FRIDUME, NE BUDI OPET OPET PIČKA

Nastavljam da gazim po žuljevima

NEŽNI DALIBOR - U slojevima (Odličan hrčak)

Ništa nas ne uzbuđuje. 
Zar te to ne izluđuje?!
(iz pesme Trči!)

Neko bi mogao da pomisli (iz ovih mojih žuljanja žuljeva) da ja srpskom roku odobravam samo angažovanost. Ali, jel da je lepo kada slušate nešto što (direktno) rezonuje s vašim životom?!
Ja, recimo, uopšte nemam taj osećaj dok slušam Kendricka Lamara.
S druge strane, treba tako nešto i umeti. Treba umeti biti angažovan. Treba umeti biti angažovan i melodičan, da se angažman lakše popije.
U slojevima vrlo lepo uspeva u tome. I to je ono što ga je, čini mi se, najvećma izdvojilo, jer...

Ja i nisam naročito mario za prethodna tri albuma benda. Sasvim sigurno sam ih preslušao, sumnjam da sam o njima pisao. Neko mi je možda nekad rekao, a možda i nije, da su Nežni Dalibor "srpski Husker Du" što ja u njima nisam čuo/našao, niti mi je bilo naročito važno da to u njima tražim.
U slojevima je, dakle, prvi album Nežnog Dalibora koji slušam ponovo i ponovo, kome aplaudiram, koji će me možda naterati da svratim i do prethodne trojice (but let's not get our hopes too high...).

U slojevima je album koji je nedvosmisleno nastao od strane ljudi koji žive, rade i pate u Srbiji i, što je još bitnije, to nedvosmisleno žele da podele sa svojim slušaocima. Mahom u želji da i ovi toga postanu nedvosmisleno svesni na primeru svojih života. Srbija je kamionšestoton kojim Paja, Jare i Aca gaze sve pred sobom. A najviše beskičmenjake koji su se u Srbiji razmnožili kao crvi u gnojavoj nozi.

U slojevima je odličan gitarski album. Urban, ali ne "beogradski". Pitak, ali ne i vangogovski populističan. Efektnih refrena i poruka skoro obojenoprogramovskog naboja. I ne traje dugo. I da ima iko normalan u Telenoru taj više ne bi slušao Artan Lili. Kompanijo VIP, tebi govorim!

Bombardovanje bubnjevima počinje u uvodnoj Zauvek. Sve ostalo zvuči kao Stooges (We Will Fall) i kao da je 1969. Ali ne u Srbiji. Pesmetina koja sama u zasenak baca poslednja dva izdanja Repetitora. Nakon toga smo u daleko pitkijim, skoro Smiths, vodama sa naslovnom temom. Ivica počinje od sebe da se bavi ljudima koji čine "život u Srbiji". Količina reči možda ne prati baš idealnije potrebe melodije, ali ljudi koji su ovde odsvirali gitaru/e zadali su zadatak.

Vikend (raz)nosi, ali melanholijom. "Nisam svoj za vikend" peva Ivica. Meni, recimo, na pamet pada s koliko muke i otimanja od dece to postižem. Sumnjam da je on na to mislio. Ali, brat pogađa moju emociju svejedno.

Prvomajska počinje kao Lemonheads, pomešana sa klasičnim vojvođanskim rokom. U ovoj pesmi koja peva o istinitim događajima i ispravno procenjuje da za srpsko dno nije toliko kriv nakrivo nakurčeni nacoš, koliko hrabro tržišnoekonomsko srce u njemu, e, pa toj pesmi, može se prebaciti da možda previše banalno sumira stanje stvari. Kao da joj je "taman" malo falilo da bude pank u stavu. Malo ljutine. Malo gaženja. Iako nas Ivica ispravno poziva da svi savijemo leđa i krenemo na posao.

Mi čekamo dan je ona hit pesma s top liste cinizma u kojoj čekamo dan u kome će sve ići uzbrdo. Gitarska, dok ne projuri ksilofon (er ksilofon?) kao u nekom horor filmu. Sve izgleda kao naličje Bajaginog hita cirka S druge strane jastuka. U Godinu dana, u konstelaciji koju najviše prepoznajem i najmanje volim kao "nežnodaliborovsku" ("nervoznojarbolovska") još jednom prilazimo srpskom mulju i gazimo po žulju. Neka. Ali ova mi definitivno nije omiljena. A nije mi omiljena ni Mnogo stvari, najviše zbog toga što počne kao neki fini garažni, a onda se prebrzo i olako spusti na "zaječarski" rok.

Za Trči!, koja se ritmom i energijom nadovezuje na uvodnu Zauvek, sam već vezan istom vrstom besa, elokventno zaokruženom u gore izdvojenim stihovima.
Slušam i čekam eksploziju.

Vi slušajte dok šetate.

