Osećam se kao da sam prevazišao ovakve filmove
Poput Kolje, onog Sandlerovog chic-flicka u kome brine o nesvom klincu, Kramer vs Kramer i svih filmova u kojima odnos odrasle osobe i deteta nije (baš) za ispovraćati i Hunt For The Wilderpeople pokušava da razigravajući komediju smanji patetično trenje svog materijala.
Hunt For The Wilderpeople nije samo novi film Taike Waititija, čiji ste vi What We Do In The Shadows više voleli nego ja, već i film koji nas podseća na još dve stvari- da Novi Zeland i dalje postoji, baš kao i Sam Neill.
U ovoj avanturističkoj komediji Neill očekivano postoje "otac" (ili deda) malom Ricky-ju, čiji profil ćete najbolje razumeti ako vam kažem da je psa nazvao 2Pac. Neill i Ricky će se sticajem okolnosti naći u novozelandskom "vildernesu" tokom bekstva od vlasti koje žele da Ricky-ja vrate u dom tj drugoj starateljskoj porodici. Kako je do toga došlo je verovatno najzabavniji deo filma i jedino što me je podsetilo na fantastični Babe, njihovih komšija Australijanaca.
Jednom kad se nađu u divljini, Neill i Ricky su zapravo u "roud muviju" sa previdljivim setom budalaština koje im dolaze u susret i sa kojima moraju da se nose. Njihov odnos se produbljuje, krivuda, ima krizu pri kraju i, to, valjda, nikako ne može biti spojler- ima hepiend.
Ricky je simpatičan i Stari će mi oprostiti ako kažem da me svojim dobronamernim iritiranjem, a ne gabaritom podsetio na Zorana iz Tito i ja. Neill je ostavio bled utisak kao preautsajderovani čudak. Možda bi bilo zabavnije da su im uloge bile obrnute.
Ima zabavnih momenata, ima nepodilaženja političkoj korektnosti, ima crnog humora, ali nekako sve na kraju deluje dosta iskontrolisano i opravdava činjenicu da se radi o najgledanijem novozelandskom filmu koji slične "oskarovske" uspehe postiže i na drugim terenima i verovatno kod iste, ne toliko nezavisne, publike.
SELEKTAH: 5/ 10
Poput Kolje, onog Sandlerovog chic-flicka u kome brine o nesvom klincu, Kramer vs Kramer i svih filmova u kojima odnos odrasle osobe i deteta nije (baš) za ispovraćati i Hunt For The Wilderpeople pokušava da razigravajući komediju smanji patetično trenje svog materijala.
Hunt For The Wilderpeople nije samo novi film Taike Waititija, čiji ste vi What We Do In The Shadows više voleli nego ja, već i film koji nas podseća na još dve stvari- da Novi Zeland i dalje postoji, baš kao i Sam Neill.
U ovoj avanturističkoj komediji Neill očekivano postoje "otac" (ili deda) malom Ricky-ju, čiji profil ćete najbolje razumeti ako vam kažem da je psa nazvao 2Pac. Neill i Ricky će se sticajem okolnosti naći u novozelandskom "vildernesu" tokom bekstva od vlasti koje žele da Ricky-ja vrate u dom tj drugoj starateljskoj porodici. Kako je do toga došlo je verovatno najzabavniji deo filma i jedino što me je podsetilo na fantastični Babe, njihovih komšija Australijanaca.
Jednom kad se nađu u divljini, Neill i Ricky su zapravo u "roud muviju" sa previdljivim setom budalaština koje im dolaze u susret i sa kojima moraju da se nose. Njihov odnos se produbljuje, krivuda, ima krizu pri kraju i, to, valjda, nikako ne može biti spojler- ima hepiend.
Ricky je simpatičan i Stari će mi oprostiti ako kažem da me svojim dobronamernim iritiranjem, a ne gabaritom podsetio na Zorana iz Tito i ja. Neill je ostavio bled utisak kao preautsajderovani čudak. Možda bi bilo zabavnije da su im uloge bile obrnute.
Ima zabavnih momenata, ima nepodilaženja političkoj korektnosti, ima crnog humora, ali nekako sve na kraju deluje dosta iskontrolisano i opravdava činjenicu da se radi o najgledanijem novozelandskom filmu koji slične "oskarovske" uspehe postiže i na drugim terenima i verovatno kod iste, ne toliko nezavisne, publike.
SELEKTAH: 5/ 10
No comments:
Post a Comment