Sve zavisi od vas
Iako nemam čime to da potkrepim (i obilato me mrzi da guglujem za dokazima), čini mi se da je Trois souvenirs... vrlo privatna stvar reditelja Arnauda Desplechina. To, naravno, ničim ne umanjuje da takve stvari valja uopšte napominjati u slučaju ("festivalskih") reditelja, ili da se isto ne može reći i za njegove prethodne filmove (odgledao četiri i najviše voleo Un conte de Noel). Ali ovaj jednostavno od početka do kraja sans pardon kreira svoju dramaturgiju i ne mari mnogo za to da li ćemo mi moći da je pratimo. Ili želeti.
Film počinje u Tadžikisatanu, u jednom stanu, u kome se jedna Tadžikistanka i jedan Francuz vataju. Saznajemo da se on, Paul Dedalus, vraća u Francusku posle mnogo godina i njihov razgovor inicira flešbek. Ili se bar tako čini.
Počinje prva od tri uspomene- "Detinjstvo". I to vrlo bombastično. Scenom u kojoj isprva nije jasno da li se majka igra sa decom ili dečak koji stoji sa nožem na stepeništu stvarno sprečava svoju majku da se popne i stigne do dece (njega i njegovog brata i sestre). Uskoro postaje jasnije da s majkom nije sve u redu.
Priča o detinjstvu ne traje dugo.
Ali odabrana uspomena ostaje kao senka nad celim životom Paula Dedalusa i našom percepcijom njegovog lika.
Nakon toga smo na francuskom aerodromu. Paul je uhapšen i francuske vlasti istražuju poreklo njegovog dvostrukog identiteta tj činjenice da na Novom Zelandu postoji još jedan Paul Dedalus, sa istim podacima kao i on.
Tu počinje priča o Paulovoj ekskurziji u Minsk (tokom ranih osmadesetih) i neobičnom zadatku koji mu je poveren.
I to ne traje dugo. Naročito ako ste imali očekivanja, kao ja, da će "uspomene" biti ravnomerno raspoređene.
Treći deo, baš kao i ceo film, posvećen je "Esther", Paulovoj tinejdžerskoj ljubavi. U ovom segmentu upoznajemo Esther, ali i njegove prijatelje, njegovu porodicu, njihovo atipično "porodičovanje" (otac je pasivni suigrač), vrlo liberalne stavove svih igrača, senku Hladnog rata (i rušenje Berlinskog zida)... Vidimo da je Paul studirao grčki ili antropologiju ili grčki zbog antropologije. Ali najvećim delom "Esther" je priča o "ludilu udvoje", o neosvojivoj Esther koja nakon što je osvojena postaje bolesno posesivna, a oboje poprilično promiskuitetni. Snaga njihove ljubavi izražena je kroz pisma koja su jedno drugom pisali, kroz vrlo "intelektualne" razgovore, burne žurke, histerije... Skoro kao da je Mia Hansen-Love uplela svoje prste u vrlo traumatičnim PMS danima.
I ako vam sve pobrojano ne gradi ništa naročito "privatno" ili "nekonvencialno" (tj više nego obično u sličnim (francuskim) filmovima) Desplechin ostavlja snažan utisak rvanja sa sopstvenim demonima. Neki momenti filma su vrlo autentični i skoro kao fotokopije stvarnih događaja, ali pokušaj da se oni poslože u narativ koji će imati univerzalniju snagu nije prošao baš najbolje. Kao da pravljenje kompromisa nije bilo rešenje za ovaj film. Kome najave flešbekova, niti okvir "sećanja" uopšte nisu trebali. Već samo zbunjuju i pokušavaju da film formatiraju u neki prihvatljiv žanr čemu se ovaj sve vreme opire.
Ni Paul, a bogami ni Esther ne uspevaju da budu "filmski junaci" vredni filma. Već pre izgledaju kao neuspele rekonstrukcije koje samo u autorovim očima imaju punu snagu, ali on nije imao strpljenja da ih filmskim sredstvima stvori za nas. Već ih je samo dao.
Desplechinova montaža je impresivna i vrlo se dobro snalazi u šetnjama kroz vreme i prostore, neprekidno kontekstualizujući događaje blic-scenama iz nekih drugih epoha. I ako smo trenutno podmireni lepim utiscima, na širem planu Desplechin ne uspeva da skroji svoje likove, niti naš emotivni angažman oko njih. Dodajte tome činjenicu da se naratori neprekidno smenjuju, da se junaci povremeno obraćaju "kameri", sve po nekoj autorovoj intuitivnoj logici i trudu da se ista podeli sa nama.
Otprilike kao da ste prisluškivali zanimljivu priču u vozu, ali je onaj ko je priča preskakao neke delove računajući da je njegovom sagovorniku nešto već poznato.
SELEKTAH: 6plus/ 10
PS Tek sam posle pročitao da se Paul Dedalus trifoovski pojavljuje i u filmu Comment je me suis dispute... (ma vie sexuelle) i da je ovaj film neka vrsta prequela tome. Shit, sad i to moram da odgledam!
