******** - The Drink (Weird World)

Svaka pesma na ovom albumu je začin. Čemu god da je dodate zvučaće bolje ili će dobiti "posebnu aromu". John Peel je iskusno zloupotrebljavao ovakve izvođače i pesme, čak i posle svoje smrti. Kada ih konzumirate sve odjednom, morate da imate jak i iskusan želudac. Ali, ideja i nije da se omrstite, nego da poludite.

Naravno da me zanima bend koji se zove ********. Jer (me) nervira.
Naravno da me zanima kada bend re-izda svoj "prvi i poslednji album" bez ikakve informacije kada je ovaj prvi put bio objavljen (ali sam zato našao da je objavljen "samo" na You Tubeu!).
Pa još muško-ženski duo iz Škotske (kažem to samo na osnovu toga što se na jednom mestu pominje Edinburg)! Njeno ime je Ailie, a njegovo Ω.

PA ER ME ZAJEBAVATE?!!
Da, baš taj osećaj. Najbolji od svih.

The Drink očigledno nije produkat treznih ljudi. I na to ukazuju već naslovi nekih pesama, od I'm a Zookeeper (Not a Goalkeeper), Kinderpunsch, Signs of Life In the Computer do Schweppes Bitter Lemon.
Ali ti ljudi su, opet očigledno, bliski drugari. Kao Moldy Peaches. Ili Arab Strap. Ili Mark i. Smith.
Glavna stvar koja ih vezuje je pičkobolja (er vidite šta sam tu uradio kao Građanin sveta?). Ne toliko kreativna, koliko ona koja se tiče toga da li će iko, ikada i gde obožavati ovaj album.

Šanse su da bi deo ovog materijal mogao da nastane i da je neko gurnuo mikrofon u autobus koji prevozi predškolsku decu sa vokalno-muzičkog nastupa i koji se kotrlja niz provaliju (ne bojte se, svi prežive i kasnije naprave bend). Zvuk je taman malčice iznad lo-fi podeoka. Da bude bolno hipsterski i nervira četrdesetogodišnjake. U suštini melodično i u uho ulazljivo kao i Daniel Johnston, samo "raskošnije" fundirano u primitivnim ritam-mašinama, sintisajzerima i pejnkilerima. Plus svi ovi predškolski instrumentčići.

The Drink je kolekcija razvaljenih, mahom pripovedajućih ili lenjo pevajućih pesama čiji slobodni flou podseća povremeno na Pavement (Kinderpunsch, Bowling Green), iskrena naivnost na Jad Faira (I'm a Zookeeper, Doberman), a nezlonamerna satira na Half Man Half Biscuit (Signs of Life In the Computer) ili Arab Strap (Comedian). A ponekad, kao u Schweppes Bitter Lemon, Ailie preuzme inicijativu i dobijamo zavodljiv njuvejvić potkovan elektrom koji bez problema može na plesni podijum iza The Gossip, ESG ili Mum & Dad.

Posebno bih izdvojio dve pesme: Trish i Practical Song (aka The Logical Song). Prva je sigurno obrada neobjavljene balade koju je Mark E. posvetio nekoj svojoj curi, ili tetki, koju je mnogo voleo. Druga je obrada hita Supertramp koja je u ovoj verziji demolirana poput dečije sobe, a onda je u nju ubačena Cooliova Gangsta's Paradise. Moj utisak je da se ova pesma nadovezuje na Here od Pavement kao maramica na slinav nos.

The Drink je ranoprolećni album. Buđenje iz zimskog sna kada fleševi nedosanjanih snova i dalje lebde u javi. A realnost sirovo nasrće. Kao so, biber, korijandar, kurkuma, bosiljak, muškatni oraščić, šafran... 

A ima i pesama poput uvodne/ naslovne koja zvuči kao da su sa onom decom u autobusu bili i Lightning Bolt... Madre mia!...

SELEKTAH: 8plus/ 10