Malo je falilo da (i) ovo bude još jedno Dolanovo remek-delo
Mislim da je Xavier Dolan jedan od retkih (ako ne i jedini) reditelja čiju kompletnu filmografiju možete pronaći recenziranu na MMG (ako nije tako, nemojte da mi kažete). Zato me je veoma sneveselilo kada sam u post-Kanskim prigovaranjima pročitao da je većina kritičara bila nezadovoljna odlukom da se Dolanu dodeli "Nagrada žirija", a i trenutno mu "metakritički skor" na imdb-u iznosi samo 48/100. Ali vi ako želite da vam neki tamo kritičar govori šta da gledate tj šta da ne gledate, vi onda nemojte da gledate!
Vi, ostali, za mnom!
I nije neki spojl da kažem da se u Juste la fin... radi o tridesetogodišnjem piscu Louisu koji se posle 12 godina nedolaženja u rodni grad i neviđanja sa porodicom dolazi da im saopšti da su mu dani odbrojani. Kad tamo stigne, zbog uobičajeno disfunckionalne dinamike porodičnih odnosa on tokom svog kratkog boravka ni ne dobije priliku da im to saopšti. Ili...
Ima dosta rešenja u Dolanovom filmu kojima možemo da budemo nezadovoljni, a u najboljem slučaju da im progledamo kroz prste.
Pre svega, on je toliko dobar da mu "poradi većeg proboja" na tržište ne trebaju imena poput Vincent Cassela, Marion Cotillard ili Leae Seydoux da bi ostvario maksimum svoje vizije. Zbog svog pozamašno pozorišnog formata, možemo da kažemo da je Dolan želeo velike glumce koji će opravdati to što film leži na njima, ali mislim da u slučaju nikoga od pobrojanih nije dobio ono što je mogao (od svojih ranijih saradnika).
Konačno, ni glavni gulmac, Gaspard Ulliel, sa svojim neprirodnim manekenskim izgledom nije dao koliko je neko živopisniji od njega mogao da da.
S druge strane, možda Dolan tako nešto nije ni hteo. Jer ni to nije neosnovano sumnjati.
Neke primedbe stoje i na sam scenario. Dvanaest godina deluje kao neverovatno dug period da se "bez nekog prejakog razloga" ne poseti porodica, a onda samim tim i doček koji mu je priređen ne isijava realističnošću i verovatnošću. A naročito ne "pravda" ponašanje svih junaka. U vezi sa tim ni par sati koliko Louis ostaje ne uspevaju da tragičnim okolnostima i dramskim konsekvencama njegovog dolaska daju na težini koju nose.
Dolan se pozabavio "večitom" temom "povratka" u rodni dom koja skoro po difoltu donosi turbulenciju koja zapitava povratnika zašto je to uopšte uradio. Čehov, čiji su junaci u "ključnim dramama" svojom ili tuđom voljom uvek žrtve, ipak, se u Višnjiku odlučio da Ljubov-Andrejevni ne poveri tu ulogu. I tako nešto je uradio i Dolan. Njegov Louis nije žrtva.
Dolan baš ume i baš voli da režira. Ovaj poprilično pozorišni film, sačinjen mahom od krupnih planova i ljudi koji povišenim tonom pričaju, na momente usporava vreme i pušta nas da, u možda, priznajem, malčice prepatetičnom tretmanu, zavirimo u stvarnu bliskost i udaljenost likova. U prilog mom oduševljenju Dolanovom režiji naveo bih i poslednju scenu sa kukavicom i crnohumornom igrom sa onom starom da "vreme leti".
Dolan prerano pušta svoje junake da dosegnu maksimum svoje žestine i ogorčenosti, previše pušta svog junaka da bude povučen, u Louisovom flešbeku previše pribegava klišeiziranoj stilizaciji. Ali s druge strane pravi neke genijalne poteze- ne prikazuje nam ni jedan sekund posete "staroj kući", koju je Louis jedino želeo da vidi, niti troši nijedan sekund da se pozabavi činjenicom da je Louisova stara ljubav baš juče umrla, što je vest koju mu stariji brat saopštava skoro sa željom samo da ga povredi (za tu koincidenciju isto mislim da je samo unapredila nerealističnost čitave konstrukcije priče).
Ali, na kraju, kad Louis uradi šta se od njega tražilo i kad ne uradi ono što je on sam hteo i kad nikome (tj samo nekome) kaže to i kad izađe iz kuće verovatno kako je to uradio i pre 12 godina ne možete, a da nemate osećaj da je Dolan ovde, ipak, ispričao nešto "samo na svoj način" iako do kolena (ponekad i do pojasa) pliva u klišeima.
Ja sam plakao srećan.
U sebi, naravno.
SELEKTAH: 8/ 10
Mislim da je Xavier Dolan jedan od retkih (ako ne i jedini) reditelja čiju kompletnu filmografiju možete pronaći recenziranu na MMG (ako nije tako, nemojte da mi kažete). Zato me je veoma sneveselilo kada sam u post-Kanskim prigovaranjima pročitao da je većina kritičara bila nezadovoljna odlukom da se Dolanu dodeli "Nagrada žirija", a i trenutno mu "metakritički skor" na imdb-u iznosi samo 48/100. Ali vi ako želite da vam neki tamo kritičar govori šta da gledate tj šta da ne gledate, vi onda nemojte da gledate!
