Na kraju se ispostavi da je to samo "film sa Isabelle Huppert"
Povratnički film Paul Verhoevena nakon ovogodišnje kanske premijere zapamtio sam po pisanjima da se radi o kontroverznoj komediji o silovanju. Sem da ima silovanja, ništa od ostalog nije tačno. Iako ima par smešnih trenutaka, od kojih neki možda i mogu (nekome) da izgledaju kontroverzno.
Ne znam odakle da počnem zašto mi se ovaj film nije dopao.
Prvo, mislim da Isabelle Huppert nije trebalo da igra ovu ulogu. Najviše zbog toga što ista izgleda kao da je pisana za nju. Isabelle je do sada igrala u toliko arthaus boleština da se može smatrati suverenom divom takvog filma i pokušaj dodavanja ulja na vatru može da rezultira samo većom vatrom. Što je ovde, rekao bih, slučaj. Isabelle Huppert je do te mere pojela film "kao svoj" da sve ostalo što se u njemu dešava, baš kao i "gostovanje" Paula Verhoevena nije bitno. Priča o silovanju poslovne žene koja se na neobičan način nosi sa tom situacijom relativno odmah postaje priča o tome kako bi se sa tim nosila "Isabelle Huppert", a na osnovu svih filmova u kojima je glumila emocionalno disfunkcionalnu osobu sa različitim tipovima i nivoima seksualnog apetita.
Pored nje, scenario je nepotrebno opterećen biografskim detaljima iz života glavne junakinje, koji nude toliko navalentna objašnjenja za to što je ona "takva", da to što je ona "takva" prestaje da nam bude neobično. Prvi od takvih momenata je njen profesija. Huppertova je sa svojom partnerkom izgleda iz biznisa izdavača prešla u profitabilniji biznis pravljenja igrica. I u onoj koju upravo prave treba do savršenstva da se dovede trenutak kada neko čudovište zlostavlja glavnu junakinju.
Ali kao da nam nije bilo dovoljno da shvatimo da je naša junakinja malo "devijantna" zbog toga što je igra Isabelle Huppert, već i zato što dosta entuzijastično posmatra abjuz kompjuterske heroine (i to nakon silovanja!), autori su ubacili i dramatični momenat iz njene biografije - ona je ćerka serijskog ubice koji je pre nekoliko decenija pobio 27 ljudi, a potom je uz pomoć čerke (Huppertove) zapalio kuću u kojoj su živeli. Taj čovek je i dalje živ i upravo se razmatra njegovo pomilovanje s obzirom da je teško bolestan.
A ako nam i to nije bilo dovoljno da opravdamo Huppertino ponašanje nakon silovanja, otkriva nam se i da njena majka živi sa trostruko mlađim muškarcem, koji i pred njom i pred ćerkom mlati kurcem.
A tu su još i razvedeni muž, Huppertin ljubavnik, tunjavi sin i njegova anksiozno-agresivna trudna devojka (ali trudna sa drugim muškarcem!).
U takvom megašumu dešavanja, priča o ženi koja iz silovanja ne izlazi kao žrtva i koja potom započinje sopstvenu istragu o svom silovatelju, da bi sa njim iskrojila i neobičan odnos, ta priča sasvim je ugušena pokušajima da se izbalansira sa "ostalim ludilima". I Huppert u takvom materijalu pliva kao riba u vodi zapravo doprinoseći tome da se Elle čita kao omaž Ozonovim "bolesnim" komedijama, a ne kao Verhoevenov komični osvrt na sopstvene erotske trilere.
Umesto da poziciju i ponašanje junakinje objasni iz nje, Verhoeven je na kraju završio objašnjavajući je iz "komplikovane situacije" i "komplikovanog rodoslova" gde ovo drugo ostavlja dovoljno prostora da Huppertovu čitamo kao nekoga ko je "samo" nasledio psihopatska ponašanja koja je silovanje iniciralo. Bilo bi mnogo bolje da ni u njoj, a ni oko nje "plodnog tla" za tako nešto nije bilo.
Verhoeven, moram da priznam, režira na momente vrlo efektno, duhovito i s obzirom na godine (79) vrlo odlučno i kontrolisano.
