Niko nikome ništa ne duguje. Ja ovo iz ljubavi. A tu nema dugova.
Kao i vi, i ja sam u prethodnih nekoliko nedelja potrošio par sati na preslušavanje i ponovna preslušavanja sveže objavljenog boks seta The Queen Is Dead. Sjajan album. I dalje je Rubber Ring najbolja pesma.
The Smiths. Ahhhh...
Onda sam na jednom blogu koji obilazim već godinama i na kome razmenjujem muziku pročitao komentar mog portlandskog prijatelja o tome kako je bio na nekom od prvih koncerata na turneji na kojoj Morrissey promoviše ovaj, novi album, i kako je bio razočaran setom odabranih pesama tj količinom (ne)otpevanih pesama Smithsa.
I tu sam ispizdeo! Što postaje moja hronična reakcija na svaki kontakt sa svetom oko sebe (sorry, Eli, sorry, Leo).
2017. je i neko mudibrudi zato što mu na uvce nisu svirane pesme Smithsa?!!
O, obećajte mi Morrissey-ev koncert bez ijedne pesme The Smiths i razmisliću da li će mi mir u svetu biti bitnija želja!
O, fuck.
Nisam ja neprijatelj The Smiths. Ili njihovih pesama.
Ja samo ne razumem ljude koji ne razumeju Morrissey-a.
BIA-ne statistike kažu da se u mom domu, poslednjih godina, češće čuo Morrissey, nego The Smiths, i to možda u odnosu 10:1. Ako ne i u poraznijem odnosu po Marrov bend.
U ostalom, nije tajna da sam ja prvo (i jedino?) zavoleo Mozza, pa Marrov bend. Iako su mi The Smiths i Hatful of Hollow najbolji albumi The Smiths, Vauxhall And I, You Are The Quarry, Ringleader of The Tormentors, pa i Kill Uncle, su mi neki od najboljih albuma koje sam čuo IKADA! (eto potrošne reči, čak i sa uskličnikom!).
Low In High School je strava. Iako mu se nije približio Tony Visconti, koji nije samo za Bowieja činio čuda. Već neki Joe Chiccarelli u čijem portfoliju stoji više imena sa kojima Morrissey ima manje zajedničkog nego sa kraljevskom porodicom. Ali čudni su putevi Morrissey-evi. U ostalom, zar nije onaj brat što je radio sa Blink 182 pomogao da nam stigne ... Quarry?
Ponekad mrzim sve na ovom svetu. U poslednje vreme prečesto.
Ali Morrissey-a baš i ne. Zapravo, skoro nikad. Mislim, nije da mi ne ide na živce ponekad. Kao kada napiše roman ili kada traljavo i nepripremljeno zabavlja publiku kao na nedavnom promotivnom nastupu za BBC Music 6. Ili kada troši stranice svojih memoara i minute naših života da kuka što je izgubio sudski proces. I pare.
Morrissey je strava. Ali za neke ljude je, iz samo njima znanih razloga, poražavajuća stvar da je i on od krvi i mesa.
I autor 11. solo albuma u karijeri! Koju nijedan autobus nije prerano skratio.
11. solo album je poražavajuća stvar u karijeri svakog muzičara. Jer šta god da je bilo u srcu na 11. albumu možda se samo seća toga.
Zato, kada Morrissey, uz zvuke elektro-regea i u pesmi koja zvuči kao povratnički singl Laid Back, poruči da bi radije dan proveo u krevetu, ja nemam ništa protiv da legnem sa njim. I pretvaram se da imam nešto da poručim svetu.
Low In High School ima čak i poražavajuće vickast morisijevski naslov. Ali, skoro sam slušao You're The One For Me, Fatty, i vi nemate pojma koliko ta pesma duguje Sinatrovsko-Presleyevskoj tradiciji sličnih, slično i nenamerno, mizogenih pesama.
Jesam li vam pomenuo da ja uopšte nisam čuo Low In High School?
Dok ovo pišem slušam novu Charlotte Gainsbourg. Prija mi njen post-tvinpiksovski elektro vajb. Kao Fever Ray za Stranger Things (sezona 2). Morrissey-evi albumi ne prate modu, samo devijacije ukusa svog autora. Oni suvereno idu svojim putem, pa i ovaj. Koji možda, najviše od svih prethodnih, treba da nas zaigra i omađija da zaboravimo da Morrissey nikada nije bio bliži onome što možda stvarno i jeste- salonski nacionalista, bele boje. Neko ko ne čezne toliko za radničkom klasom, koliko za njenom romantičnom mitologizacijom, a zapravo preferira belu srednju klasu u čijem lošem ripu labudove pesme uživamo ovih dana. Svuda u svetu.
I najviše od svega me čudi što su milenijalske packe za njegove prestupe i preslobodno izražavanje i dalje tako blage, čak i kad su preoštre. Skoro kao da će sa njegovim padom i zemljina osa posrnuti, pa svi i dalje važu ima li smisla okončati život na zemlji zajedno sa Morrissey-evim.