Vi, ostali, za mnom!
I nije neki spojl da kažem da se u Juste la fin... radi o tridesetogodišnjem piscu Louisu koji se posle 12 godina nedolaženja u rodni grad i neviđanja sa porodicom dolazi da im saopšti da su mu dani odbrojani. Kad tamo stigne, zbog uobičajeno disfunckionalne dinamike porodičnih odnosa on tokom svog kratkog boravka ni ne dobije priliku da im to saopšti. Ili...
Ima dosta rešenja u Dolanovom filmu kojima možemo da budemo nezadovoljni, a u najboljem slučaju da im progledamo kroz prste.
Pre svega, on je toliko dobar da mu "poradi većeg proboja" na tržište ne trebaju imena poput Vincent Cassela, Marion Cotillard ili Leae Seydoux da bi ostvario maksimum svoje vizije. Zbog svog pozamašno pozorišnog formata, možemo da kažemo da je Dolan želeo velike glumce koji će opravdati to što film leži na njima, ali mislim da u slučaju nikoga od pobrojanih nije dobio ono što je mogao (od svojih ranijih saradnika).
Konačno, ni glavni gulmac, Gaspard Ulliel, sa svojim neprirodnim manekenskim izgledom nije dao koliko je neko živopisniji od njega mogao da da.
S druge strane, možda Dolan tako nešto nije ni hteo. Jer ni to nije neosnovano sumnjati.
Neke primedbe stoje i na sam scenario. Dvanaest godina deluje kao neverovatno dug period da se "bez nekog prejakog razloga" ne poseti porodica, a onda samim tim i doček koji mu je priređen ne isijava realističnošću i verovatnošću. A naročito ne "pravda" ponašanje svih junaka. U vezi sa tim ni par sati koliko Louis ostaje ne uspevaju da tragičnim okolnostima i dramskim konsekvencama njegovog dolaska daju na težini koju nose.
Dolan se pozabavio "večitom" temom "povratka" u rodni dom koja skoro po difoltu donosi turbulenciju koja zapitava povratnika zašto je to uopšte uradio. Čehov, čiji su junaci u "ključnim dramama" svojom ili tuđom voljom uvek žrtve, ipak, se u Višnjiku odlučio da Ljubov-Andrejevni ne poveri tu ulogu. I tako nešto je uradio i Dolan. Njegov Louis nije žrtva.
Dolan baš ume i baš voli da režira. Ovaj poprilično pozorišni film, sačinjen mahom od krupnih planova i ljudi koji povišenim tonom pričaju, na momente usporava vreme i pušta nas da, u možda, priznajem, malčice prepatetičnom tretmanu, zavirimo u stvarnu bliskost i udaljenost likova. U prilog mom oduševljenju Dolanovom režiji naveo bih i poslednju scenu sa kukavicom i crnohumornom igrom sa onom starom da "vreme leti".
Dolan prerano pušta svoje junake da dosegnu maksimum svoje žestine i ogorčenosti, previše pušta svog junaka da bude povučen, u Louisovom flešbeku previše pribegava klišeiziranoj stilizaciji. Ali s druge strane pravi neke genijalne poteze- ne prikazuje nam ni jedan sekund posete "staroj kući", koju je Louis jedino želeo da vidi, niti troši nijedan sekund da se pozabavi činjenicom da je Louisova stara ljubav baš juče umrla, što je vest koju mu stariji brat saopštava skoro sa željom samo da ga povredi (za tu koincidenciju isto mislim da je samo unapredila nerealističnost čitave konstrukcije priče).
Ali, na kraju, kad Louis uradi šta se od njega tražilo i kad ne uradi ono što je on sam hteo i kad nikome (tj samo nekome) kaže to i kad izađe iz kuće verovatno kako je to uradio i pre 12 godina ne možete, a da nemate osećaj da je Dolan ovde, ipak, ispričao nešto "samo na svoj način" iako do kolena (ponekad i do pojasa) pliva u klišeima.
Ja sam plakao srećan.
U sebi, naravno.
SELEKTAH: 8/ 10
S obzirom na ocenu koju ste dali, recenzija mi ne deluje toliko pohvalno. Deluje kao da mu zamerate sve sto i ostali ali ste odlucili da... zazmurite?, postanete slepi? Po strani da su mu kadrovi melem za oko, nista uzbudljivo ne vidim u njegovom radu.
ReplyDeleteMnogo mi je bolji Mommy, ovaj me je razočarao. Ali stvar ukusa. :)
ReplyDeletečoveče, ladno sam te danas pominjao nekome! i evo te!
Deletešto se filma tiče, slažemo se. mommy jeste bolji. ali i ovaj je u kontekstu njegovog opusa zanimljiviji nego što se čini. čovek je hteo da proba da napravi konvencionalan film.
Znači sinhronicitet ipak šljaka. :)
ReplyDelete