O čemu je Scorsese zapravo progovorio?
U ovom filmu pratimo kako dva portugalska, katolička popa putuju u Japan, negde sredinom XVII veka, da vide šta se dešava sa trećim portugalskim, katoličkim popom koji je pre mnogo godina otišao da širi hrišćanstvo po Japanu, a sada kruže glasine da je pred inkvizicijom japanske vlade kapitulirao, batalio hrišćanstvo i čak primio budizam. Važno je naglasiti da je u to vreme japanska vlada u želji da spreči širenje hrišćanstva (a sa njim, tj preko njega i sve druge vrste "zapadnih" uticaja) demonstrirala različite vrste aktivnosti od kojih su mnoge, verovatno, inspirisale Elija Rotha za Hostel. Zbog toga, epični Scorsesov film malo izgleda kao još jedno od mnogih oskarovskih putovanja u svet koji ne poznajemo ili ne razumemo (dakle, miks epohe i maestralne fotografije) i neke vrste "torture porna".
Međutim, Scorseseov dirljiv osvrt na još dirljiviju hrabrost (upornost? istrajnost?) dva popa, koji je svetsku premijeru imao u Vatikanu, je, za razliku od sličnih poduhvata Mela Gibsona, potpuno besmislen. Barem meni.
Evo kratkog objašnjenja:
Jedan mambo-džambo hteo je da ovlada drugim mambo-džambom. U tom nadmetanju ljudi su ginuli. Što se mene tiče, što manje takvih ljudi, manje mamba-džamba.
Scorseseov film propušta da nam saopšti da je strašno što su toliki ljudi na tolike strašne načine umrli zarad mambo-džamba.
S druge strane, ako Silence posmatramo kao metaforu za "ovo danas" gde bi "Japanci" zapravo bili isto toliko tvrdoglavi i nepokorivi "muslimani", poruka je nešto jasnija i daleko humanija. Silence tako biva portret jedne unapred izgubljene bitke, unutar koje obe strane ostaju podjednako tvrdoglave, a rezultat bez pobednika trebalo bi da bude podjednako upozoravajući za sve upletene strane.
Iako je jasno za koga Marty navija.
Konačno, apoteoza hrišćanstvu izrečena kroz "božju neoglašenost" tj na to da svako od nas u podjednakoj tišini može da veruje u šta hoće, bez spoljašnje "podrške" za to, možda je i najzanimljivija za promišljanje. Jer, iako, kao što rekoh, "treba da verujemo u tišini", to što se bog ne oglašava, i to tako uporno, mora da dovodi neke naše religiozne postupke u pitanje. Ako ne već i sve. Suočeni sa jezivom sudbom japanskih hrišćana, dva popa uživaju nekakav svetiteljski VIP tretman i uglavnom se u filmu skriveni dive koliko je jaka hrišćanska vera u istočanjaka.
To što na kraju ispada da su joj oni (popovi) ostali verni do kraja otvara pitanje njihove misije- jer ako su i Japanci mogli "u tišini" da veruju u boga u koga hoće, zašto je bilo potrebno da stradaju u tolikoj meri da bi je praktikovali javno. Scorsese, iako mudro pominje, ostaje sasvim nezainteresovan za ulogu katoličke vere u industrijskom i političkom osvajanju Japana.
Film je predug. Andrew Garfield sa svojom srednješkolskom facom je bio potpuno pogrešan za ovu ulogu, a Adam Driver je još jednom bio sjajan.
SELEKTAH: 4plus/ 10
U ovom filmu pratimo kako dva portugalska, katolička popa putuju u Japan, negde sredinom XVII veka, da vide šta se dešava sa trećim portugalskim, katoličkim popom koji je pre mnogo godina otišao da širi hrišćanstvo po Japanu, a sada kruže glasine da je pred inkvizicijom japanske vlade kapitulirao, batalio hrišćanstvo i čak primio budizam. Važno je naglasiti da je u to vreme japanska vlada u želji da spreči širenje hrišćanstva (a sa njim, tj preko njega i sve druge vrste "zapadnih" uticaja) demonstrirala različite vrste aktivnosti od kojih su mnoge, verovatno, inspirisale Elija Rotha za Hostel. Zbog toga, epični Scorsesov film malo izgleda kao još jedno od mnogih oskarovskih putovanja u svet koji ne poznajemo ili ne razumemo (dakle, miks epohe i maestralne fotografije) i neke vrste "torture porna".
Međutim, Scorseseov dirljiv osvrt na još dirljiviju hrabrost (upornost? istrajnost?) dva popa, koji je svetsku premijeru imao u Vatikanu, je, za razliku od sličnih poduhvata Mela Gibsona, potpuno besmislen. Barem meni.
Evo kratkog objašnjenja:
Jedan mambo-džambo hteo je da ovlada drugim mambo-džambom. U tom nadmetanju ljudi su ginuli. Što se mene tiče, što manje takvih ljudi, manje mamba-džamba.
Scorseseov film propušta da nam saopšti da je strašno što su toliki ljudi na tolike strašne načine umrli zarad mambo-džamba.
S druge strane, ako Silence posmatramo kao metaforu za "ovo danas" gde bi "Japanci" zapravo bili isto toliko tvrdoglavi i nepokorivi "muslimani", poruka je nešto jasnija i daleko humanija. Silence tako biva portret jedne unapred izgubljene bitke, unutar koje obe strane ostaju podjednako tvrdoglave, a rezultat bez pobednika trebalo bi da bude podjednako upozoravajući za sve upletene strane.
Iako je jasno za koga Marty navija.
Konačno, apoteoza hrišćanstvu izrečena kroz "božju neoglašenost" tj na to da svako od nas u podjednakoj tišini može da veruje u šta hoće, bez spoljašnje "podrške" za to, možda je i najzanimljivija za promišljanje. Jer, iako, kao što rekoh, "treba da verujemo u tišini", to što se bog ne oglašava, i to tako uporno, mora da dovodi neke naše religiozne postupke u pitanje. Ako ne već i sve. Suočeni sa jezivom sudbom japanskih hrišćana, dva popa uživaju nekakav svetiteljski VIP tretman i uglavnom se u filmu skriveni dive koliko je jaka hrišćanska vera u istočanjaka.
To što na kraju ispada da su joj oni (popovi) ostali verni do kraja otvara pitanje njihove misije- jer ako su i Japanci mogli "u tišini" da veruju u boga u koga hoće, zašto je bilo potrebno da stradaju u tolikoj meri da bi je praktikovali javno. Scorsese, iako mudro pominje, ostaje sasvim nezainteresovan za ulogu katoličke vere u industrijskom i političkom osvajanju Japana.
Film je predug. Andrew Garfield sa svojom srednješkolskom facom je bio potpuno pogrešan za ovu ulogu, a Adam Driver je još jednom bio sjajan.
SELEKTAH: 4plus/ 10
No comments:
Post a Comment