Nakon Real Presidents of the White House stižu i Real First Ladies of the White House
Najviše od svega čudi kako je ovaj film u ovom izdanju/ verziji/ obliku izašao pored oskarovsku javnost. Daleko od toga da se radi o nekakvom eksperimentalnom radu, ali za formulaične i tipske obrade biografija istorijski relvantnih ljudi, a za potrebe širokih narodnih masa i osvajanje Oskara, holivudski debi Pabla Larraina izgleda kao magistarski rad studenta FDU-a. Na stranu što tokom filma Natalie Portman malo ima Jackien specifični akcenat, a malo nema.
Iako je scenario pisao novinar Noah Oppenheim, pa bi to "kao" trebalo da donese neki novi, zanimljiv dramski, pogled, bojim se da je to samo rezultiralo vrlo konfuznim predloškom, koji je potom Larrain, a bez ikakvog odnosa prema Jackie, potom obradio kao "stranac" tretirajući njenu ljudsku, "majčinsku" stranu, kako svojoj deci, tako i naciji i Kennedy-jevoj političkoj zaostavštini.
Priču dosta okvirno i klišeizirano inicira poseta novinara, par nedelja nakon fatalnog atentata. On, na Jackieino insistiranje, treba Americi i svetu da predstavi pravu Prvu damu i njenu stvarni post-traumatski period. Jackie deluje kao da zna šta radi, a povremeno i kao da se plaši zbog onoga što radi.
Sam film promišlja Prvu damu kroz par dana koji su prethodili dalaskoj paradi i kroz dane nakon toga, sve do paradne komemoracije i sahrane JFK-a (koja je verovatno inspirisala Titove saradnike za planiranje njegove).
S obzirom da o atentatu na JFK-a "sve znamo", interesantno je videti kako je sve to izgledalo iz vizure druge najbitnije osobe kojoj se sve to dogodilo. Krvava i izgubljena, kao da je upravo došla iz bitke, Jackie maltene već pet minuta kasnije mora da razmišlja o autopsiji svoga muža, polaganju zakletve Lindona Johnsona, "narednim koracima" koje vrlo žustro supervizuje Johnov brat Bobby. A tu su i svekrva, deca...
Jackie u interpretaciji Natalie Portman, u scenama sa akcentom, je skoro nepodnošljiva. Jer akcenat i specifično izgovaranje reči previše skreću pažnju sa onoga što se govori i stvaraju neki neprirodan utisak o Jackie, kao o voštanoj figuri koja je progovorila. Kada taj akcenat zamre ili se zaboravi u dinamičnijim razmenama dijaloga (dakle, van intervjua), Natalie svoju Jackie, uprkos mukama koju su ovu zatekle, ostavlja na vrlo bizarnoj distanci od nas. Bez neke preterane želje da nam dopusti da saosećamo sa njom.
Tome višestruko doprinosi Larrainovo skoro reportersko mahanje kamerom na momente, koje neprekidno pokušava da nas drži "u trenutku", unutar grupe u kojoj se nešto dešava, u srcu tornada, ali sve što mi, iracinalno ili racinalno, kupimo iz svega toga je neki osećaj neprijatnosti da "smetamo", da smo se previše uneli u situaciju u kojoj neki drugi ljudi treba da budu ostavljeni na miru.
Ima genijalnih scena, poput one kada Lindon polaže zakletvu, a Jackie jedva da uspeva da uđe u kadar, skoro kao da je izgurana iz njega, već! Ili scene bekstva sa mesta zločina, sve sa telohraniteljem koji se poput Spajdermena prikačio za predsednički auto. Ali takvih promišljenih i autentičnih trenutaka ima malo u biografiji koja se potom, mahom, svodi na organizaciju JFK-ove sahrane i početak "zidanja kulta", čemu je Jackie nesebično doprinela svojim hrabrim insistiranjem na neustrašivoj, pešačkoj sahrani.
Jackie ostaje izgubljen u previše različitih namera i interesovanja svojih ključnih autora, ali bojim se da je najfatalniji po film bio onaj Natalie Portman. Ona, za razliku od Jackie, nije uspela da odmeri svoj doprinos nečemu većem u čemu "samo" učestvuje.
