Mnogo više nego što se čini
Mislim da bi Hitchcock uživao u ovom filmu. Jer se iza banalne svakodnevice krije veoma mračna priča u kojoj skoro da nema nevinih. A linija između žrtve i zločinca briše se neočekivanom lakoćom.
Kiyoshi Kurosawa, koga pamtim po solidnom Tokyo Sonata (u kome takođe igra fenomenalni Teruyuki Kagawa), svoj film započinje prološkim delom koji nas upoznaje sa detektivom Takakurom i njegovim fatalno naivnim verovanjem da se iza psihopate krije čovek sa kojim se može "dogovoriti". Ishod ovog događaja dovodi do kraja detektivove karijere, povlačenje u profesorsku karijeru i preseljenje u novi kraj.
Ovde počinju spojleri.
U novom kraju on i njegova žena, u braku koji naoko izgleda skladno i bez dece, upoznaju nove susede- nadrkanu komšinicu i misterioznog komšiju Nishinoa (Kagawa) koji živi sa svojom ćerkom i ženom koju nikada ne viđamo. Inicijalna ljubaznost Takakurinih naići će na slab prijem i samo će produbiti njihovu radoznalost zašto je to tako.
Paralelno sa tim Takakura sa detektivom sa starog posla počinje da se bavi slučajem nestale porodice iza koje je ostala samo ćerka "koja se ne seća okolnosti nestanka svoje porodice".
Osnovni ton filma, koji naročito podržava dati naslov, daje isključivo i samo Kagawa koji gledaoce neobično lako ubeđuje u lik koji je čas neposredan i ljubazan, čak "jeziv" i neočekivano direktan u svojim zahtevima. Pod njegove zlosutne čini prvo pada Takakurina žena i tu negde počinje da se otkriva mračni princip komšijinog delovanja.
I dok neke stvari ostaju nejasne usled kulturnih razlika, ili naivne, skoro šekspirovski satkan Nishino, u kome možemo naći i obrise Lejdi Magbet, ali i Richarda II, poput pauka plete mrežu oko svojih žrtava ne ostavljajući im prostora da se odbrane ili pobegnu. Nishino se hrani njihovom slabošću i daje im izlaz jedino u tome da mu se pridruže i pronađu snagu u tome da sa njim podele zločin. Ili ga umesto njega izvrše u celini.
Prikazujući nam na primeru Takakurinih kako Nishino funkcioniše, Kurosawa trudetektivski razrešava i drugi slučaj, a potencijalno i mnoge druge. Zlo je poput semena koje se lako prima na terenu na kome ne raste mnogo toga drugog, kao u slučaju narušene i tanke sreće Takakurinih. Pored toga Kurosawa i seksualnu energiju interpretira kao okrutnu silu koja u japanskom društvu gospodari ljudima, čak vrlo konzervativno prozivajući tradicionalnu, patrijarhalnu ulogu muža i oca. Tj potencijalne devijacije usled njenog odsustva.
Creepy ima više happyend, nego sadend, i za to je presudna Takakurina odluka da stvar preuzme u svoje ruke, da odluči, da povrati snažnu ulogu muža, potencijalno i oca. Ali moralno i psihološko srozavanje koje su likovi doživeli bez sumnje će još dugo živeti sa njima, i pitanje je da li će ikada uspeti da ga prevaziđu.
SELEKTAH: 8/ 10
Mislim da bi Hitchcock uživao u ovom filmu. Jer se iza banalne svakodnevice krije veoma mračna priča u kojoj skoro da nema nevinih. A linija između žrtve i zločinca briše se neočekivanom lakoćom.
Kiyoshi Kurosawa, koga pamtim po solidnom Tokyo Sonata (u kome takođe igra fenomenalni Teruyuki Kagawa), svoj film započinje prološkim delom koji nas upoznaje sa detektivom Takakurom i njegovim fatalno naivnim verovanjem da se iza psihopate krije čovek sa kojim se može "dogovoriti". Ishod ovog događaja dovodi do kraja detektivove karijere, povlačenje u profesorsku karijeru i preseljenje u novi kraj.
Ovde počinju spojleri.
U novom kraju on i njegova žena, u braku koji naoko izgleda skladno i bez dece, upoznaju nove susede- nadrkanu komšinicu i misterioznog komšiju Nishinoa (Kagawa) koji živi sa svojom ćerkom i ženom koju nikada ne viđamo. Inicijalna ljubaznost Takakurinih naići će na slab prijem i samo će produbiti njihovu radoznalost zašto je to tako.
Paralelno sa tim Takakura sa detektivom sa starog posla počinje da se bavi slučajem nestale porodice iza koje je ostala samo ćerka "koja se ne seća okolnosti nestanka svoje porodice".
Osnovni ton filma, koji naročito podržava dati naslov, daje isključivo i samo Kagawa koji gledaoce neobično lako ubeđuje u lik koji je čas neposredan i ljubazan, čak "jeziv" i neočekivano direktan u svojim zahtevima. Pod njegove zlosutne čini prvo pada Takakurina žena i tu negde počinje da se otkriva mračni princip komšijinog delovanja.
I dok neke stvari ostaju nejasne usled kulturnih razlika, ili naivne, skoro šekspirovski satkan Nishino, u kome možemo naći i obrise Lejdi Magbet, ali i Richarda II, poput pauka plete mrežu oko svojih žrtava ne ostavljajući im prostora da se odbrane ili pobegnu. Nishino se hrani njihovom slabošću i daje im izlaz jedino u tome da mu se pridruže i pronađu snagu u tome da sa njim podele zločin. Ili ga umesto njega izvrše u celini.
Prikazujući nam na primeru Takakurinih kako Nishino funkcioniše, Kurosawa trudetektivski razrešava i drugi slučaj, a potencijalno i mnoge druge. Zlo je poput semena koje se lako prima na terenu na kome ne raste mnogo toga drugog, kao u slučaju narušene i tanke sreće Takakurinih. Pored toga Kurosawa i seksualnu energiju interpretira kao okrutnu silu koja u japanskom društvu gospodari ljudima, čak vrlo konzervativno prozivajući tradicionalnu, patrijarhalnu ulogu muža i oca. Tj potencijalne devijacije usled njenog odsustva.
Creepy ima više happyend, nego sadend, i za to je presudna Takakurina odluka da stvar preuzme u svoje ruke, da odluči, da povrati snažnu ulogu muža, potencijalno i oca. Ali moralno i psihološko srozavanje koje su likovi doživeli bez sumnje će još dugo živeti sa njima, i pitanje je da li će ikada uspeti da ga prevaziđu.
SELEKTAH: 8/ 10
No comments:
Post a Comment