FRIDUME, NE BUDI PIČKA.

"Ne ostavljajte svu nadu, vi koji ne zvučite kao Artan Lili"

(Ili konačno o nekim izdanjima sa naših (sadašnjih i bivših) prostora koja su odavno našla put do mene ili ja do njih)

JAN NEMEČEK - Emergence (Purblind Tapes, 2016)

Kao i mnogo puta do sada u srpskoj istoriji, trebalo je jedan belosvetski članak da me podseti na kvalitete sunarodnika. Ali, barem, priznajem. Za mene, najbitnije od svega jeste da sam saznao da ovo izdanje postoji. Inače kako bih? Jan mi nije javio. Ne znam ni kom(e mediju) bi Jan trebalo da javi da meni jave. Srećom, imamo strane plaćenike.

Jedno od Janovih prethodnih izdanja i ono koje se vodi kao "najkrupnije" do sada, album Fragmented (iz 2014, koji mi Jan jeste prosledio!), bilo je previše neupadljivo za moje slušalačke afinitete. Bukvalno je bilo načinjeno od neupadljivih zvukova, preoprezno, previše ispromišljano i zahtevalo je koncentraciju koju ja nemam. A izgleda da je indukovalo i stanovito nezainteresovanje s moje strane za dalji Janov rad. Not kul.

Emergence je mnogo bolji. Na sajtu piše da je album/EP/projekat/"četrdesetak minuta zvučnih dešavanja" snimljen u jednom tejku prilikom nastupa u Deepest Self klubu u februaru prošle godine. Ne znam šta to znači, ali ne mogu da poverujem da je Jan ovo "lajv" osmišljavao.

Ovako sam zamišljao nastupe Orbital. Doduše u devedesetim. I nešto od tog, pre arhaičnog nego retro, zvuka čuje se i u naslovnoj temi, koja poseduje istu kotrljajuću, sinematičnu teksturu i metalne, šipkaste zvukove za ritam koje su koristila i braća iz Kenta. Jan voli ambijent i treba da prestane to da radi. Iako se uvodnoj Harmonics može pripisati da zvuči kao i nešto sa aktuelnog EP-ija Fhloston Paradigm (pa je to neki garant "aktuelnosti"), sve je mnogo interesantnije kad autor pobegne u aritmični, mračni svet, strukturno i zvučno bogatiji, kao u Convergence. Treća stvar, Divergence (er su ovi naslovi prema onom knjiškom/ filmskom kopiketu Hunger Games sa Shailene Woodley?!), formalno, rekao bih, najviše teži tome da bude prepoznata kao "tehno stvar", nešto u prog-duhu Shackletona ili Kuedo, Untold ili brata mog odlepljenog Kela Valhaale.

Sve što i inače govorim divnim, mladim srpskim muzičarima, ponoviću i Janu- što manje "akademskog" držanja za formu, a što više divljanja iz srca. Kopajte, zlata ima!

SELEKTAH: 7minus/ 10

KRALJ ČAČKA - Zemlja snova (Pop Depresija, 2016)

Ovo što sam malo pre posavetovao Jana, da se mane peglanja forme i prione na čačkanje srca, deluje kao nešto na čemu je Kralj Čačka izgradio svoj stil i autorski pristup. I to s dosta lakoće. Nažalost, tako bitnu stvar kao što je talenat, ne smemo ignorisati u ovom procesu.

Darko Rundek je talentovan, iako ja ne marim naročito (ni) za njega. Ali Tobić Tobić mi je bio simpatičan. A Činč (i Luku solo) sam obožavao i dalje obožavam. To ako/ kad se bavimo ovim post-jugoslovenskim urbanim varošarima koji, svidelo se to njima ili nama ili ne, svi potiču od najčuvenijeg panonskog mornara, a worldwide dele istu ljubav prema hipijevskom vraćanju kantri i folk korenima (od Dylana preko Cohena do Banharta, a Waitsa ostavimo za neku drugu priliku).

