Klanje Vest
1.
Ja stalno mislim da A Tribe Called Quest imaju tri albuma, četiri sa ovim: (najbolji hip hop album ikada u čiji sam omot zurio minutama na pokojnom Radiju B92) People's Instinctive Travels and Paths of Rhythm i ona dva džez. I ovaj.
A imaju šest. Od kojih su četiri valjda "džez". Pa ovaj.
2.
Ovaj album anulira sve repere na "young" i "lil".
Ovaj album pokazuje da može isto to samo manje komplikovano nego Pablo ili Chance.
3.
Mislim da su ATCQ izdržali sve ove godine (od kojih više od pola u komi) zahvaljujući (moja terorija!) nekakvoj percepciji da se radi o džez muzičarima, a ne hip hoperima. A poznato je da ovi prvi žive vekovima, a ovi drugi kao vilini konjici.
Toliki reperi ne umeju da izguraju ni dekadu karijere (neki ne umeju ni da ostanu živi toliko!), a svakako se muče čim istu prebace. A Tribe Called Quest su to preskočili odsustvovanjem. I činjenicom da se nisu vratili da "repuju" već da "džeziraju".
Kad kažem "džeziraju" mislim da je izvođačko-svirački deo njihove pojave neotuđiv od njihove muzike.
A Tribe Called Quest su posledica svirke, sešna, skupa. Kao The Roots (pa zar ne traju i ti vekovima?!).
Reperi nisu bolji što su stariji, jer kao i u slučaju defanzivnih tenisera vreme radi protiv njih. Ali to ne važi za ATCQ.
Oni ne samo da imaju osećaj za ritam, već razumeju i njegov značaj (poslušajte kako Ego sa ovog albuma sumira njihove najveće hitove samo ritmom).
Mislim da nijedan hip hop izvođač nije razumeo bolje značaj ritma za hip hop nego oni.
A Tribe Called Quest su "gruv".
4.
Smešno nazvani (ali tako je brat Phife hteo) album mi prija, jer je tako "američki". Na mojoj listi najboljih albuma bilo je jako puno američkih albuma (od Vincea do Stugilla i Gondže), ali ovaj donosi taj miks, koji podrazumevam pod "američkim". Mešavinu, ulivenost stvari jednih u druge, postmodernizam kao državno opredeljenje iz nužnosti, humor kao demokratsko sredstvo, uličnost baš kakva je i u Deadwoodu obitavala, crnu kulturu kao, ipak, autentičniju samoniklu kulturu Amerike.
Amerika je ritam.
Amerika je "gruv".
Amerika je A Tribe Called Quest.
We got it from Here... bez koncepta biva konceptualan.
On je poslednji album benda. Oproštajan.
On je poslednji album na kome Phife Dawg gostuje. Komemorativan.
On ispraća Obamu, a dočekuje Trumpa. Oproštajan. I komemorativan.
On ispraća Ameriku i dočekuje "novo doba" (o kome se toliko pričalo, doduše u drugom kontekstu). Oproštajan i znam-za-jadac.
On stiže kao ambasador afro-američkog pokreta čiji je bio pokretač pre četvrt veka. Govorim o kulturi. Pop. Muzici.
On završava putovanje započeto sa People's Instinctive Travels... Hip Hop kao borbu "drugim sredstvima". Osvajanje pridruživanjem, a ne pobeđivanjem.
5.
Još jednom bih iskoristio priliku da se izvinim maaretu i ostalima zbog pisanja hip hop recenzija.
SELEKTAH: 10/ 10
1.
Ja stalno mislim da A Tribe Called Quest imaju tri albuma, četiri sa ovim: (najbolji hip hop album ikada u čiji sam omot zurio minutama na pokojnom Radiju B92) People's Instinctive Travels and Paths of Rhythm i ona dva džez. I ovaj.
A imaju šest. Od kojih su četiri valjda "džez". Pa ovaj.
2.
Ovaj album anulira sve repere na "young" i "lil".
Ovaj album pokazuje da može isto to samo manje komplikovano nego Pablo ili Chance.
3.
Mislim da su ATCQ izdržali sve ove godine (od kojih više od pola u komi) zahvaljujući (moja terorija!) nekakvoj percepciji da se radi o džez muzičarima, a ne hip hoperima. A poznato je da ovi prvi žive vekovima, a ovi drugi kao vilini konjici.
Toliki reperi ne umeju da izguraju ni dekadu karijere (neki ne umeju ni da ostanu živi toliko!), a svakako se muče čim istu prebace. A Tribe Called Quest su to preskočili odsustvovanjem. I činjenicom da se nisu vratili da "repuju" već da "džeziraju".
Kad kažem "džeziraju" mislim da je izvođačko-svirački deo njihove pojave neotuđiv od njihove muzike.
A Tribe Called Quest su posledica svirke, sešna, skupa. Kao The Roots (pa zar ne traju i ti vekovima?!).
Reperi nisu bolji što su stariji, jer kao i u slučaju defanzivnih tenisera vreme radi protiv njih. Ali to ne važi za ATCQ.
Oni ne samo da imaju osećaj za ritam, već razumeju i njegov značaj (poslušajte kako Ego sa ovog albuma sumira njihove najveće hitove samo ritmom).
Mislim da nijedan hip hop izvođač nije razumeo bolje značaj ritma za hip hop nego oni.
A Tribe Called Quest su "gruv".
4.
Smešno nazvani (ali tako je brat Phife hteo) album mi prija, jer je tako "američki". Na mojoj listi najboljih albuma bilo je jako puno američkih albuma (od Vincea do Stugilla i Gondže), ali ovaj donosi taj miks, koji podrazumevam pod "američkim". Mešavinu, ulivenost stvari jednih u druge, postmodernizam kao državno opredeljenje iz nužnosti, humor kao demokratsko sredstvo, uličnost baš kakva je i u Deadwoodu obitavala, crnu kulturu kao, ipak, autentičniju samoniklu kulturu Amerike.
Amerika je ritam.
Amerika je "gruv".
Amerika je A Tribe Called Quest.
We got it from Here... bez koncepta biva konceptualan.
On je poslednji album benda. Oproštajan.
On je poslednji album na kome Phife Dawg gostuje. Komemorativan.
On ispraća Obamu, a dočekuje Trumpa. Oproštajan. I komemorativan.
On ispraća Ameriku i dočekuje "novo doba" (o kome se toliko pričalo, doduše u drugom kontekstu). Oproštajan i znam-za-jadac.
On stiže kao ambasador afro-američkog pokreta čiji je bio pokretač pre četvrt veka. Govorim o kulturi. Pop. Muzici.
On završava putovanje započeto sa People's Instinctive Travels... Hip Hop kao borbu "drugim sredstvima". Osvajanje pridruživanjem, a ne pobeđivanjem.
5.
Još jednom bih iskoristio priliku da se izvinim maaretu i ostalima zbog pisanja hip hop recenzija.
SELEKTAH: 10/ 10
The Flaming Lips Oczy Mlody
ReplyDelete[Warner Bros.; 2017]
AA ovo?
rol_