Iako nemam čime to da potkrepim (i obilato me mrzi da guglujem za dokazima), čini mi se da je Trois souvenirs... vrlo privatna stvar reditelja Arnauda Desplechina. To, naravno, ničim ne umanjuje da takve stvari valja uopšte napominjati u slučaju ("festivalskih") reditelja, ili da se isto ne može reći i za njegove prethodne filmove (odgledao četiri i najviše voleo Un conte de Noel). Ali ovaj jednostavno od početka do kraja sans pardon kreira svoju dramaturgiju i ne mari mnogo za to da li ćemo mi moći da je pratimo. Ili želeti.
Film počinje u Tadžikisatanu, u jednom stanu, u kome se jedna Tadžikistanka i jedan Francuz vataju. Saznajemo da se on, Paul Dedalus, vraća u Francusku posle mnogo godina i njihov razgovor inicira flešbek. Ili se bar tako čini.
Počinje prva od tri uspomene- "Detinjstvo". I to vrlo bombastično. Scenom u kojoj isprva nije jasno da li se majka igra sa decom ili dečak koji stoji sa nožem na stepeništu stvarno sprečava svoju majku da se popne i stigne do dece (njega i njegovog brata i sestre). Uskoro postaje jasnije da s majkom nije sve u redu.
Priča o detinjstvu ne traje dugo.
Ali odabrana uspomena ostaje kao senka nad celim životom Paula Dedalusa i našom percepcijom njegovog lika.
Nakon toga smo na francuskom aerodromu. Paul je uhapšen i francuske vlasti istražuju poreklo njegovog dvostrukog identiteta tj činjenice da na Novom Zelandu postoji još jedan Paul Dedalus, sa istim podacima kao i on.
Tu počinje priča o Paulovoj ekskurziji u Minsk (tokom ranih osmadesetih) i neobičnom zadatku koji mu je poveren.
I to ne traje dugo. Naročito ako ste imali očekivanja, kao ja, da će "uspomene" biti ravnomerno raspoređene.
Treći deo, baš kao i ceo film, posvećen je "Esther", Paulovoj tinejdžerskoj ljubavi. U ovom segmentu upoznajemo Esther, ali i njegove prijatelje, njegovu porodicu, njihovo atipično "porodičovanje" (otac je pasivni suigrač), vrlo liberalne stavove svih igrača, senku Hladnog rata (i rušenje Berlinskog zida)... Vidimo da je Paul studirao grčki ili antropologiju ili grčki zbog antropologije. Ali najvećim delom "Esther" je priča o "ludilu udvoje", o neosvojivoj Esther koja nakon što je osvojena postaje bolesno posesivna, a oboje poprilično promiskuitetni. Snaga njihove ljubavi izražena je kroz pisma koja su jedno drugom pisali, kroz vrlo "intelektualne" razgovore, burne žurke, histerije... Skoro kao da je Mia Hansen-Love uplela svoje prste u vrlo traumatičnim PMS danima.
I ako vam sve pobrojano ne gradi ništa naročito "privatno" ili "nekonvencialno" (tj više nego obično u sličnim (francuskim) filmovima) Desplechin ostavlja snažan utisak rvanja sa sopstvenim demonima. Neki momenti filma su vrlo autentični i skoro kao fotokopije stvarnih događaja, ali pokušaj da se oni poslože u narativ koji će imati univerzalniju snagu nije prošao baš najbolje. Kao da pravljenje kompromisa nije bilo rešenje za ovaj film. Kome najave flešbekova, niti okvir "sećanja" uopšte nisu trebali. Već samo zbunjuju i pokušavaju da film formatiraju u neki prihvatljiv žanr čemu se ovaj sve vreme opire.
Ni Paul, a bogami ni Esther ne uspevaju da budu "filmski junaci" vredni filma. Već pre izgledaju kao neuspele rekonstrukcije koje samo u autorovim očima imaju punu snagu, ali on nije imao strpljenja da ih filmskim sredstvima stvori za nas. Već ih je samo dao.
Desplechinova montaža je impresivna i vrlo se dobro snalazi u šetnjama kroz vreme i prostore, neprekidno kontekstualizujući događaje blic-scenama iz nekih drugih epoha. I ako smo trenutno podmireni lepim utiscima, na širem planu Desplechin ne uspeva da skroji svoje likove, niti naš emotivni angažman oko njih. Dodajte tome činjenicu da se naratori neprekidno smenjuju, da se junaci povremeno obraćaju "kameri", sve po nekoj autorovoj intuitivnoj logici i trudu da se ista podeli sa nama.
Otprilike kao da ste prisluškivali zanimljivu priču u vozu, ali je onaj ko je priča preskakao neke delove računajući da je njegovom sagovorniku nešto već poznato.
SELEKTAH: 6plus/ 10
PS Tek sam posle pročitao da se Paul Dedalus trifoovski pojavljuje i u filmu Comment je me suis dispute... (ma vie sexuelle) i da je ovaj film neka vrsta prequela tome. Shit, sad i to moram da odgledam!
No comments:
Post a Comment