Neko bi tu da opere ruke
Jimmy Savile je bio jedno od najvoljenijih britanskih TV lica tokom nekoliko decenija svoje karijere. Mladi su ga voleli zao što je bio blesav, stari zato što je bio tu odkada i televizija, a elite, jer se svim srcem bavio društvenokorisnim radom.
A onda je umro. Star i izdekorisan.
A onda se otkrilo da je iza sebe ostavio preko tri stotine žrtava seksualnog zlostavljanja. Među njima najviše dece. Od kojih su neki u trenutku zlostavljanja bili nepokretni i u bolnici. Dobar deo njih po domovima koje je Savile pomagao.
Louis Theroux je pre ovog filma snimio 2000. dokumentarac When Louis Met... Jimmy, u kome je prikazao sedam dana druženja sa svojim idolom i novim prijateljem. Brojni inserti iz tog filma pušteni su i u ovom, jer Louis ima isti problem kao i većina njegovih sagovornika, da poveruje stvarima od kojih je neke video sopstvenim očima.
Savile je kolaž nekoliko intervjua. Sa ljudima koji su bili blisku poslovno Savileu (i odbijaju da poveruju kakvog su monstruma ispratili suzama), do sada već odraslih i "penzionisanih" žrtava njegovog seksualnog uznemiravanja.
Theroux kao pogonsko gorivo za svoj film i motivisanje sagovornika koristi sopstvenu nevericu i pomenuti film koji je snimio. Drugim rečima, on pokušava da zajedno sa njima objasni sebi kako je mogao da se toliko zajebe i ništa ne provali.
Žrtve nastupaju pribrano, hrabro i možda su više zgrožene time da se ništa nije otkrilo za Savileovog života, nego onim što se njima lično desilo. Ali, kad vidite kako Savileova lična asistentica i dalje živi mirno okružena memorabilijom bivšeg šefa, možda i nije tako teško da poverujemo razmere Savileovog uticaja i mogućnosti da uguši i najglasnije šuškanje o stvarima koje je radilo. A šuškalo se, nije da nije. Neki ljudi su čak nešto i znali, neki reporteri sa televizije, ali pored toga što su "takva bila vremena", niko od njih se nije usudio.
Theroux je svojom uzaludnom i manje-više besmislenom istragom (jer ni njegov film se nikome ne zamera, a naročito sopstvenom patronu BBC-iju, koji je, verovatno, najviše radio na saniranju Savileovih zločina) možda proprao sopstvenu grižu savesti, ali bojim se da svi ostali treba da ostanu besni na njega. Jer ovaj film skoro pa da ne služi ničemu drugom.
SELEKTAH: 4minus/ 10
Jimmy Savile je bio jedno od najvoljenijih britanskih TV lica tokom nekoliko decenija svoje karijere. Mladi su ga voleli zao što je bio blesav, stari zato što je bio tu odkada i televizija, a elite, jer se svim srcem bavio društvenokorisnim radom.
A onda je umro. Star i izdekorisan.
A onda se otkrilo da je iza sebe ostavio preko tri stotine žrtava seksualnog zlostavljanja. Među njima najviše dece. Od kojih su neki u trenutku zlostavljanja bili nepokretni i u bolnici. Dobar deo njih po domovima koje je Savile pomagao.
Louis Theroux je pre ovog filma snimio 2000. dokumentarac When Louis Met... Jimmy, u kome je prikazao sedam dana druženja sa svojim idolom i novim prijateljem. Brojni inserti iz tog filma pušteni su i u ovom, jer Louis ima isti problem kao i većina njegovih sagovornika, da poveruje stvarima od kojih je neke video sopstvenim očima.
Savile je kolaž nekoliko intervjua. Sa ljudima koji su bili blisku poslovno Savileu (i odbijaju da poveruju kakvog su monstruma ispratili suzama), do sada već odraslih i "penzionisanih" žrtava njegovog seksualnog uznemiravanja.
Theroux kao pogonsko gorivo za svoj film i motivisanje sagovornika koristi sopstvenu nevericu i pomenuti film koji je snimio. Drugim rečima, on pokušava da zajedno sa njima objasni sebi kako je mogao da se toliko zajebe i ništa ne provali.
Žrtve nastupaju pribrano, hrabro i možda su više zgrožene time da se ništa nije otkrilo za Savileovog života, nego onim što se njima lično desilo. Ali, kad vidite kako Savileova lična asistentica i dalje živi mirno okružena memorabilijom bivšeg šefa, možda i nije tako teško da poverujemo razmere Savileovog uticaja i mogućnosti da uguši i najglasnije šuškanje o stvarima koje je radilo. A šuškalo se, nije da nije. Neki ljudi su čak nešto i znali, neki reporteri sa televizije, ali pored toga što su "takva bila vremena", niko od njih se nije usudio.
Theroux je svojom uzaludnom i manje-više besmislenom istragom (jer ni njegov film se nikome ne zamera, a naročito sopstvenom patronu BBC-iju, koji je, verovatno, najviše radio na saniranju Savileovih zločina) možda proprao sopstvenu grižu savesti, ali bojim se da svi ostali treba da ostanu besni na njega. Jer ovaj film skoro pa da ne služi ničemu drugom.
SELEKTAH: 4minus/ 10
No comments:
Post a Comment