Šta on uopšte ima da mi kaže na svom JEDANAESTOM albumu u PEDESETOSMOJ godini?
Da je Džeki srećna jedino kada je na sceni?
Da svi mladi ljudi moraju da se zaljube?!
Da nam želi da budemo usamljeni?!!
Da će provesti ceo dan u krevetu, da bi i mi trebalo, i da je praćenje vesti "no-no"?!!!
Pa, da li me zajebavaš?!!
Tj. da preformulišem- Znate li vi nekog drugog ko će vam sve to reći, tim rečima i tim rimama, na svom JEDANAESTOM albumu i u PEDESETOSMOJ godini?
Forfuckssake, dame i gospodo i vršnjaci i milenijalsi, on na albumu ima pesme koje se zovu Israel i The Girl From Tel-Aviv Who Wouldn't Kneel! Koje bez obzira na to o čemu su, vidim kao nešto što se nalazi u bočici na kojoj piše "Ulje za vatru".
Thurston Moore i Roger Waters mogu da mu posisaju, svaki po jedno jaje.
Low In High School je fenomenalan album iako se na njemu ne nalazi dosta sočna obrada Back On The Chain Gang, za koju sam već u jednom podkastu MV rekao da je ultimativna "morisijevska" pesma. To je album kojim se, ili, barem, ja, grčevito držite za parčence svoje privatne istorije, nepojedene od strane novih globalnih principa ponašanja i postojanja. Fuck off megalomanija u kojoj danas malo ko pokušava da se oproba, naročito ako na estradnoj sceni nije naoružan arsenalom svih popularnih "pro" tema, od rase, preko pola do klasnih nejednakosti. Low In High School i dalje nišani na kraljevsku porodicu, iako poslednji "rajski dokumenti" pokazuju da plava krv ne rezultira plavim, već uobičajenim govnima.
Low In High School je novi roman pisca. Srećom, ne i novi roman pisca! Nastavak po inerciji. Još jedna godina braka, možda čak i iz ljubavi. Prijateljstvo za ceo život sa sve ređim viđanjima. Poneka stvarno lepa pesma. Kao I Wish You Lonely. Ili evrovizijska When You Open Your Legs ("koja je pesma o voženju bicikla...").
Ja mislim da Morrissey stvarno voli to što radi i stvarno daje sve od sebe da to radi što bolje. I možda je malo tužan što je svet tako pasivno raspoložen da mu u tome pomogne.
SELEKTAH: 9/10 (ili malo manje, ili malo više)
Kao i vi, i ja sam u prethodnih nekoliko nedelja potrošio par sati na preslušavanje i ponovna preslušavanja sveže objavljenog boks seta The Queen Is Dead. Sjajan album. I dalje je Rubber Ring najbolja pesma.
The Smiths. Ahhhh...
Onda sam na jednom blogu koji obilazim već godinama i na kome razmenjujem muziku pročitao komentar mog portlandskog prijatelja o tome kako je bio na nekom od prvih koncerata na turneji na kojoj Morrissey promoviše ovaj, novi album, i kako je bio razočaran setom odabranih pesama tj količinom (ne)otpevanih pesama Smithsa.
I tu sam ispizdeo! Što postaje moja hronična reakcija na svaki kontakt sa svetom oko sebe (sorry, Eli, sorry, Leo).
2017. je i neko mudibrudi zato što mu na uvce nisu svirane pesme Smithsa?!!
O, obećajte mi Morrissey-ev koncert bez ijedne pesme The Smiths i razmisliću da li će mi mir u svetu biti bitnija želja!
O, fuck.
Nisam ja neprijatelj The Smiths. Ili njihovih pesama.
Ja samo ne razumem ljude koji ne razumeju Morrissey-a.
BIA-ne statistike kažu da se u mom domu, poslednjih godina, češće čuo Morrissey, nego The Smiths, i to možda u odnosu 10:1. Ako ne i u poraznijem odnosu po Marrov bend.
U ostalom, nije tajna da sam ja prvo (i jedino?) zavoleo Mozza, pa Marrov bend. Iako su mi The Smiths i Hatful of Hollow najbolji albumi The Smiths, Vauxhall And I, You Are The Quarry, Ringleader of The Tormentors, pa i Kill Uncle, su mi neki od najboljih albuma koje sam čuo IKADA! (eto potrošne reči, čak i sa uskličnikom!).
Low In High School je strava. Iako mu se nije približio Tony Visconti, koji nije samo za Bowieja činio čuda. Već neki Joe Chiccarelli u čijem portfoliju stoji više imena sa kojima Morrissey ima manje zajedničkog nego sa kraljevskom porodicom. Ali čudni su putevi Morrissey-evi. U ostalom, zar nije onaj brat što je radio sa Blink 182 pomogao da nam stigne ... Quarry?
Ponekad mrzim sve na ovom svetu. U poslednje vreme prečesto.
