Filmovi kakvi nam trebaju da bi imali druge, neretko mnogo bolje, filmove koje ne bi imali da ovakvih nema
Swiss Army Man je trijumf. Kao i svi filmovi slični njemu. Trenutno mi samo Rubber pada na pamet, ali vi sigurno znate još primera.
Kakvi su ovi filmovi u suštini (a obično više obećavaju, nego što nude), nije bitno, jer, kao što upravo napisah, ono što obećavaju bitnije je od onoga što nude.
Još je lepše kada je u pitanju debitantsko ostvarenje, kao u slučaju Dana Kwana i Daniela Scheinerta koji su napisali i režirali ovaj film.
Još još je lepše kada etablirane (skoro) holivudske zvezde nečemu takvom žele da pruže podršku. A u ovom filmu baš to rade Paul Dano i Daniel Radcliffe (koji je jedan od najboljih primera borbe child actora za život po odrastanju).
U Swiss Army Man nije toliko bitna njegova humana komponenta, "još jedna" priča o otuđenosti, usamljenosti i prekoj potrebi za komunikacijom sa drugim ljudskim bićem. A u nešto tako ovaj film biva uvijen negde pred kraj, kada se, kao u brojnim indi hitovima pre njega, na naše oči sruči tona melodrame oskarskih dimenzija, bez oskarskih pretenzija (to je ono što je razlikuje).
U Swiss Army Man mnogo je bitnija hrabrost, maštovitost i ludilo, kako osnovne premise, tako i dobrog dela narativa ovog filma.
Sad odustanite od daljeg čitanja vi što želite da gledate, jer ne želim da vam kvarim nešto što vredi.
Paul Dano igra mladića za koga prvo mislimo da je neki brodlomnik, tipa Robinzona Krusoa ili Chucka Nolanda, koji u trenutku kada želi da okonča sebi život, u nedostatku ikakve nade i društva, ugleda telo koje je voda izbacila na kopno. Ispostavlja se da je telo zapravo leš. Ali upotrebljiv, po potrebi i pričljiv. Empatičan. Prijateljski raspoložen. Leša igra Radcliffe.
U nastavku filma, u narativu koji bi mogao da postane i samostalni žanr u američkom (indi) filmu, a koji karakteriše jako dezavuisanje stvarnosti na račun kreirane fantazije, i njihovom intenzivnom preplitanju (a da pri tome sve ima jak ukus detinjstva), dakle u takvom narativu mi postajemo svedoci snažnog miksa crnog humora, apsurda, avangarde, Jackassa. U Danovim fantazijama Radcliffe postaje katkad društvo, katkad sredstvo za zabavu i borbu protiv stvarnosti. Tu negde počinje da isplivava i tragična/ dramatična/ terapijom-ne-lečena priča, pomalo čak i ljubavna, kojom se osvetljava i ta ljudska potreba.
Dano i Radcliffe provode nezaboravne dane. Pri tome je jedan sjeban i izgubljen, a drugi mrtav. Za sočnu metaforu meni dosta.
Film pada u poslednjem delu, kada su Kwan i Scheinert morali da bace sidro i svoju poludelu lađu zaustave negde. Iako tvistovi nisu loši, čini mi se da su nepotrebni, naročito zato što se sam kraj filma vraća svom duhu i stvarima koje su nas izoduševljavale. Ne znam zašto je van šume trebalo da nas zatekne relativno klasičan komplet satiričnih momenata umesto nekog ravnopravnog, samo drugačije koncipiranog, ludila. Ne znam da li bi Swiss Army Man time dobio više, ali sasvim sigurno ne bi imao ovu auto-distancu od svega što se usudio da uradi.
Svakako pogledajte.
SELEKTAH: 7/ 10
Swiss Army Man je trijumf. Kao i svi filmovi slični njemu. Trenutno mi samo Rubber pada na pamet, ali vi sigurno znate još primera.
Kakvi su ovi filmovi u suštini (a obično više obećavaju, nego što nude), nije bitno, jer, kao što upravo napisah, ono što obećavaju bitnije je od onoga što nude.
Još je lepše kada je u pitanju debitantsko ostvarenje, kao u slučaju Dana Kwana i Daniela Scheinerta koji su napisali i režirali ovaj film.
Još još je lepše kada etablirane (skoro) holivudske zvezde nečemu takvom žele da pruže podršku. A u ovom filmu baš to rade Paul Dano i Daniel Radcliffe (koji je jedan od najboljih primera borbe child actora za život po odrastanju).
U Swiss Army Man nije toliko bitna njegova humana komponenta, "još jedna" priča o otuđenosti, usamljenosti i prekoj potrebi za komunikacijom sa drugim ljudskim bićem. A u nešto tako ovaj film biva uvijen negde pred kraj, kada se, kao u brojnim indi hitovima pre njega, na naše oči sruči tona melodrame oskarskih dimenzija, bez oskarskih pretenzija (to je ono što je razlikuje).
U Swiss Army Man mnogo je bitnija hrabrost, maštovitost i ludilo, kako osnovne premise, tako i dobrog dela narativa ovog filma.
Sad odustanite od daljeg čitanja vi što želite da gledate, jer ne želim da vam kvarim nešto što vredi.
Paul Dano igra mladića za koga prvo mislimo da je neki brodlomnik, tipa Robinzona Krusoa ili Chucka Nolanda, koji u trenutku kada želi da okonča sebi život, u nedostatku ikakve nade i društva, ugleda telo koje je voda izbacila na kopno. Ispostavlja se da je telo zapravo leš. Ali upotrebljiv, po potrebi i pričljiv. Empatičan. Prijateljski raspoložen. Leša igra Radcliffe.
U nastavku filma, u narativu koji bi mogao da postane i samostalni žanr u američkom (indi) filmu, a koji karakteriše jako dezavuisanje stvarnosti na račun kreirane fantazije, i njihovom intenzivnom preplitanju (a da pri tome sve ima jak ukus detinjstva), dakle u takvom narativu mi postajemo svedoci snažnog miksa crnog humora, apsurda, avangarde, Jackassa. U Danovim fantazijama Radcliffe postaje katkad društvo, katkad sredstvo za zabavu i borbu protiv stvarnosti. Tu negde počinje da isplivava i tragična/ dramatična/ terapijom-ne-lečena priča, pomalo čak i ljubavna, kojom se osvetljava i ta ljudska potreba.
Dano i Radcliffe provode nezaboravne dane. Pri tome je jedan sjeban i izgubljen, a drugi mrtav. Za sočnu metaforu meni dosta.
Film pada u poslednjem delu, kada su Kwan i Scheinert morali da bace sidro i svoju poludelu lađu zaustave negde. Iako tvistovi nisu loši, čini mi se da su nepotrebni, naročito zato što se sam kraj filma vraća svom duhu i stvarima koje su nas izoduševljavale. Ne znam zašto je van šume trebalo da nas zatekne relativno klasičan komplet satiričnih momenata umesto nekog ravnopravnog, samo drugačije koncipiranog, ludila. Ne znam da li bi Swiss Army Man time dobio više, ali sasvim sigurno ne bi imao ovu auto-distancu od svega što se usudio da uradi.
Svakako pogledajte.
SELEKTAH: 7/ 10
No comments:
Post a Comment