Kako bi to rešili "umereni Muslimani"
Sad već mislim da sam odgledao dovoljno filmova Asghara Farhadija da mogu da kažem da on, kao i dosta najvećih umetnika, snima jedan te isti film. A taj je, ako pogledate još neki novi iranski film, naročito Jafarov, možda i posledica tamošnje kulture i viđenja stvari. Naime, u Farhadijevim filmovima često imate neki "apsurdno banalan" događaj koji potom za sobom povlači neplanirano komične i tragične razvoje situacija. Čar Farhadijevih filmova je u vrlo spontano izgledajućim konstrukcijama i potonjem nijansiranom istraživanju ponašanja svojih junaka.
U The Salesman imamo dvoje glumaca koji trenutno igraju u adaptaciji Arthur Millerovog Death of a Salesman. Kako je to uopšte moguće u Iranu o kome su mi zapadni mediji stvorili predstavu kao o mestu gde je tako nešto apsolutno nemoguće, ne umem da objasnim. Da li je istina ili se Farhadi gorko sprda sa tamošnjom realnošću, ne znam. A ne znam ni za šta od ta dva da navijam.
Kad smo kod Millerovog komada, jedini link koji sam ja ukačio između Farhadijevog ostvarenja i ove drame o krahu "Američkog sna" jeste motiv "nevernosti" tj prevara koju je otac, "trgovac", Willy počinio, a njegov sin video, što mu je obeležilo karijeru i život. Ne kažem da je jedini, ali je najočigledniji.
Dakle, ovih dvoje glumaca iz svog starog stana, koji je najavljivački i "apokaliptično" na početku pogodio zemljotres, sele se u novi. U kome je pre toga živela žena sumnjivog morala, čije stvari i dalje stoje zaključane u jednoj od soba stana. Isprva, novi stanari ne znaju za grehe stare stanarke. Jednoga dana, glumica otključava vrata stana, dok se sprema za kupanje, misleći da je na vratima njen suprug. Nešto kasnije ispostavlja se da je to jedna od "starih mušterija"... Ženina čast biva povređena ulaskom nepoznatog muškarca u kupatilo, a ona sama od straha se onesvestila i povredila glavu.
Njen muž započinje istragu koja se neobično raspliće. Paralelno sa njihovim životom u novom stanu, i pozorišnim životom Millerovog komada na sceni...
Šta Farhadi tačno čačka nije jasno. Mušku sujetu ili kodeks časti, (ne)bitnu prošlost, ili razrešava kriminalni akt... Ne mogu da uperim prst šta mi je tu Chabrolovski, sem možda osećaja da i u filmovima francuskog njuvejvera prečesto imamo vrlo matematički sračunate zaplete sa jasnim brojem nepoznatih koje potom bivaju rešene. I finu srednju klasu. Woody Allen stiže kao odlična referenca za poznavanje ljudske psihologije i koji je voljan da junake pušta u vrlo "nezgodne" situacije gde ih potom krcka na komičnoj vatrici.
Glumica je očigledno žrtva situacije, ali Farhadi kroz njenu neželju da se istraga produbljuje kao da pokušava da nam kaže da tu leži još neka neotkrivena tajna, nešto između nje i njenog muža. Prebacivanje za nerealizovanu zaštitu. I kao da to pokreće glumca da istražuje dalje. Ono što potom otkrije i šta sa time i kako uradi, mogao je da bude film za sebe, ali, srećom po nas, neke od najduhovitijih scena filma situirane su baš kada se to dešava.
Koji čin je na kraju rastavio par, ako ih je rastavio? Ono što se njoj desilo ili ono što je on uradio? Farhadi pokazuje da ih pozorište drži na okupu, da li to znači da je i njihov zajednički život bio samo gluma, a da ga je konačno prekinulo nešto... Ima o čemu da se razmišlja.
Nije vrhunski Farhadi, ali je i dalje poslastica za fanove.
