatic for the people mod i raznežio se ponekad preko svake mere (meni zauvek najdraža Gonna Make It). Ova vrsta ispovednosti ispimpovana RZA-inim kul distancerima rezultira izuzetno verovatnim, uverljivim i empatičnim albumom za živote, usuđujem se da kažem, nas, mladih ljudi, čije su oči bez suza odgledale već tisuću najtužnijih priča na svetu. I imale isto toliko socijalnoomreženih mišljenja o njima.
Jer biti isti biti poseban biti korektan.
Album počinje razvaljivačkom Giants koja je bila veliki hit u mom gradu i pre nego što je Krstev krenuo da šeruje živu verziju kod Connana. Polu Prodigy, polu Losing My Religion, polu kako bi Death Grips mogli da zvuče. Ovo je nekanonizovani hit KST-a i Džamije. Ana Electronic je sint-fanki verzija Interpol, u kojoj refren miluje muljem kao omot Nowhere (Ride) i nepročitana Virginia Woolf. RZA je višak, ali podnošljiv. Sword In The Stone je Wu Tang Clan bez obzira na podjednako svemirski doprinos Kool Keitha. Garažni fank melje se ispod vokala, a Banksa skoro i da nema. Speedway Sonora nastavlja anksioznu atmosferu u relativno klasično raspodeljenoj temi. RZA bilduje strofe, pre nego što ih Banks istopi u refrenu, još jednom nas podsećajući na R.E.M. (i koliko je to bio dobar bend). Još jedno gostovanje čeka nas u Wild Season. Molokastom ritmu Florence Welch samo tako je legla kao podjednako lednjikavo-vreli partner Paula Banksa. Melodrama sa šmekerskom RZA-inom šmirom na dabovanoj sint deonici.
U naslovnoj temi je bolje sačekati podjednako melodramatični Banksov deo, jer prosto njemu bolje stoji crno (i neke nijanse sive...). Conceal je Massive Attack od početka do kraja, od bas linije koja je verovatno varijacija na Safe From Harm (tj original...), do atmosfere koja odaje kruženje nekim gradom poput Londona ili Brisela (nisam bio), po smutnom danu. I sasvim sigurno je idealna za tako nešto. Ghostface Killah svraća u Love And War koja ima pozamašan MTV potencijal da bude Tidal/ iTunes hit sa najviše impresija na Instragramu or whatever. Kad Banks kaže "If all is fair in love and war/ Why do you keep score for?" ovo prvo postaje zakon, a ovo drugo reklama za Šveps. Najhiphopičnija i najvutengastija, Can't Hardly Feel, uronjena je u prepoznatljiv filmični RZA-in gruv, unutar koga Banksov falseto pliva kao sirena. Gej seks na "nismo se ni pipnuli" nivou. One By One nas vraća na Massive Attack vajb Conceal, sa RZA-om koji proviruje povremeno sveden na nivo sempla. Voleo bih da vidim šta bi James Lavelle imao da ponudi Interpol.
Za Gonna Make It sam vam već napisao da je izmislila muziku. Objektivno.
Point of View (sa Method Manom) kombinuje žalopojni Banksov glas sa melanholijom inherentnom skoro svim RZA-inim radovima u poprilično relaksirajući matine soul koji kao da su producirali Dust Brothers, s obzirom na friflou semplova. Nema veze ništa s novim milenijumom.
Anything But Words ne pokušava da združenim snagama zajaše bilo koji trend. Ništa na ovom albumu neće vam zaličiti na Kanyea, Kendricka ili bilo koga od onih KeeftrapGucciYoungThug repera. Niti na bilo šta što bi ovih dana mogli prozvati "najmodernijim gitarama" (Bowiejev Blackstar?). I Banks i RZA drže se onoga što najbolje znaju i tek u pokušaju da to udruže pronalaze sveže načine da se predstave na novestare načine. To je vrlo džentlmenski i nimalo kapitalistički. Anything But Words je za razliku od Watch The Throne stvarno drugarsko ostvarenje autora isključivo zainteresovanih da zarad ljubavi prema pravljenju muzike probaju da još malo daju od sebe. I nemojte to nazvati mojim preteranim sentimentalizmom. Svet je odvratno mesto. I pojava ovakvih ostvarenja ređa je od TMZ priloga iz života Kate Bush.
SELEKTAH: album godine/ 10
Pitchfork 4,4! Er to najmanja ocena ikad?
ReplyDelete2,6 http://pitchfork.com/reviews/albums/8342-perdition-city
Deletehttp://pitchfork.com/reviews/albums/9464-shine-on/
DeleteHahahahahahaha 0.0!
DeleteHvala vam *