NICK CAVE & THE BAD SEEDS, KomBank Arena, 28. oktobar 2017

Jesus. Alone.

Ja imam dvoje dece. Pre koncerta idem po majku koja treba da ih pričuva dok smo mi na koncertu. To su okolnosti u kojima se dočekuje "Bard", a ne magla u dnu srca.

Ispred ulaza ne mogu, a da ne čujem kako Sergej Trifunović napušava nekoga i poručuje mu da popuši "tri kurca, pravoslavno".
To su okolnosti u kojima se dočekuje "Bard", a ne miris smrti i kiše na Balkanu.

Nemaju roza "Skeleton Tree" majicu u XXL veličini. Ni u XL. Razmišljam o kojoj vrsti diskriminacije se ovde radi.
To su okolnosti... oh, shut the fuck up!
Prodavačica mi kaže da uskoro neće imati nijednu majicu u XL veličini. Srpski got gorostasi već su razgrabili XXL.
Srećom u jednu belu XL mogu da uđem.
Tu je, kao što me znate, ovaj koncert uspešno završen za mene.

Penjem se do svog "sedmog neba" na 400-om nivou, vrti mi se u glavi samo od gledanja ispod sebe. Mada i 15(+/-) hiljada ljudi oko mene pomaže kreiranju tog osećaja. U trenutku kada počinje koncert ja pokušavam da ugrabim poslednju vodu na baru i ne prospem druga dva pića.
To su okolnosti u kojima se dočekuje "Bard", a ne podignuta crvena desna ruka.

Čitao sam recenzije Caveovih nastupa u londonskoj O2 areni sa ove turneje i "radikalnoj" odluci da svoj najintimniji/najhermetičniji/najneveseliji/najnemelodičniji/(vikažite) album promoviše u ogromnim prostorima pred publikom čiji broj pre odgovara koncertima Coldplay.
(A kad smo kod Coldplay, mislim da niko od okupljenih večeras više ne bi smeo da bude ljut na njih. Ako je i bio).
I recenzije su bile unisono pozitivne i hvalospevne spram toga kako je Cave podelio sa publikom svoje bezrefrene balade.
A na You Tubeu sam video i kako je izgledao kada je londonsku publiku izveo na binu, pa sam dobar deo koncerta proveo pitajući se da li će imati muda da to uradi i sa našom.

Iskreno?
Bilo mi je mahom dosadno.
Hvatao sam sebe kako presamićen preko svog ogromnog stomaka sedim zagledan u nepregledno more cevi, šipaka i metalnih kablova,koje su na dohvat ruke. Razmišljao sam kako bi izgledalo da se sve to strovali na nas (ode sva srpska inteligencija!... laskao sam sebi).
Razmišljao sam kako Cave sigurno zaslužuje da ga ovoliko (i još više) ljudi voli, ali kako u ovom prostoru, koji prezirem iz dna duše zbog svih košarkaških utakmica i pički koji svoje aute parkiraju na moju terasu dok im prisustvuju, ja ne mogu da mu se približim. Čak ni kad su konačno proradili crno-beli monitori i počeli da nas zasipaju prizorima mora ruku u koje Cave uranja kao u panonsko more.

Iskreno?
Sve je izgledalo vrlo nespontano i promišljeno. Da ga brani od nas.
Od početka do kraja. Jedino što su neki delovi bili manje naporni, za publiku.

Iskreno?
Utonut u neprekinuto more pesama sa Skeleton Tree koji je, a mislim da ne grešim, večeras izveo u celini, razmišljao sam kako Cave ovakvim nastupanjem sebe kažnjava. Ne zamerite mi učitavanja i maštu u narednim redovima.
Svi znamo da je njegov sin stradao dok je ovaj album bio kovan. Svi možemo da naslutimo koliko je to nenadoknadiv gubitak, crna rupa koju nijedno kajanje, nijedna griža savesti, nijedan najtužniji trenutak ne može da zapuši. Veseo još manje.
Delovalo mi je da Cave mora da nastavi dalje, ali da se kaje zbog toga. I da je zato odlučio da publici od početka do kraja da sto posto sebe, ne bi li se iskupio za to što radi. Da na neki način satre telo, glas i dušu.
Kad već ne može da propadne u crnu zemlju. Za sinom.
I to je problem.
Pesme sa Skeleton Tree nisu pesme uz koje se, kao uz, recimo, Weeping Song, publika lepi kao mahovina i kreira muzički koral. A Cave ih pred našim ušima podiže kao boinge, jednu za drugom (Anthrocene, Jesus Alone, Magneto), sve sa kjerkegorovskom melanholijom Higgs Boson Blues od koje nas spasava tek povremeno provirujući humor u interpretaciji. Cave jurca binom, dodiruje hiljadu ruku, deli sa nama sopstvene otkucaje srca.
Ali nema pesme da je prihvatimo.
From Her To Eternity i Tupelo tek malčice, svojom žestinom, menjaju opšti emocionalni aranžman, ali više služe kao šoukejs za usviranost benda, nego za komunikaciju sa publikom.

