Dobri, stari Solondz
Todd Solondz je tokom svoje karijere osmislio neke od najdepresivnijih likova i situacija. U Weiner-Dog, tragikomično, imamo posla i sa jednim takvim kučetom. Zapravo, kuče povezuje takve likove, a onda se maler sa njih prenese i na njega. U jednoj od najbrutalnijih filmskih scena (ne usuđujem se da kažem ikada, ali lako moguće da će nežnim PC dušicama tako izgledati).
Wiener-Dog je o tome da iako nismo psi, živimo skoro pseće živote. Svojim ili tuđim greškama. A među tuđe trebalo bi ubrojiti i "majku prirodu". Jer seme koje nam je ona uvalila često je najtrulije.
Iako nije, Wiener-Dog, zapravo jeste omnibus o životima četvoro (četiri grupe?) ljudi čiji život NEĆE, moram da napomenem, biti promenjen prisustvom psa. Možda neki sadržaj ovog filma to tako predstavlja, ali ja nešto verujem da je Solondzova namera bila sasvim suprotna- da uprkos manjoj ili većoj ulozi koju pas na trenutak zaigra u životima tih ljudi, on zapravo ne menja ništa i, neretko, ih napušta u daleko nepovoljnijoj (eto lepog eufizma) situaciji po njih.
Sada već standardno po Solondza, niko nije pošteđen. U prvoj priči imammo dečaka koji se upravo izborio sa rakom, u drugoj narkomane i ljude sa Daunovim sindromom, u trećoj predavača scenarija kome je uspeh i dalje na nedohvatljivi dohvat ruke, a u četvrtoj imamo narkomanku i njenu baku. U vezi sa ovim poslednjim parom, želeo bih da kažem da niko nikada (ili skoro) nije prikazao strah od smrti kao Solondz i Ellen Burstyn. Usrao sam se.
Solondz razume bedak i ne plaši se da zaviri u njegove mračne uglove. Što možda i nije teško. Ali da uspe da vas nasmeje tokom tog zavirivanja je već hvale vredan talenat.
I njega ovde hvalim na sav glas.
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
Todd Solondz je tokom svoje karijere osmislio neke od najdepresivnijih likova i situacija. U Weiner-Dog, tragikomično, imamo posla i sa jednim takvim kučetom. Zapravo, kuče povezuje takve likove, a onda se maler sa njih prenese i na njega. U jednoj od najbrutalnijih filmskih scena (ne usuđujem se da kažem ikada, ali lako moguće da će nežnim PC dušicama tako izgledati).
Wiener-Dog je o tome da iako nismo psi, živimo skoro pseće živote. Svojim ili tuđim greškama. A među tuđe trebalo bi ubrojiti i "majku prirodu". Jer seme koje nam je ona uvalila često je najtrulije.
Iako nije, Wiener-Dog, zapravo jeste omnibus o životima četvoro (četiri grupe?) ljudi čiji život NEĆE, moram da napomenem, biti promenjen prisustvom psa. Možda neki sadržaj ovog filma to tako predstavlja, ali ja nešto verujem da je Solondzova namera bila sasvim suprotna- da uprkos manjoj ili većoj ulozi koju pas na trenutak zaigra u životima tih ljudi, on zapravo ne menja ništa i, neretko, ih napušta u daleko nepovoljnijoj (eto lepog eufizma) situaciji po njih.
Sada već standardno po Solondza, niko nije pošteđen. U prvoj priči imammo dečaka koji se upravo izborio sa rakom, u drugoj narkomane i ljude sa Daunovim sindromom, u trećoj predavača scenarija kome je uspeh i dalje na nedohvatljivi dohvat ruke, a u četvrtoj imamo narkomanku i njenu baku. U vezi sa ovim poslednjim parom, želeo bih da kažem da niko nikada (ili skoro) nije prikazao strah od smrti kao Solondz i Ellen Burstyn. Usrao sam se.
Solondz razume bedak i ne plaši se da zaviri u njegove mračne uglove. Što možda i nije teško. Ali da uspe da vas nasmeje tokom tog zavirivanja je već hvale vredan talenat.
I njega ovde hvalim na sav glas.
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
No comments:
Post a Comment