SELEKTAH: 8/ 10

SRBI - Raj (Samizdat, 2016)

Hrvati umeju bolje da upakuju stvari (šta, "bolje od koga"?!).
Hrvati mnogo više vole da psuju.
Možda nisam u pravu.

Pank bend se zove "Srbi".
U pesmi Remiza refren je vrlo jednostavan i glasi "Marš u pičku materinu, marš u pičku materinu".
Možda nisam u pravu, ali sve izrecitovano, izskandirano i odsvirano na ovom albumu sigurno ste već čuli ili videli negde (i Satan Panonski i Top lista nadrealista dostupni su na You Tubeu za slučaj da niste, još).

SELEKTAH ZA DOJAM: 8plus/ 10
SELEKTAH ZA BIT: 3/ 10

NEONSKA REKLAMA - Kafe Bife EP (Samizdat)

O beogradskom gitarskom sint-pop bendu (projektu?) ne znam ništa sem da su Videosex imali pesmu koja se zvala Neonska reklama. I da je sve pesme napisao i izveo Ognjen K.

Na njihovom Bandcampu možete preuzeti još dva izdanja pored ovoga. Slična u duhu, kvalitetu muzičarenja i produkciji. Iako ih sitne godine razdvajaju.

Ovo, Kafe Bife, ima 3 instrumentalčića koja zajedno traju jedva šest minuta.
Mnogo je bitnije da zvuče kao gitarski lo-fi unučići jugoslovenskog sint-popa i da uprkos vrlo skromnoj produkciji melodije sa sintisajzerčića lako nalaze put do vas. Naročito ona, najrazigranija, auto-ironična, Kakav danak neiskustvu.

Ovo je muzika za nepunoletne hipsterke ili malu decu matorih blogera.
(A ako volite rane radove Magnetic Fields, samo bez vokala, definitivno na put bez krova i s vetrom u kosi ponesite i prethodno izdanje Neonske reklame, Rezantan udarac).

Svemirko i Neonska reklama trebalo bi da zajedno idu na turneju po Jugoslaviji i sviraju na terasama starih socijalističkih hotela.

SELEKTAH: 7minusminus/ 10

FOG FROG DOG - Split (Nimavode, 2015)

Ne znam šta je starije- Fog Frog Dog ili Valentino Bošković, ali "koka" je onaj koji je provalio da je pivanje na hrvatskom/dalmatinskom/splitskom/bračkom ono što će muzici dati nešto što joj niko drugi (naročito u bilom svitu) ne može dati.
I ne pevanje na tom jeziku je ono što vidim kao najveću manu ovog izdanja. Koje se možda zove po hrvatskom gradu, a možda po filmu M Nighta Shyamalana.

Jebiga, ipak smo mi (mi, Srbi, i oni, Hrvati) dva sveta, preudaljena. Jer nema drugog objašnjenja što sam ja za ovo izdanje čuo sa dve godine zakašnjenja! A s trudnom curom sam pre pet godina letovao na Braču! I bio u Splitu! I na ulici mi dobacivali splitski narkomani kad su čuli moji "Bebi Dol" akcenat. Umesto da me upoznaju s demo snimcima Branka Dragičevića, koji je fog, frog i dog ovog projekta.

Kao što znate, ja sam već pisao da su Valentino Bošković najbolja stvar koja se desila muzici u našim i njihovim krajevima. Pa šta god je tu oko njih, zaslužuje pažnju.

U svoj recenziji u Slobodnoj Dalmaciji, Zlatko Gall, pominje rane Pink Floyd, Roberta Wyatta, Becka, Petera Gabriela, Working Week, možda baš i tim redom. I svi ti autori zaista mogu da sede u istoj čekaonici sa FFD i čekaju na sličnu inspiraciju, ali ono što Gall ne kaže, a ja moram, je da sve te reference koje pružaju rukice ka ovom izdanju ne uspevaju da ga izvuku iz nekog nepostojećeg konteksta "hrvatske/ lokalne" scene na onu svetsku.
Majkemi, ne znam da li i autori u svim drugim zemljama sem Amerike i Engleske imaju taj pritisak, tu "lokalnu masu" koja ih tera da na svetsku scenu kidišu ignorišući svoju matičnu. Skoro kao da postoji neka zasebna transverzala za karijere koje bi u tom smeru. I one se uvek lako prepoznaju.

Iako ista kurcoboljica krasi i promociju ovog izdanja, čini mi se da Split, ipak, nije pravljen sa idejom da bude "veliki hrvatski album". Jer je na engleskom. I to ga limitira, uprkos Dragičevićevom prilično dobrom akcentu i dikciji, koji ne opterećuju pevanje. Ali ga sve to i činjenica da ja u ponuđenom materijalu ne mogu da namirišem ništa "lokalno", ni iz aktuelne, niti iz arhivske hrvatske/eks-Yu scene. Sem možda nepotrebno dozirane dalmatinske blesavosti.