SELEKTAH: 5minus/ 10
Povratnički film Paul Verhoevena nakon ovogodišnje kanske premijere zapamtio sam po pisanjima da se radi o kontroverznoj komediji o silovanju. Sem da ima silovanja, ništa od ostalog nije tačno. Iako ima par smešnih trenutaka, od kojih neki možda i mogu (nekome) da izgledaju kontroverzno.
Ne znam odakle da počnem zašto mi se ovaj film nije dopao.
Prvo, mislim da Isabelle Huppert nije trebalo da igra ovu ulogu. Najviše zbog toga što ista izgleda kao da je pisana za nju. Isabelle je do sada igrala u toliko arthaus boleština da se može smatrati suverenom divom takvog filma i pokušaj dodavanja ulja na vatru može da rezultira samo većom vatrom. Što je ovde, rekao bih, slučaj. Isabelle Huppert je do te mere pojela film "kao svoj" da sve ostalo što se u njemu dešava, baš kao i "gostovanje" Paula Verhoevena nije bitno. Priča o silovanju poslovne žene koja se na neobičan način nosi sa tom situacijom relativno odmah postaje priča o tome kako bi se sa tim nosila "Isabelle Huppert", a na osnovu svih filmova u kojima je glumila emocionalno disfunkcionalnu osobu sa različitim tipovima i nivoima seksualnog apetita.
Pored nje, scenario je nepotrebno opterećen biografskim detaljima iz života glavne junakinje, koji nude toliko navalentna objašnjenja za to što je ona "takva", da to što je ona "takva" prestaje da nam bude neobično. Prvi od takvih momenata je njen profesija. Huppertova je sa svojom partnerkom izgleda iz biznisa izdavača prešla u profitabilniji biznis pravljenja igrica. I u onoj koju upravo prave treba do savršenstva da se dovede trenutak kada neko čudovište zlostavlja glavnu junakinju.
Ali kao da nam nije bilo dovoljno da shvatimo da je naša junakinja malo "devijantna" zbog toga što je igra Isabelle Huppert, već i zato što dosta entuzijastično posmatra abjuz kompjuterske heroine (i to nakon silovanja!), autori su ubacili i dramatični momenat iz njene biografije - ona je ćerka serijskog ubice koji je pre nekoliko decenija pobio 27 ljudi, a potom je uz pomoć čerke (Huppertove) zapalio kuću u kojoj su živeli. Taj čovek je i dalje živ i upravo se razmatra njegovo pomilovanje s obzirom da je teško bolestan.
A ako nam i to nije bilo dovoljno da opravdamo Huppertino ponašanje nakon silovanja, otkriva nam se i da njena majka živi sa trostruko mlađim muškarcem, koji i pred njom i pred ćerkom mlati kurcem.
A tu su još i razvedeni muž, Huppertin ljubavnik, tunjavi sin i njegova anksiozno-agresivna trudna devojka (ali trudna sa drugim muškarcem!).
U takvom megašumu dešavanja, priča o ženi koja iz silovanja ne izlazi kao žrtva i koja potom započinje sopstvenu istragu o svom silovatelju, da bi sa njim iskrojila i neobičan odnos, ta priča sasvim je ugušena pokušajima da se izbalansira sa "ostalim ludilima". I Huppert u takvom materijalu pliva kao riba u vodi zapravo doprinoseći tome da se Elle čita kao omaž Ozonovim "bolesnim" komedijama, a ne kao Verhoevenov komični osvrt na sopstvene erotske trilere.
Umesto da poziciju i ponašanje junakinje objasni iz nje, Verhoeven je na kraju završio objašnjavajući je iz "komplikovane situacije" i "komplikovanog rodoslova" gde ovo drugo ostavlja dovoljno prostora da Huppertovu čitamo kao nekoga ko je "samo" nasledio psihopatska ponašanja koja je silovanje iniciralo. Bilo bi mnogo bolje da ni u njoj, a ni oko nje "plodnog tla" za tako nešto nije bilo.
Verhoeven, moram da priznam, režira na momente vrlo efektno, duhovito i s obzirom na godine (79) vrlo odlučno i kontrolisano.
SELEKTAH: 5minus/ 10
No comments:
Post a Comment