Ali Morrissey-a baš i ne. Zapravo, skoro nikad. Mislim, nije da mi ne ide na živce ponekad. Kao kada napiše roman ili kada traljavo i nepripremljeno zabavlja publiku kao na nedavnom promotivnom nastupu za BBC Music 6. Ili kada troši stranice svojih memoara i minute naših života da kuka što je izgubio sudski proces. I pare.
Morrissey je strava. Ali za neke ljude je, iz samo njima znanih razloga, poražavajuća stvar da je i on od krvi i mesa.
I autor 11. solo albuma u karijeri! Koju nijedan autobus nije prerano skratio.
11. solo album je poražavajuća stvar u karijeri svakog muzičara. Jer šta god da je bilo u srcu na 11. albumu možda se samo seća toga.
Zato, kada Morrissey, uz zvuke elektro-regea i u pesmi koja zvuči kao povratnički singl Laid Back, poruči da bi radije dan proveo u krevetu, ja nemam ništa protiv da legnem sa njim. I pretvaram se da imam nešto da poručim svetu.
Low In High School ima čak i poražavajuće vickast morisijevski naslov. Ali, skoro sam slušao You're The One For Me, Fatty, i vi nemate pojma koliko ta pesma duguje Sinatrovsko-Presleyevskoj tradiciji sličnih, slično i nenamerno, mizogenih pesama.
Jesam li vam pomenuo da ja uopšte nisam čuo Low In High School?
Dok ovo pišem slušam novu Charlotte Gainsbourg. Prija mi njen post-tvinpiksovski elektro vajb. Kao Fever Ray za Stranger Things (sezona 2). Morrissey-evi albumi ne prate modu, samo devijacije ukusa svog autora. Oni suvereno idu svojim putem, pa i ovaj. Koji možda, najviše od svih prethodnih, treba da nas zaigra i omađija da zaboravimo da Morrissey nikada nije bio bliži onome što možda stvarno i jeste- salonski nacionalista, bele boje. Neko ko ne čezne toliko za radničkom klasom, koliko za njenom romantičnom mitologizacijom, a zapravo preferira belu srednju klasu u čijem lošem ripu labudove pesme uživamo ovih dana. Svuda u svetu.
I najviše od svega me čudi što su milenijalske packe za njegove prestupe i preslobodno izražavanje i dalje tako blage, čak i kad su preoštre. Skoro kao da će sa njegovim padom i zemljina osa posrnuti, pa svi i dalje važu ima li smisla okončati život na zemlji zajedno sa Morrissey-evim.
Šta on uopšte ima da mi kaže na svom JEDANAESTOM albumu u PEDESETOSMOJ godini?
Da je Džeki srećna jedino kada je na sceni?
Da svi mladi ljudi moraju da se zaljube?!
Da nam želi da budemo usamljeni?!!
Da će provesti ceo dan u krevetu, da bi i mi trebalo, i da je praćenje vesti "no-no"?!!!
Pa, da li me zajebavaš?!!
Tj. da preformulišem- Znate li vi nekog drugog ko će vam sve to reći, tim rečima i tim rimama, na svom JEDANAESTOM albumu i u PEDESETOSMOJ godini?
Forfuckssake, dame i gospodo i vršnjaci i milenijalsi, on na albumu ima pesme koje se zovu Israel i The Girl From Tel-Aviv Who Wouldn't Kneel! Koje bez obzira na to o čemu su, vidim kao nešto što se nalazi u bočici na kojoj piše "Ulje za vatru".
Thurston Moore i Roger Waters mogu da mu posisaju, svaki po jedno jaje.
Low In High School je fenomenalan album iako se na njemu ne nalazi dosta sočna obrada Back On The Chain Gang, za koju sam već u jednom podkastu MV rekao da je ultimativna "morisijevska" pesma. To je album kojim se, ili, barem, ja, grčevito držite za parčence svoje privatne istorije, nepojedene od strane novih globalnih principa ponašanja i postojanja. Fuck off megalomanija u kojoj danas malo ko pokušava da se oproba, naročito ako na estradnoj sceni nije naoružan arsenalom svih popularnih "pro" tema, od rase, preko pola do klasnih nejednakosti. Low In High School i dalje nišani na kraljevsku porodicu, iako poslednji "rajski dokumenti" pokazuju da plava krv ne rezultira plavim, već uobičajenim govnima.
Low In High School je novi roman pisca. Srećom, ne i novi roman pisca! Nastavak po inerciji. Još jedna godina braka, možda čak i iz ljubavi. Prijateljstvo za ceo život sa sve ređim viđanjima. Poneka stvarno lepa pesma. Kao I Wish You Lonely. Ili evrovizijska When You Open Your Legs ("koja je pesma o voženju bicikla...").
Ja mislim da Morrissey stvarno voli to što radi i stvarno daje sve od sebe da to radi što bolje. I možda je malo tužan što je svet tako pasivno raspoložen da mu u tome pomogne.
SELEKTAH: 9/10 (ili malo manje, ili malo više)
Odličan tekst, Slobodane!
ReplyDeleteJedan od boljih, plešeš sa rečima kao Morrissey sa mikrofonom.