SELEKTAH: 7/ 10
Sad već mislim da sam odgledao dovoljno filmova Asghara Farhadija da mogu da kažem da on, kao i dosta najvećih umetnika, snima jedan te isti film. A taj je, ako pogledate još neki novi iranski film, naročito Jafarov, možda i posledica tamošnje kulture i viđenja stvari. Naime, u Farhadijevim filmovima često imate neki "apsurdno banalan" događaj koji potom za sobom povlači neplanirano komične i tragične razvoje situacija. Čar Farhadijevih filmova je u vrlo spontano izgledajućim konstrukcijama i potonjem nijansiranom istraživanju ponašanja svojih junaka.
U The Salesman imamo dvoje glumaca koji trenutno igraju u adaptaciji Arthur Millerovog Death of a Salesman. Kako je to uopšte moguće u Iranu o kome su mi zapadni mediji stvorili predstavu kao o mestu gde je tako nešto apsolutno nemoguće, ne umem da objasnim. Da li je istina ili se Farhadi gorko sprda sa tamošnjom realnošću, ne znam. A ne znam ni za šta od ta dva da navijam.
Kad smo kod Millerovog komada, jedini link koji sam ja ukačio između Farhadijevog ostvarenja i ove drame o krahu "Američkog sna" jeste motiv "nevernosti" tj prevara koju je otac, "trgovac", Willy počinio, a njegov sin video, što mu je obeležilo karijeru i život. Ne kažem da je jedini, ali je najočigledniji.
Dakle, ovih dvoje glumaca iz svog starog stana, koji je najavljivački i "apokaliptično" na početku pogodio zemljotres, sele se u novi. U kome je pre toga živela žena sumnjivog morala, čije stvari i dalje stoje zaključane u jednoj od soba stana. Isprva, novi stanari ne znaju za grehe stare stanarke. Jednoga dana, glumica otključava vrata stana, dok se sprema za kupanje, misleći da je na vratima njen suprug. Nešto kasnije ispostavlja se da je to jedna od "starih mušterija"... Ženina čast biva povređena ulaskom nepoznatog muškarca u kupatilo, a ona sama od straha se onesvestila i povredila glavu.
Njen muž započinje istragu koja se neobično raspliće. Paralelno sa njihovim životom u novom stanu, i pozorišnim životom Millerovog komada na sceni...
Šta Farhadi tačno čačka nije jasno. Mušku sujetu ili kodeks časti, (ne)bitnu prošlost, ili razrešava kriminalni akt... Ne mogu da uperim prst šta mi je tu Chabrolovski, sem možda osećaja da i u filmovima francuskog njuvejvera prečesto imamo vrlo matematički sračunate zaplete sa jasnim brojem nepoznatih koje potom bivaju rešene. I finu srednju klasu. Woody Allen stiže kao odlična referenca za poznavanje ljudske psihologije i koji je voljan da junake pušta u vrlo "nezgodne" situacije gde ih potom krcka na komičnoj vatrici.
Glumica je očigledno žrtva situacije, ali Farhadi kroz njenu neželju da se istraga produbljuje kao da pokušava da nam kaže da tu leži još neka neotkrivena tajna, nešto između nje i njenog muža. Prebacivanje za nerealizovanu zaštitu. I kao da to pokreće glumca da istražuje dalje. Ono što potom otkrije i šta sa time i kako uradi, mogao je da bude film za sebe, ali, srećom po nas, neke od najduhovitijih scena filma situirane su baš kada se to dešava.
Koji čin je na kraju rastavio par, ako ih je rastavio? Ono što se njoj desilo ili ono što je on uradio? Farhadi pokazuje da ih pozorište drži na okupu, da li to znači da je i njihov zajednički život bio samo gluma, a da ga je konačno prekinulo nešto... Ima o čemu da se razmišlja.
Nije vrhunski Farhadi, ali je i dalje poslastica za fanove.
SELEKTAH: 7/ 10
No comments:
Post a Comment