S tim što bih u slučaju Kralja Čačka pomenuo još i Švajcarce Dead Brothers, Francuze Les Negresse Vertes i Vojvođane Garavi Sokak. Koji su svi neki svoj lokalni folk vajb pokušali da upregnu u pop-rok čeze.

Iako sam imao predstavu da Kralj Čačka uporno postoji već godinama (što je možda i istina), Zemlja snova je njegov (tj njihov, pošto je bend u pitanju) tek prvi album. Na albumu ima par lepih pesama (najlepša je svakako Tindersticks valcer Još jedan kišni dan, a nije loš ni srpski Calexico u U tvom malom mestu), ali većinom dominira isti, iritirajući osećaj da se autori previše oslanjaju na svoj skroman šarm i pitke, kabaretsko-kafansko-šansonjerske aranžmane koje ne čini mnogo interesantnijim pozamašan post-ironijski odmak sa kojim su prezentovane. "Čačani" kao da ni sami ne znaju da li se sprd(uck)aju sa svojim pesmama ili ih pevaju iz srca. Ali i nezavisno od toga šta su na kraju odlučili, većini fali još rada na melodiji, strukturi koja se prečesto stropošta u polu-pričajuću (nabrajajuću) improvizaciju. Jedina dobra stvar je što se bend drži pevanja na srpskom i što bez obzira na šetnje kroz žanrove isti niti jednog trenutka ne štrči kao neprirodni sastojak- i to je možda najsvetliji momenat ovog izdanja.

Ali, čak i ako stvari uspeju da dođu na svoje mesto, ovaj salašarski folk pop za moje potrebe pravi premalo kopči sa "modernim dobom", previše zvuči kao da će ga voleti (osobe koje se mentalno osećaju kao) tetke i snaše, iako je nedvosmisleno pravljen za njihove hipsterske nećake. A na kraju u tolikoj prisnosti i neposrednosti koju Kralj Čačak forsisra svojim neformalnim stilom ja nisam osetio mnogo iskrenih emocija. Otprilike kao da se neko pravi da je pijan da bi opravdao to što vas smara.

SELEKTAH: 4/ 10

PLIŠANI MALIŠAN - U nebranom grožđu (Rock Svirke, 2016)

Plišani mališan su iz Gornjeg Milanovca i pišu verovatno najgori pres-materijal na svetu.

Što se muzike tiče, ovo svakako nije nešto što je mome srcu blisko. Ali nije loše. Plišani mališan, baš kao i veliki deo (naj)novijih beogradskih bendova duguje osnov svog zvuka Darkwood Dub (drugi veliki deo bendova to duguje Jarbolima), s tim što krautrok kome su ovi prišli sa svih strana PM obrađuju iz perspektive garažnog, prljavog roka kakav se u sitne sate svira po imaginarnim kafančinama duž Ibarske.

Vokal zapevava kao što je to činio John Lydon u PIL i to relativno konzervativnoj svirci daje posebniji vajb, a neobičnom utisku na momente (kao u Lepa devojko) doprinose i ženski bek-vokali koji definitivno pružaju istu aranžmansku čar kakvu praktikuju i Obojeni program.

U nebranom grožđu svojom "skoro lajv" produkcijom uspeva da se nametne i energijom benda, što nije neki naročiti kompliment u mom selu, ali fakat doprinosi osećaju da ste se stvarno našli u nebranom grožđu (i možda naslućuje koncertni potencijal benda).

Bilo bi mi žao da svom instrumentarijumu Mališani dodaju duvačke instrumente i povuku ka tom DLM/ Disciplina Kičme zvuku. Radije bih da još više raspire ovaj vudu koji definitivno obuzima pesme. Za rečeno je vrlo ilustrativna završna tema Avala za koju mi je žao što nije ostala moćan, razvaljivački instrumental koji se tokom svojih šest minuta dvoumi između Mogwai (i Don Caballero) i YU Grupe.