SELEKTAH: 4plus/ 10
Najviše od svega čudi kako je ovaj film u ovom izdanju/ verziji/ obliku izašao pored oskarovsku javnost. Daleko od toga da se radi o nekakvom eksperimentalnom radu, ali za formulaične i tipske obrade biografija istorijski relvantnih ljudi, a za potrebe širokih narodnih masa i osvajanje Oskara, holivudski debi Pabla Larraina izgleda kao magistarski rad studenta FDU-a. Na stranu što tokom filma Natalie Portman malo ima Jackien specifični akcenat, a malo nema.
Iako je scenario pisao novinar Noah Oppenheim, pa bi to "kao" trebalo da donese neki novi, zanimljiv dramski, pogled, bojim se da je to samo rezultiralo vrlo konfuznim predloškom, koji je potom Larrain, a bez ikakvog odnosa prema Jackie, potom obradio kao "stranac" tretirajući njenu ljudsku, "majčinsku" stranu, kako svojoj deci, tako i naciji i Kennedy-jevoj političkoj zaostavštini.
Priču dosta okvirno i klišeizirano inicira poseta novinara, par nedelja nakon fatalnog atentata. On, na Jackieino insistiranje, treba Americi i svetu da predstavi pravu Prvu damu i njenu stvarni post-traumatski period. Jackie deluje kao da zna šta radi, a povremeno i kao da se plaši zbog onoga što radi.
Sam film promišlja Prvu damu kroz par dana koji su prethodili dalaskoj paradi i kroz dane nakon toga, sve do paradne komemoracije i sahrane JFK-a (koja je verovatno inspirisala Titove saradnike za planiranje njegove).
S obzirom da o atentatu na JFK-a "sve znamo", interesantno je videti kako je sve to izgledalo iz vizure druge najbitnije osobe kojoj se sve to dogodilo. Krvava i izgubljena, kao da je upravo došla iz bitke, Jackie maltene već pet minuta kasnije mora da razmišlja o autopsiji svoga muža, polaganju zakletve Lindona Johnsona, "narednim koracima" koje vrlo žustro supervizuje Johnov brat Bobby. A tu su i svekrva, deca...
Jackie u interpretaciji Natalie Portman, u scenama sa akcentom, je skoro nepodnošljiva. Jer akcenat i specifično izgovaranje reči previše skreću pažnju sa onoga što se govori i stvaraju neki neprirodan utisak o Jackie, kao o voštanoj figuri koja je progovorila. Kada taj akcenat zamre ili se zaboravi u dinamičnijim razmenama dijaloga (dakle, van intervjua), Natalie svoju Jackie, uprkos mukama koju su ovu zatekle, ostavlja na vrlo bizarnoj distanci od nas. Bez neke preterane želje da nam dopusti da saosećamo sa njom.
Tome višestruko doprinosi Larrainovo skoro reportersko mahanje kamerom na momente, koje neprekidno pokušava da nas drži "u trenutku", unutar grupe u kojoj se nešto dešava, u srcu tornada, ali sve što mi, iracinalno ili racinalno, kupimo iz svega toga je neki osećaj neprijatnosti da "smetamo", da smo se previše uneli u situaciju u kojoj neki drugi ljudi treba da budu ostavljeni na miru.
Ima genijalnih scena, poput one kada Lindon polaže zakletvu, a Jackie jedva da uspeva da uđe u kadar, skoro kao da je izgurana iz njega, već! Ili scene bekstva sa mesta zločina, sve sa telohraniteljem koji se poput Spajdermena prikačio za predsednički auto. Ali takvih promišljenih i autentičnih trenutaka ima malo u biografiji koja se potom, mahom, svodi na organizaciju JFK-ove sahrane i početak "zidanja kulta", čemu je Jackie nesebično doprinela svojim hrabrim insistiranjem na neustrašivoj, pešačkoj sahrani.
Jackie ostaje izgubljen u previše različitih namera i interesovanja svojih ključnih autora, ali bojim se da je najfatalniji po film bio onaj Natalie Portman. Ona, za razliku od Jackie, nije uspela da odmeri svoj doprinos nečemu većem u čemu "samo" učestvuje.
SELEKTAH: 4plus/ 10
"Tome višestruko doprinosi Larrainovo skoro reportersko mahanje kamerom na momente, koje neprekidno pokušava da nas drži "u trenutku", unutar grupe u kojoj se nešto dešava, u srcu tornada, ali sve što mi, iracinalno ili racinalno,..." - Bingo. 10/10 za prikaz.
ReplyDelete