Sumira, a ne zaviruje
Ne znam da li sam vam to ikada rekao, ali A Hard Day's Night je jedan od mojih najomiljenijih filmova IKADA! Gledao sam ga u "Zimskom bioskopu" svaki put kada je prikazivan i mnogo pre nego što sam imao pojma ko su, šta su i koliki su Beatles. On je učinio da mi oni deluju "većim od Isusa".
Dokumentarac Rona Howarda, očigledno fana i vršnjaka, je film koji se dotiče nastanka Beatlesa, pominje njihov poslednji nastup (na krovu svoje izdavačke kuće u Londonu, 1969), ali je u najvećoj meri fokusiran na godine intenzivnog nastupanja, naročito po američkim turnejama.
Howard je očigledno raspolagao vrlo bogatom arhivom (svim postojećim snimcima?), te je film, koji teče hronološki i segmentiran je tako da prati objavljene albume i prateće turneje, svakako dragocena poslastica za sve koje zanimaju i ne zanimaju Beatles. Ako ste, kao i ja, veličinu Beatlesa iskonzumirali pre nego što ste je razumeli, Eight Days... poprilično efikasno pokazuje šta je tokom prvih godina značilo biti Beatles, koliko je nenormalno (naporno) izgledao njihov život, kao i zašto se bend na kraju odlučio da više ne nastupa uživo. Beatles su bili muzika, a na živim nastupima tu muziku je bilo nemoguće čuti i sve je izgledalo kao jedan sve džinovskiji frikšou.
Ako je Howardov film iscrpan u dokumentovanju prošlosti i objašnjavanju opštih okolnosti, on daje veoma slab uvid u privatne doživljaje članova (skoro kao da ih nisu ni imali), ne čini mnogo da opravda svoje postojanje, sem da doprinese kanonu Bitlsmanije, a nisam siguran ni da gostovanje Sigourney Weaver ili Whoopi Goldberg (kao svojevremenih vatrenih obožavateljki) doprinosi bilo čemu sem nekoj vrsti (samo-)elitizacije čitavog projekta, jer u najmanju ruku zanemaruje stotine hiljada drugih vrištačica.
Ono što Eight Days... takođe prikazuje jesu najluđe "najluđe godine" koje neko može da proživi. Slušati i gledati danas neke rokere, kao i upokojenog kurcoboja Cobaina, kako jodluju nad sopstvenim lajfstajl mukama deluje skoro smešno u odnosu na tempo koji su četiri liverpulska adolescenta trebalo da prežive, i ostanu normalni. I iznedre 12, na različite načine, fenomenalnih albuma za 8 godina. Kad kažem "na različite načine" mislim "na različite načine su promenili rok muziku i svet".
Vredi. Ali bez prevelikih očekivanja.
SELEKTAH: 7minus/ 10
Ne znam da li sam vam to ikada rekao, ali A Hard Day's Night je jedan od mojih najomiljenijih filmova IKADA! Gledao sam ga u "Zimskom bioskopu" svaki put kada je prikazivan i mnogo pre nego što sam imao pojma ko su, šta su i koliki su Beatles. On je učinio da mi oni deluju "većim od Isusa".
Dokumentarac Rona Howarda, očigledno fana i vršnjaka, je film koji se dotiče nastanka Beatlesa, pominje njihov poslednji nastup (na krovu svoje izdavačke kuće u Londonu, 1969), ali je u najvećoj meri fokusiran na godine intenzivnog nastupanja, naročito po američkim turnejama.
Howard je očigledno raspolagao vrlo bogatom arhivom (svim postojećim snimcima?), te je film, koji teče hronološki i segmentiran je tako da prati objavljene albume i prateće turneje, svakako dragocena poslastica za sve koje zanimaju i ne zanimaju Beatles. Ako ste, kao i ja, veličinu Beatlesa iskonzumirali pre nego što ste je razumeli, Eight Days... poprilično efikasno pokazuje šta je tokom prvih godina značilo biti Beatles, koliko je nenormalno (naporno) izgledao njihov život, kao i zašto se bend na kraju odlučio da više ne nastupa uživo. Beatles su bili muzika, a na živim nastupima tu muziku je bilo nemoguće čuti i sve je izgledalo kao jedan sve džinovskiji frikšou.
Ako je Howardov film iscrpan u dokumentovanju prošlosti i objašnjavanju opštih okolnosti, on daje veoma slab uvid u privatne doživljaje članova (skoro kao da ih nisu ni imali), ne čini mnogo da opravda svoje postojanje, sem da doprinese kanonu Bitlsmanije, a nisam siguran ni da gostovanje Sigourney Weaver ili Whoopi Goldberg (kao svojevremenih vatrenih obožavateljki) doprinosi bilo čemu sem nekoj vrsti (samo-)elitizacije čitavog projekta, jer u najmanju ruku zanemaruje stotine hiljada drugih vrištačica.
Ono što Eight Days... takođe prikazuje jesu najluđe "najluđe godine" koje neko može da proživi. Slušati i gledati danas neke rokere, kao i upokojenog kurcoboja Cobaina, kako jodluju nad sopstvenim lajfstajl mukama deluje skoro smešno u odnosu na tempo koji su četiri liverpulska adolescenta trebalo da prežive, i ostanu normalni. I iznedre 12, na različite načine, fenomenalnih albuma za 8 godina. Kad kažem "na različite načine" mislim "na različite načine su promenili rok muziku i svet".
Vredi. Ali bez prevelikih očekivanja.
SELEKTAH: 7minus/ 10
No comments:
Post a Comment