JUNUN

Išli smo u Afriku da sadimo papriku

Možda bi bilo dobro da pre gledanja ovog filma, a naročito ako ste veliki fan Paula Thomasa Andersona, odslušate njegovo gostovanje u podkastu Marca Marona. Za mene je ovo bio prvi i najposredniji (koliko se može) susret sa Andersonom, za koga sam držao da je u najmanju ruku neki otuđenjak, nadrk ili, makar, izobrazovani snob, pa je otuda moje iznenađenje bilo bezgraničnije. Paul je opušten "djud", duhovit, zabavan, "kao student", šalovit na sopstveni račun, nimalo opterećen fidbekom, radoznao. Slušajući ga kako demistifikuje svoje priče zauzimajući skoro kevinsmitovski diskurs u tim elaboracijama bio sam očaran što, srećom, visoka umetnost i dalje vitalno počiva na ljudima koji ništa, a najmanje sebe, drže zaozbiljno. To mi daje nadu.

Paul Thomas Anderson i Jonny Greenwood (gitarista Radiohead) su stari pajtosi koji su već radili na brojnim saundtracima. Otuda ne čudi što se Anderson pojavljuje kao beležnik nastajanja albuma Junun, koji je Jonny snimio u Indiji sa grupom indijskih muzičara. U Radžastanu, severnozapadnoj oblasti Indije, koja skoro dobacuje i do Nju Delhija, sam bio. I vi bi trebalo da odete. U ovom filmu ima scena u kojoj jedan od žitelja (teško je preciznije odrediti njegovu svrhu/ ulogu) mesta na kome se snima album (neka vrsta vile-utvrđenja), na krovnoj terasi baca meso u vazduh dok se iz roja sokolova iznad njegove glave izdvajaju jedan po jedan koji u letu hvataju te komade. Da nisam svojim očima video kako iznad kuće u kojoj smo bili u Delhiju najopuštenije lete orlovi, ne bih verovao. I bio očaran nemogućim.

Srećom, ovaj momenat u filmu je slučajan. Anderson jedva da je napustio zdanje i mahom se fokusiravao da na najopušteniji mogući način beleži sešne. Tokom kojih Indijci rade svoj posao kao da su na Guči, a Jonny, malčice otuđen, darkvuddabiše poput zapadnog zeta koji ne želi da pokaže oduševljenje tazbinom. Velike salonske prostorije, sa čijih prozora puca pogled na "Indiju" već su same po sebi inspirativne i teraju vodu na usta da im ne treba posebnog doterivanja. A Paula ionako više zanimaju ljudi. 

Meni se ovaj album dopao i ranije, i zato sam, u krajnjem slučaju, i pogledao ovaj film. Ali Anderson je umeo da me veže za pesme, da ih oživi kroz neposredno posmatranje njihovog nastavka (ili uvežbavanja, svejedno). Kroz utisak da se ništa posebno ne dešava (ako zažmurite na Jonny-ja), kao i da "Indijci" "odrađuju" svoj deo "posla", kao što bi i inače. Na visokom nivou. 

Treba li da kažem da sam nakon gledanja filma shvatio da je Junun album godine i da mi hitno treba na vinilu?

Jel da da je samo to trebalo da vam kažem?

SELEKTAH: 8plus/ 10