Počne kao novi novi francuski val, a završi kao Kusta
Osvajač druge nagrade na prošlogodišnjem Kanskom festivalu, inače i drugo ostvarenje Francuskinje (obvs!) Houde Benyamine, bavi se najprofitabilnijom festivalskom temom poslednjih godina- emigrantima i njihovom sve neuspešnijom asimilacijom u zemlje u koje su, oni ili njihovi roditelji, jedva prispeli.
Baš kao i u odličnom Bande de filles, pratimo avanture tinejdžerki, s tim što su ovaj put to jedna Afro-Francuskinja i jedna Romo-Francuskinja (valjda sam nab'o politički korektne izraze). Njih dve žive na obodu Pariza, u nekim udžericama sličnim onima koje Dragan Čivas nije rušio ispod beogradskih mostova. Iz nekoliko scena koje Houda pokazuje, jasno je da za ove dve cure sreće nema- jednoj je majka alkoholičarka i radodajka, u školi je uče kako da za što kraće vreme postane kapitalizmu podobna "francuskinja", dok ona sama radije, sa ortakinjom, zloupotrebljava sve što može (pa tako obučena u burku, istu koristi da lakše krade po supermarketu). Drugoj je otac lokalni imam.
Njih dve maštaju o tome da jednog dana imaju mnogo para. I to je sve što maštaju. U jednoj polunadrealnoj sceni Houda to njihovo maštanje dočarava sa istom dozom snobovštine sa kojom smo do sada gledali kako se bogate aristokratkinje voze u kočijama i kuju planove za buduće balove.
I dok god je Houda u tom miljeu, bez naročitih dramaturških pokušaja da svoj pristup izdigne od nekakve poetične dokumentarnosti, Divines je vedar i zabavan film, pre svega zahvaljujući glavnoj junakinji, Oulayi Amamri, inače Houdinoj sestri (ako me Žozefina nije zeznula prilikom informisanja).
Međutim, kada film krene da se dramski raspliće- prvo time što Dounia i Maimouna (konačno i imena da im pomenem) počinju da rade za neku sitnu dilerku, zatim kroz poetsko koketiranje sa Flashdanceom kroz Dounino flertovanje sa "modernim plesačem" i konačno kroz ne baš najbolje razrađenu parafrazu Doma za vešanje, u kome sitan kriminal dovodi do krupne tragedije. U tom poslednjem delu, tok Houdinog filma postaje "neprirodan", a njegove društveno-političke agende ozbiljno se bore za prostor sa nabujalom melodramom.
Divines tako biva deo kanona novih franucskih rediteljki, ali uprkos nagradama, ambicijama i inicijalnom uzletu ne nudi tako originalnu završnicu ili poentu.
SELEKTAH: 6/ 10
Osvajač druge nagrade na prošlogodišnjem Kanskom festivalu, inače i drugo ostvarenje Francuskinje (obvs!) Houde Benyamine, bavi se najprofitabilnijom festivalskom temom poslednjih godina- emigrantima i njihovom sve neuspešnijom asimilacijom u zemlje u koje su, oni ili njihovi roditelji, jedva prispeli.
Baš kao i u odličnom Bande de filles, pratimo avanture tinejdžerki, s tim što su ovaj put to jedna Afro-Francuskinja i jedna Romo-Francuskinja (valjda sam nab'o politički korektne izraze). Njih dve žive na obodu Pariza, u nekim udžericama sličnim onima koje Dragan Čivas nije rušio ispod beogradskih mostova. Iz nekoliko scena koje Houda pokazuje, jasno je da za ove dve cure sreće nema- jednoj je majka alkoholičarka i radodajka, u školi je uče kako da za što kraće vreme postane kapitalizmu podobna "francuskinja", dok ona sama radije, sa ortakinjom, zloupotrebljava sve što može (pa tako obučena u burku, istu koristi da lakše krade po supermarketu). Drugoj je otac lokalni imam.
Njih dve maštaju o tome da jednog dana imaju mnogo para. I to je sve što maštaju. U jednoj polunadrealnoj sceni Houda to njihovo maštanje dočarava sa istom dozom snobovštine sa kojom smo do sada gledali kako se bogate aristokratkinje voze u kočijama i kuju planove za buduće balove.
I dok god je Houda u tom miljeu, bez naročitih dramaturških pokušaja da svoj pristup izdigne od nekakve poetične dokumentarnosti, Divines je vedar i zabavan film, pre svega zahvaljujući glavnoj junakinji, Oulayi Amamri, inače Houdinoj sestri (ako me Žozefina nije zeznula prilikom informisanja).
Međutim, kada film krene da se dramski raspliće- prvo time što Dounia i Maimouna (konačno i imena da im pomenem) počinju da rade za neku sitnu dilerku, zatim kroz poetsko koketiranje sa Flashdanceom kroz Dounino flertovanje sa "modernim plesačem" i konačno kroz ne baš najbolje razrađenu parafrazu Doma za vešanje, u kome sitan kriminal dovodi do krupne tragedije. U tom poslednjem delu, tok Houdinog filma postaje "neprirodan", a njegove društveno-političke agende ozbiljno se bore za prostor sa nabujalom melodramom.
Divines tako biva deo kanona novih franucskih rediteljki, ali uprkos nagradama, ambicijama i inicijalnom uzletu ne nudi tako originalnu završnicu ili poentu.
SELEKTAH: 6/ 10
No comments:
Post a Comment