Lionheart nisam zadao sebi zato što se tako zove i (najmanje slušani?) album Kate Bush (toga sam se tek sada setio), već zato što je Uncut ovaj album krunisao u "album meseca" u svom februarskom izdanju. Oni u ovoj kategoriji retko posežu za (meni?) opskurni(ji)m izvođačima. Ali ponekad ovim činom umeju da nagrade pažnje vrednu amerikanu.
H.C. McEntire me zaintigirala svojim imenom, svojim "buč" izgledom koji je na ivici da bude takav, a valjda mi L iz LGBTQ ekipe neće zameriti ovakav osvrt na njen izgled... Ali prosto sam želeo da H.C. McEntire bude neki "žeženi" (šta god to značilo) osvrt na amerikanu.
Valjda čeznem za Lightning Bolt svukud.
Njen matični bend, Mount Moriah, nisam slušao. Kao nijednu od dve saradnje sa Michaelom Rankom. Niti ću. Jer ovo nije Politika. Iako sam ja sve stariji i bliži proseku njenog stafa i "key" demografije.
H.C. McEntire je nežna i krhka. Još više nego Laura Cantrell. Bistra kao planinski potočić i draga kao oči laneta koje iz njega pije.
Njena amerikana je prožeta setnom, zaslađenom, melanholijom pomenute Laure i sličnih izvođačica, poput EmmyLou Harris. Aranžmanski protkana istim takvim violinama tek da obogati suštinski rudimentarnu amerikanu.
I treba pomenuti Fleetwood Mac, a verovatno i poslednji album Christine McVie i Lindsey-a Buckinghama, kao reference za meru u kojoj se moderan kantri zvuk protegao do čistog popa.
I treba pomenuti i Indigo Girls, ne samo zbog toga što ste vi pomislili, već i zato što Indigo Amy Ray gostuje na albumu (uz Kathleen Hannu, Angel Olsen i Tift Merritt).
Ne znam čime je ovaj album zaslužio da ga Uncut izdvoji od svih ostali. S druge strane, iako kantri-pop ili amerikana (kao krovnija struktura) nisu teritorije koje baš najbolje poznajem, rekao bih da ovde nema ničega posebnog, što i sa osnovnim, "indi", obrazovanjem do sada niste čuli.
Lionheart šeta oko srca, ali nikada nema nameru da ga žacne. On je podjednako lep i umilan sve vreme tj sve što biste mogli da kažete za prvu ili treću ili devetu pesmu ovog albuma (verovatno) važi za sve. Biva lepšim sa svakim slušanjem (i ja to nakon sedmog mogu u priličnoj meri da potvrdim), ali ne verujem da ćete mu na kraju otvoriti vrata svojih privatnih odaja.
Čini mi se da je H.C. McEntire sebe "podredila" nekom optimalnom standardu ovog zvuka i štricnula sve što štrči. Sreća je što ona ovakve emocije i melodije ume da iznese, ali Lionheart malčice zvuči "depersonalizovano" u želji da zvuči kao "klasik".
Red Silo mi je najomiljenija pesma, jer prija (skoro) kao neki neobjavljeni snimak sa prvog albuma Fleetwood Mac. Oseća se sunčani "hajvej", ali u retrovizoru blede one livade, one reke, one šume i puteljci, stara majka...
Prošle godine Holly Macve je objavila Golden Eagle na Bella Unionu. Ja bih vam radije savetovao da vidite šta čuči u orlovskom srcu.
SELEKTAH: 6plus/ 10
No comments:
Post a Comment