Sve zavisi od toga da li morate da razumete ono što želite da zavolite. Ja da. Uglavnom.
Ako odete na Metacritic svakako ćete steći pribraniju i jasniju sliku o ovom filmu. Ja sam ovde zbog zavade, debate i esencijalnih pitanja estetike.
Mogu li (treba li?) da volim ono što ne razumem (do kraja)?
Ko uspe da odgleda ovaj film do kraja (stočetrdesettrećeg minuta) pitaće se baš to. Ja jesam.
(Naročito ako je neupoznat sa likom i opusom portugalskog reditelja Pedra Coste i u redu za gledanje mu već punu deceniju stoji njegov Colossal Youth).
Poput onog finskog lunogleda (što, er ta reč zabranjena?!) Roya Anderssona i Costin film je niz statičnih prizora, koje možda povezuju isti junaci, ali ne i ista vremena i okolnosti (iako oni izgledaju isto). Baš kao što uz Anderssenove filmove možete izgubiti strpljenje i zapaliti se i odustati od daljeg gledanja, a možete da ostanete zaintrigirani time da li ćete rešiti o čemu se radi, zapravo radi, UOPŠTE RADI!!!
Costa je još zajebaniji. Jer nema humora, a ni namere da se bude duhovit. Jer je klaustrofobičniji, hermetičniji, teži i da ponovim, šekspirovskorembrantovski tragičan, a nikada komičan (sem ako niste baš elitno obrazovani).
Horse Money je meditacija. Naslov filma potiče od imena konja koga je glavni junak posedovao dok mu ga buntovnici nisu oteli. I iseckali ga u hiljadu delova. Baš kao i ovaj film. Konj se zvao "Dinheiro", te i dalje mislim da je bolji prevod ovog filma "Konj Dinar" ili "Konj keš", nego "Konj novac" tj kako god se još "horse money" može interpretirati.
Dakle, bitno je da je glavni junak, starac Ventura (koji igra samog sebe ili ustupa svoj lik filmskom...), koji u bolnici ili paklu ili zatvorskoj bolnici pokušava da prizove i organizuje sećanja na svoj život. Nemam pojma da li je on bio buntovnik ili deo državnog opresivnog aparata, jer i jedno i drugo na momente deluje kao da je baš to. On se seća svoje žene, brata, prijatelja, revolucije, žrtava, ratovanja. Neke od tih primera Costa odigrava, ili zajedno sa akterima i Venturom zajednički opisuje.
Svi kadrovi su mračni, sa junakom koji je jedini osvetljen. Prostor oko njega je dekor koji tone u mrak, ili junaka gledamo iz druge prostorije, kroz prozore, kroz neki "ram". Svi kadrovi su statični, i junaci se u njima skoro nikada ne kreću. Nekad se ustanu ili im drhte ruke (od Parkinsona). Uglavnom šapuću.
Veoma je naporno za gledanje. Jer hermetični dijalozi traže da ih pažljivo slušate, da povezujete, da razaznajete. A ako baš ne uživate u ređanju nepokretnih slika, prvo ćete imati problem da razumete šta je (onda) ovde film, a drugo koja je njegova ovakva poenta.
Jer većina stvari ovde je post, ako ne i anti-film. Pa čak i pozorište.
Poezija?
Meditacija?
Komadići koje sami sklapamo u celinu?
I sve to snimljeno HD kamerom koja se očajnički trudi da kompozicijom kadra prikrije minijaturni budžet.
Neka hvala.
SELEKTAH: 2/ 10
Ako odete na Metacritic svakako ćete steći pribraniju i jasniju sliku o ovom filmu. Ja sam ovde zbog zavade, debate i esencijalnih pitanja estetike.
Mogu li (treba li?) da volim ono što ne razumem (do kraja)?
Ko uspe da odgleda ovaj film do kraja (stočetrdesettrećeg minuta) pitaće se baš to. Ja jesam.
(Naročito ako je neupoznat sa likom i opusom portugalskog reditelja Pedra Coste i u redu za gledanje mu već punu deceniju stoji njegov Colossal Youth).
Poput onog finskog lunogleda (što, er ta reč zabranjena?!) Roya Anderssona i Costin film je niz statičnih prizora, koje možda povezuju isti junaci, ali ne i ista vremena i okolnosti (iako oni izgledaju isto). Baš kao što uz Anderssenove filmove možete izgubiti strpljenje i zapaliti se i odustati od daljeg gledanja, a možete da ostanete zaintrigirani time da li ćete rešiti o čemu se radi, zapravo radi, UOPŠTE RADI!!!
Costa je još zajebaniji. Jer nema humora, a ni namere da se bude duhovit. Jer je klaustrofobičniji, hermetičniji, teži i da ponovim, šekspirovskorembrantovski tragičan, a nikada komičan (sem ako niste baš elitno obrazovani).
Horse Money je meditacija. Naslov filma potiče od imena konja koga je glavni junak posedovao dok mu ga buntovnici nisu oteli. I iseckali ga u hiljadu delova. Baš kao i ovaj film. Konj se zvao "Dinheiro", te i dalje mislim da je bolji prevod ovog filma "Konj Dinar" ili "Konj keš", nego "Konj novac" tj kako god se još "horse money" može interpretirati.
Dakle, bitno je da je glavni junak, starac Ventura (koji igra samog sebe ili ustupa svoj lik filmskom...), koji u bolnici ili paklu ili zatvorskoj bolnici pokušava da prizove i organizuje sećanja na svoj život. Nemam pojma da li je on bio buntovnik ili deo državnog opresivnog aparata, jer i jedno i drugo na momente deluje kao da je baš to. On se seća svoje žene, brata, prijatelja, revolucije, žrtava, ratovanja. Neke od tih primera Costa odigrava, ili zajedno sa akterima i Venturom zajednički opisuje.
Svi kadrovi su mračni, sa junakom koji je jedini osvetljen. Prostor oko njega je dekor koji tone u mrak, ili junaka gledamo iz druge prostorije, kroz prozore, kroz neki "ram". Svi kadrovi su statični, i junaci se u njima skoro nikada ne kreću. Nekad se ustanu ili im drhte ruke (od Parkinsona). Uglavnom šapuću.
Veoma je naporno za gledanje. Jer hermetični dijalozi traže da ih pažljivo slušate, da povezujete, da razaznajete. A ako baš ne uživate u ređanju nepokretnih slika, prvo ćete imati problem da razumete šta je (onda) ovde film, a drugo koja je njegova ovakva poenta.
Jer većina stvari ovde je post, ako ne i anti-film. Pa čak i pozorište.
Poezija?
Meditacija?
Komadići koje sami sklapamo u celinu?
I sve to snimljeno HD kamerom koja se očajnički trudi da kompozicijom kadra prikrije minijaturni budžet.
Neka hvala.
SELEKTAH: 2/ 10
No comments:
Post a Comment