SEELKTAH: 6/ 10

ROGI - U Međuvremenu (Samizdat, 2016)

Rogi deluje kao duhovit momak. Srećom po nas to se dobro prenelo i na njegov album koji miksuje jaht pop sa (post-)jugoslovenskim diskom. Drugim rečima, ako su vam se pre par godina dopali sveže iskopani albumi plavušastog Lewisa ili oduvek volite Bobana Petrovića i Olivera Mandića, Rogi će vas prijatno obradovati, a njegov album U Međuvremenu (veliko "m" iz nekog razloga) sasvim sigurno se nalazi i na listi ("domaćih") albuma uz koje neki muzički urednici privode ribe ("aledžedli").

Srbi nisu imali naročite sreće sa pop muzikom. Zapravo, možda ne toliko u nedostignutom kvalitetu, koliko u neostvarenom kvantitetu. Čak i danas, čovek ne zna da li je Ana Nikolić pop ili nešto što, ipak, ne možete da objasnite svom detetu. Tu dolazi Rogi, sa skoro idealnim radio-friendly izdanjem koje, "jer Srbija", samo tamo nećete čuti.

Preskočite uvodni "skit" Dobro jutro koji zvuči (naročito u ponovljenim slušanjima) kao nepodnošljiv prilog iz "Oblaka u pantalonama" (ili kako god se zvala ona emisija fatalna po urbani duh). Nakon toga vas očekuje album koji traži sunce i nije probirljiv, može da legne i na terasi stana, vikendice ili Ade Ciganlije. A pristaje i na deset godina star Fiat Punto kome možda šrafciger služi za spuštanje stakla (da se izrazim kao saradnik "Oblaka u pantalonama").

Većina pesama na U Međuvremenu (i dalje veliko "m") zavaljuje, podiže noge na sto ili stvara utisak da je vreme za popodnevnu dremku (odjebi, bre "Oblače"!!!)... Rogi (ili R O G I?!) ume sa aranžmanima (sint i gitara) koji postmoderno imitiraju sint-u-suton osamdesetih (ili njegovu repliku koju su francuski poperi kreirali početkom novog milenijuma), ne preteruje sa semplovima, a i ne peva loše. Čak šta, za srpske standarde on je malčice "kopiclasti" Boban Petrović. A u lenjoj, podvodnoj i produkciono savršenoj Opet tražim te možda čak i prevazilazi taj "standard".

U Međuvremenu posmatra svet sa stana svoje novobeogradske terase (na omotu su blokovi do Savskog keja, er da?) i najzabavniji je kada taj svet pušta u svoj (kao u odličnom post-disku Ovaj momenat je sve, Kulturi ili duhovito sročenoj Pravi put ). Jer cenim relevantnost srpske muzike po nas. Baš. Sada.


Čim dođe proleće, ubacite u plejlistu i na bajs!

SELEKTAH: 7/ 10

THERE - Chasing The Basics (Rock Svirke, 2016)

There su instrumentalni kvintet iz Niša. I, kako sami kažu, na njihov zvuk uticali su prog-rok bendovi sedamdesetih, ali i ovi novi postrokeri. U ostalom i oni sami sebe manje više tako "taguju".
I tu ništa nije sporno.

Kad malo bolje razmislim, zapravo ništa nije sporno.

Ako volite Mogwai, Explosions In The Sky i bulumentu sličnih bendova koja parazitira na zvuku koji su oni isprofilisali, There su još jedno ime koje, ponosno patriotski, možete da dodate u svoju kolekciju.

Chasing The Basics je album kojih bih, ali samo zato što moram, izdvojio iz postrok krda možda samo po nešto ruralnijem tretmanu postrok svirke. I kada kažem "ruralnijem" ne mislim "niškom", već upadljivo manje mekom i sofisticiranom (što je mahom danas praksa postrok postrojenja i njihovih nepodnošljivih post-klasikal izdanaka). I There se igraju loud/quiet/loud dinamike i deluje mi da ni ne pokušavaju da pobegnu od sada već ustaljenih obrazaca.
S druge strane, ime albuma otkriva tu nameru čak i najneskoncentrisanijim kritičarima.

