Kako se voz približava Busanu stvari postaju sve nepodnošljivije. I bolje.
Cassandra Crossing je najbolji film sa vozom. Ne samo zato što sam ga gledao sto puta u svim mogućim RTS-ovim reprizama, već i zato što je on najbolje izvozao ideju lakoće sa kojom se pojedinačno ili kao društvo može biti izolovan u današnjem globalno prepovezanom svetu. I na sve to bio je jebeno uzbudljiv.
Train To Busan operiše sa relativno sličnom propozicijom, a ona i neće biti neki spojler s obzirom da se samoobznanjuje praktično pre nego što voz krene. Naime, u voz uleće osoba upravo gricnuta od strane zombija. Kako se radi o superbrzom vozu, praktično hermetički zatvorenom, ono što sledi je posmatranje akvarijuma u kome sve više ribica postaju ajkule.
Sang-ho Yeon, na našu sreću, nije zainteresovan samo za atraktivnu B-akciju, već želi da svoj naučno-fantastični horor kontekstualizuje unutar svih naših života. Pa tako na početku vidimo da je "ljudski faktor" kriv za pojavu virusa (što se posle i potvrđuje), a na kraju filma Yeon nam zariva sabljetinu po sred srca i čikam vas da nećete pustiti suzu da zalijete tree of life.
Nažalost, nije sve između baš na ovim visokim visinama.
Na početku filma, Yeon funkcionalno, ali pomalo klišeizirano priča priču o prezaposlenom biznismenu koji nema vremena za svoju malu ćerku, a potom seriju klišea nastavlja likovima muškarca i trudnice, zatim zlog biznismena. Ali, to bi i mogli da oprostimo zarad žanra. Meni je veći problem bio što je centralni momenat filma, dakle ono što se dešava "na putu do Busena", nemaštovito rešena spasilačka misija koja od naših junaka traži da kretanjem kroz niz zaraženih vagona obavi zadatak. Ne kažem da je bilo previše mogućnosti u definisanom prostoru, ali posle određenog vremena postaje zamorno gledati kako se putnici mlate sa zombijima ili ih zavaravaju raznoraznim trikovima.
Yeonovi zombiji, slično Boyleovim, jesu brze i agresivne životinje, sa jednim novim momentom- mrak ih čini slepima (i to mrak koji dolazi spolja, a ne iz kabina), što je pretpostavljam smišljeno da bi olakšalo kretanje junacima kroz voz, jer u suprotnom sve bi bila neprekidna (Snowpiercer) šibačina. U svemu tome, nema puno vremena, ni prilika da se razviju junaci tj odnosi među njima.
Stvari postaju zanimljivije kada dočekamo (očekivane) sukobe među ljudima, ali i na tom planu Yeon ne varira varijantu dobri-loši-zli previše.
Stvari postaju najzanimljivije kad voz stane. Tj kada praktično počne "svako za se" akcija. Nekoliko impresivnih vizuelnih rešenja raketno će podići doživljaj filma, pre nego što nas Yeon spuca na ljudskom nivou i postavi svoj film u kontekst u koji je želeo. Onaj gde je sve što se dešava samo prilika da sagledamo sve što je pre toga bilo- naše (ne)odigrane uloge u sopstvenim životima. Maestralnost sa kojom južnokorejski autori umeju da nas zapljusnu toliko visokokaloričnom melodramom i nateraju nas da sve progutamo ne prestaje da me impresionira.
Nakon toga nemoguće je Train To Busan gledati kao isti film.
SELEKTAH: 7plus/ 10
Cassandra Crossing je najbolji film sa vozom. Ne samo zato što sam ga gledao sto puta u svim mogućim RTS-ovim reprizama, već i zato što je on najbolje izvozao ideju lakoće sa kojom se pojedinačno ili kao društvo može biti izolovan u današnjem globalno prepovezanom svetu. I na sve to bio je jebeno uzbudljiv.
Train To Busan operiše sa relativno sličnom propozicijom, a ona i neće biti neki spojler s obzirom da se samoobznanjuje praktično pre nego što voz krene. Naime, u voz uleće osoba upravo gricnuta od strane zombija. Kako se radi o superbrzom vozu, praktično hermetički zatvorenom, ono što sledi je posmatranje akvarijuma u kome sve više ribica postaju ajkule.
Sang-ho Yeon, na našu sreću, nije zainteresovan samo za atraktivnu B-akciju, već želi da svoj naučno-fantastični horor kontekstualizuje unutar svih naših života. Pa tako na početku vidimo da je "ljudski faktor" kriv za pojavu virusa (što se posle i potvrđuje), a na kraju filma Yeon nam zariva sabljetinu po sred srca i čikam vas da nećete pustiti suzu da zalijete tree of life.
Nažalost, nije sve između baš na ovim visokim visinama.
Na početku filma, Yeon funkcionalno, ali pomalo klišeizirano priča priču o prezaposlenom biznismenu koji nema vremena za svoju malu ćerku, a potom seriju klišea nastavlja likovima muškarca i trudnice, zatim zlog biznismena. Ali, to bi i mogli da oprostimo zarad žanra. Meni je veći problem bio što je centralni momenat filma, dakle ono što se dešava "na putu do Busena", nemaštovito rešena spasilačka misija koja od naših junaka traži da kretanjem kroz niz zaraženih vagona obavi zadatak. Ne kažem da je bilo previše mogućnosti u definisanom prostoru, ali posle određenog vremena postaje zamorno gledati kako se putnici mlate sa zombijima ili ih zavaravaju raznoraznim trikovima.
Yeonovi zombiji, slično Boyleovim, jesu brze i agresivne životinje, sa jednim novim momentom- mrak ih čini slepima (i to mrak koji dolazi spolja, a ne iz kabina), što je pretpostavljam smišljeno da bi olakšalo kretanje junacima kroz voz, jer u suprotnom sve bi bila neprekidna (Snowpiercer) šibačina. U svemu tome, nema puno vremena, ni prilika da se razviju junaci tj odnosi među njima.
Stvari postaju zanimljivije kada dočekamo (očekivane) sukobe među ljudima, ali i na tom planu Yeon ne varira varijantu dobri-loši-zli previše.
Stvari postaju najzanimljivije kad voz stane. Tj kada praktično počne "svako za se" akcija. Nekoliko impresivnih vizuelnih rešenja raketno će podići doživljaj filma, pre nego što nas Yeon spuca na ljudskom nivou i postavi svoj film u kontekst u koji je želeo. Onaj gde je sve što se dešava samo prilika da sagledamo sve što je pre toga bilo- naše (ne)odigrane uloge u sopstvenim životima. Maestralnost sa kojom južnokorejski autori umeju da nas zapljusnu toliko visokokaloričnom melodramom i nateraju nas da sve progutamo ne prestaje da me impresionira.
Nakon toga nemoguće je Train To Busan gledati kao isti film.
SELEKTAH: 7plus/ 10
No comments:
Post a Comment