Ovaj album svojim sladunjavo-melanholičnim folk-bluz vajbom podseća na Gomez, koje više skoro da niko ne pamti, a jednom su bili popularniji od Becka. Podseća i na Lambchop, naročito zbog lakoće koju Dragičević pokazuje u artikulisanju neobičnih, a pitkih aranžmana, i povremenih duhovitih i postmodernih intervencija (kakvi su kič retro spacey zvuci u možda najboljoj ovde (uz Annieway), Kill Ralembudem Whale ili kada zida pseudo-pompeznost u Frogress). Verujem da bi Kurt Wagner voleo da čuje njegove ideje.

Ali, iskreno, ništa me ovde ne tera da se duže zadržavam. Iako morski povetarac ironično-lakih nota mije moje uši kako treba. Sve ovo, "ovako", već sam okusio (Beckov Sea Change za početak) i ovaj fino upakovani album možda podmiruje potrebe ega hrvatske indi scene, ali malo toga autentičnog nudi onoj svetskoj na kojoj, stidljivo, sebi traži mesta.

Drugim rečima, PEVAJTE NA HRVATSKOM I PRAVITE SE HRVATI! A NE ENGLEZI.

SELEKTAH: 6/ 10

HOD - Redak vazduh (Samizdat, 2016)

Pre nekoliko nedelja krenem ja u svoj redovni parohijski inkvajeri po prijateljima da saznam ima li ičega iole zanimljivog pod kapom eks-jugoslovenskom i pitam Olju Autopakao jel čula za neki dobar bend. Ne, brate, kaže ona i ponudi mi jednu pesmu Dogs Of Kavala.

Par nedelja kasnije dođe iznenadni koncert Autopark. Kao predgrupa svira "mladi i perspektivni" beogradski bend Hod.
Imaju i album na Bandcampu. Još od septembra prošle godine!
Niko mi ih nikada pre te večeri nije pomenuo.
I ne kažem vam sve ovo da bih ofirao AP kao loše kolege, već da bih pokazao koliko je lako ostati nepoznat u Srbiji. Srbijici.

A ja bih se solidno smorio da nisam čuo za Hod. Jer Hod zvuče kao Yo La Tengo. I kao Petrol, koji su neformalni srpski predstavnici muzičkih stremljenja YLT u Srbiji.
To znači da je ovo bend koji svira indi rok odrastao na Sonic Youth, a u međuvremenu upoznat sa raznim drugim muzičkim pravcima, koji su fino uplovili u postojeću masu i ponekad kreirali sasvim drugačiji ukus.
Deluje neizbežna mana ovakvog delovanja u Srbiji je da sa raznim muzičkim pravcima upadnu i Jarboli i Darkwood Dub, kao Začin C i Vegeta svih naših rokenrol jela.

Album nepotrebno otvaraju i zatvaraju dva, neko bi pomislio komična, snimka koja dokumentuju bend u muzičkim pauzama. Nakon toga kreće Uvek, pesma koja zvuči kao suvi derivat simbioze pomenutog Začina C i Vegete. I jedino što utisak gura u plus jeste čvrsta i sigurna svirka benda, čemu valjda doprinosi i to što su već šest-sedam godina zajedno. I taj osećaj usviranosti, promišljenosti aranžmana dominira albumom i oseća se već u predivnoj, jolatengovskoj Proračun, koja poput Hazlewoodove Some Velvet Morning menja ritam, tempo, buku i emotivna grejna tela, a prateći vokali daju mensonovski hipi vajb. A tek se ne može odoleti šugejzing solou koji sačekuje u poslednjem delu pesme. Hit.

Hod možda deluju kao da su zarobljeni u devedesetim, i to s one strane Atlantika, ali niko ne može da kaže da je bend muzejska retro nostalgija. Naprotiv, Redak vazduh uspeva da nadoveže sebe i sopstvene trenutke na očigledne muzičke uticaje. Meni je naročito interesantno u kojoj meri se obično višeminutno rasviravanje post-roka ovde realizuje kroz detalje u pesmama koje ne prebacuju više od popična tri i po minuta (Autoklav mnogo lep primer ili sentimentalniji pasaži u Uspori me).

Iako Hod nisu formatirani kao boy/girl bend, barem na vokalima, njihova dinamika podsetila me povremeno na Obojeni Program (recimo u folovskoj Ja nisam sav) i zapravo mi je najviše prijao osećaj nejasne podeljenosti vokalnih dužnosti, pa čak i u svakoj zasebnoj pesmi. To muzici daje neku fuzičnost, a glas radi više kao zvuk, nego kao poruka. Ne znam da li su o tome razmišljali, ali im je pošlo za rukom.