Od svih numera najviše mi se dopala stvar She's Dying Young koja svojim setnim optimizmom i nerokerskim raspoloženjem beži od prethodno rečenog. A prilično sam siguran da bi je i Peter Berg lako video na saundtraku za Friday Night Lights. Nešto od takvog pristupa skoncentrisano je i u narednim pesmama, Equilibrioception i Sleep!Dream!, koji su mi, iako ne nude ništa novo, bliskije zbog količine prebijenog sunca koju nose.

SELEKTAH: 5minus/ 10

VALENTINO BOŠKOVIĆ - Marsovska listina (Samizdat, 2016)

Video sam na hrvatskom popkulturnom portalu Potlista da ovaj album zauzima prvo mesto. Ispred Radiohead, Danny Browna, Anohnija, Sturgila... i imajući na umu notornu hrvatsku domovinsku odanost svojim bendovima, ipak sam se odlučio da vidim o čemu se radi. I hvala  Svetom Juraju da sam tako postupio.

Valentino Bošković nisu Valentino Bošković. A zahvaljujući činjenici da u hrvatskoj postoje mediji voljni da se bave svojom "pop" scenom, saznao sam o čemu se zapravo radi. Za slučaj da niste kliknuli na link, evo ukratko: VB su Josip i Branko sa Brača (ili iz Splita, nije mi jasno). Njih dvojica u najboljem dalmatinskom duhu osećaju jaku kurcobolju i otuda je čitanje intervjua sa njima bilo ne samo zabavno iskustvo, nego kad već moram i da prebacim ovim našim- nešto što u Srbiji punoj isključivo ozbiljnih autora ne samo da ne može da se desi, nego je i propisanim Kodeksom ponašanja za srpske muzičare strogo zabranjeno. Nije da se šlihtam Hrvatima, nego me duša boli svaki put kad su bolji.

Marsovska listina je njihov drugi album. Prvi, VSSR, ću preslušati čim završim ovu recenziju, jer ne želim da rizikujem da mi pokvari utisak. Valentino Bošković se ne zovu i ne zvuče kao bilo šta sa ovih prostora (uz vrlo, vrlo drugačiji izuzetak Ramba Amadeusa, koji je patio od slične kurcobolje i talenta).

S obzirom da su sami naveli da zvuče kao mešavina Davida Bowieaja, Daft Punk, Syda Baretta i Novih Fosila, moram da priznam da je ovo retka prilika da neki bend nije precenio sopstvene mogućnosti, a pri tome je bio skoro "znanstveno" precizan u samodočaravanju. Marsovska listina je album vrlo duhovite i pametne zajebancije. Nešto kao John Maus kad bi sišao do Dalmacije, ili Bobby Conn u ranim danima, ili neprežaljeni i upokojeni Rheinallt H Rowlands kakvim ga je velška majka dala, ili kao naš dragi ROGI (ili R O G I, nikad ne znam), samo kad bi se zverski naduvao. Valentino Bošković su sint-pop prezačinjen verbalnim i audio forama koje mu upumpavaju duh od koga često spečeni sint-pop obilato manjka.

Pretpostavljam da bi reč "psihodelično" mogla da se upotrebi, ali zazirem od nje, jer i ona prečesto indentifikuje autore koji se preozbiljno bave sobom. Valentino Bošković su više Alisa u zemlji čuda, nego Čarobnjak iz Oza. Oni pevaju o tome kako se boje Sudnjeg dana, o tome kako "nima vode" ili se udvaraju Braču koga su malo zapostavili (dok svuda oko njih, kao u 10645 Brač, plovi kosmos, i to onaj flejminglipsovski).

Valentino Bošković nisu "retro", ali naivni i skoro dadaistički nivoi njihovog bavljenja popom aludiraju na prizore iz pedesetih i skoro idiotske ideje koje su ljudi imali o svemiru, svemircima i njihovom pristizanju na Zemlju. I iskrenost i neposrednost sa kojom se VB upuštaju u jedan takav projekat ono je što ga izdvaja iz desetina sličnih. To i neka vazda provejavajuća melanholija.

Nema šanse da vam se ovaj album ne dopadne. Da vas ne osmehne. Da vas ne zanjiše. Da vas ne zagrli.
Šta biste više od maestrala koji piri s Marsa?

SELEKTAH: 9/ 10