Koleno me boli, nemam gde da protegnem nogu. Između stopala mi je druga čaša koju pazim da ne prospem. Pored nas hoda Jelen-Pivo-čovek-bure voljno da dolije. Ljudi ga zajebavju da im zaklanja Cavea. Šta će jadan? To su okolnosti u kojima on dočekuje "Barda".

The Ship Song malo otopljava atmosferu, što se mene tiče, i konačno konstatuje da je ispred benda i neka publika. Ja žalim što izvedba ove velelepne teme pre izgleda kao da neki terasa bend izvodi Neil Younga. Zašto su baš nju izabrali da se izduvaju?

Into My Arms je "Coldplay" momenat ovog koncerta. Ne samo zato što je publika dirnuta u srce i raspomamljena refrenom, već i zato što Cave deluje miljama emocionalno od sadržaja pesme, a ni sa glasovnom izvedbom ne stoji bolje. Na to se potom lepe Girl In Amber i I Need You koju tek svaki 100 čovek u publici odobrava kao pravi izbor da koncert grune u svoj finiš, dok mi ostali, možda s pravom, počinjemo da se pitamo zašto je Cave i nas zaključao u svoju "iskupnicu". Kroz glavu mi prolazi da se sutra vreme menja, da su u Rusiji batalili to, da je Veep imao neviđenu zajebanciju na tu temu, baš kao i John Oliver. Ja sam, očigledno, deset puta dalje od Cave nego što već jesam.

Red Right Hand je kada Cave prigrli publiku i smrvi je. I ona vrisne u ekstazi. Za mene je ovo bio (jedini?) zenit ovog koncerta. Cave je konačno pristao da pusti i nas u egzorcizam na kome tinja od početka i to mu se isplatilo.
Nažalost, aranžmanski isčašena Mercy Seat samo je bleda senka jedne od najrazvaljivačkijih pesama svih vremena. Sećam se kada ju je prošli put svirao u istoj ovoj Areni, krcatom samo u parteru, i kako sam goreo!...

Distant Sky i Skeleton Tree dovode koncert do svog prvog kraja, na način na koji su ga neke druge pesme uvele i protkale, neupečatljivo za nas i bitno za Cavea. Imam utisak da publika želi da se preda za sve pare, ali nema čemu, i tek poneki imaju kome. Jer Cave sada potpisuje stvari na sceni, čavrlja, zasmejava, postoji. Kao što rekoh, predaleko od mene, i cevi i gajtana.

Zahvaljuju se Beogradu i odlaze sa scene.
Arena tutnji.
Vraćaju se. Sa Weeping Song. Cave tone u publiku i stiže do nekakvog proscencijuma sa leve strane scene, tokom čega prisustvujemo najidiotskoj izvedbi Weeping Song, koja je kroz njegovo dirigovanje publici kako da tapšu, srozana na nekakvu špansku tužbalicu. Sve sa vaznesenjskim pružanjem ruke "negde" ka publici, što sve zajedno pre izgleda kao sprdnja sa činom, na koji su i jedni i drugi pristali.
A poslednjih par vapaja sigurno su veći deo publike podsetili na kafanska finala Tome Zdravkovića.

Cave se potom vraća na scenu, vukući za sobom rep publike i njih 30-ak završava kao plesna trupa sa kojom izvodi prašuću verziju Stagger Lee, kakvih nam je bilo potrebno. Gledajući te mlade ljude kako đuskaju i pevaju iza Cavea ne mogu da se otrgnem utisku koliko oni liče na moju predstavu o tome kako izgledaju mladi koji izlaze na splavove (i to ne samo 20/44). Nešto kasnije tokom totalne katoličke iluminacije sa Push The Sky Away videću i Peđu Majstora (am I right?) kako poput apostola sedi ispod svog višegodišnjeg duhovnog lidera, i podiže ruke ka nebu.
Umro sam od smeha. Kao verovatno i svi koji ga poznaju.
Uključujući i Cavea.

Ova monodrama večeras eksplodirala je tek u par navrata i prilično očekivano završila u pozorištancetu "Cave" koje nam je ponudilo emocionalno iskupljenje autentično i neisprazno koliko i sami religijski činovi. Očigledno je sve zavisilo od toga koliko sami verujete.

Ja sam sklon da verujem samo u ono što se može dokazati. Pred mojim očima.
A večeras je Cave dokazao da je lakše izgubiti se i osamiti u gomili od 15 hiljada ljudi, nego za klavirom na nekoj poluosvetljenoj sceni kafane za kukavice.