U poslednjoj pesmi, U nečijem telu, koja zvuči kao demo za nešto što će tek postati vasiona My Bloody Valentine, veoma mi se dopala usna harmonika. Jer mi deluje kao da je tokom snimanja stajala na polici, neko je video i odlučio da je ubaci.

Hod su već sada bolji bend od mnogih za koje ste čuli.
A već danima mi je žao što im nisam posvetio više pažnje na koncertu AP. Al' prijatelji koje dugo nisam video...

SELEKTAH: 8plus/ 10

THE PHONERINGS - Osam pesama (Samizdat 2016)

Evo kako se postaje pička.

Dušan Lopušina, frontmen ovog sastava bio je drugi gitarista Autoparka. Tako ga i znam.
On mi je sam poslao link za album svog novog projekta. Lepovaspitan link.
Ja sad treba da budem iskren. A to nije uvek lako sa ljudima koje znate. Čak i jedva.

Pa da počnem.

Dragi Dušane,

The Phonerings i album Osam pesama nisu tip muzike koji ja preferiram. Naročito ne u pesmi Around, koja je na engleskom. Bespotrebno. Jedina. Odlučite se.

Osam pesama je kompaktan, ubedljiv i ne previše originalan album koji može da se dopadne ljudima koji su odrasli na agresivnijim bendovima Novog američkog roka, poput Husker Du, Dinosaur Jr (ranija faza) i njihovim potonjim derivatima. On ni na nivou ideja, a ni na nivou produkcije ne prebacuje više od "zadovoljavajućeg" utiska i mahom je srećan da udovolji sopstvenom viđenju kako ove stvari treba da zvuče, umesto da pušta sopstveni osećaj da to uobliči. Drugim rečima, iza dinamične svirke, koja povremeno (kao u Tvoja soba) previše hvata ritam prosečnog "zaječarskog" rok benda (tj moje predstave o). Nema osećanja za poneti. Ili podeliti. Ili za osećati.

Ostavljam mogućnost i da sam mator i nevoljan da se spustim u ovako uobličenu mladost.
Ali niste vi ni toliko mladi, a?!

Ne zameri.

SELEKTAH: 5minusminus/ 10

P. S. Rano izdanje ovog teksta navodilo je Lopušinu kao "basistu Autoparka". My bad.

CRNO DETE - Zlatne stvari (Samizdat 2016)

Ja stvarno ne mogu da se setim da li je ovo moj prvi susret sa Crnim detetom. Čini mi se da sam ih sretao, a možda i emitovao u MV, sa onih Black Planetovih Balkan Under The Radar kompilacija ili nekog srodnog izdanja.
Nije ni bitno.

Crno dete. Duo iz Beograda. Gitara i bubanj. Sviraju metapank. Nemaju predrasuda.
Nije ni bitno.

Bendovi kao Crno dete, zapravo, albumi kao Zlatne stvari me raduju. Jer mi daju nadu da Srbija nije zaječarska indi gitarijada bendova koji olako i prečesto zaboravljaju da je rokenrol=muzika=umetnost, i da umetnost implicira malo više intuitivnog, nepromišljenog, tek-ćemo-stići-tamo. Zlatne stvari ne mogu da se uhvate ni za glavu, ni za rep, ni za zmijski jezik.

U pitanju je album, za koji mi se čini, da potiče iz neke slovenske kace s melanholijom i ranjenim dušama, spreman i voljan da se sa tim mističnim miksom "slovenskih osećanja" sprda i raspaljuje ih po potrebi. Skoro kao nešto što Swans u poslednje vreme rade sa sopstvenim "belim, imigrantskim" nasleđem. Snažan osećaj "duhovne vertikale".
Ali i album koji se s punim pravom može opisati kao "gitarski" i "nezavisan".

Darkwood Dub prave takvu muziku, ali Crno dete ne liči baš mnogo, i definitivno nisu pod njihovim zračećim uticajem. Možda i Presing, definitivno Kiza Radović. I kad liče na njih, kada svoj tip pevanja "garažiraju" u srpskom roku vrlo dragom skandiranju, tad mi se najmanje dopadaju. Kao u Kamen.
Mnogo mi je sve lepše kada miluju dušu.

Kao u postrokerskoj postsalašarskoj Visina, koja me od svih stvari na ovom svetu podsetila na Warren Ellisove Dirty Three svojim egzotičnim, pustinjskim vajbom. Nešto bedsidnija je naredna Nije u meni. A Bela mečka je već Grinderman. Naslovna tema je Cave u svom najeteričnijem izdanju, dok metapank benda doseže skoro i do Tome Zdravkovića. Sličan sevdah se ponavlja i u Bolji šok.

Crno dete svoj crni rok, pardon, metapank lako spajaju sa surfom, garažom, dabom, i to je teren na kome slovenska duša može super da se provede. I kao proizvođač i kao recepijent.

SELEKTAH: 8plusplus/ 10