Čudesan film koji daje lažnu nadu. Jer za stvarnu je prekasno.
Nemojte da odete u bioskop očekujući nešto inteligentniju spilbergastu komedijicu poput Honey, I Shrunk The Kids. Iako je Alexander Payne uspeo da se nametne kao "novoholivudski" Frank Capra, voljan da umereno depresivnim optimizom pobedi sve muke pred sobom, Downsizing je uprkos kontinuiranom izmamljivanju osmeha crn kao zemlja. I pametan i topao kao smrt.
Možda grešim, ali Payne je kroz svoje filmove uvek imao junake koji manje-više prelaze isti put. Ekstremno individualizovani i omamljeni sopstvenim sebičnostima oni su suočeni sa životnim situacijama koje ih teraju da se promenu, de-invidiualizuju i sreću pronađu u okviru neke veće celine. Obično ljubavne zajednice ili porodice. Payne neumorno vidi naš opstanak u saradnji, pre svega sa samim sobom, a potom sa bližnjim svojim. Međutim, po prvi put, nešto tako je uzaludno, ne zato što samo po sebi nema smisla, već zato što više ne može da promeni onu pomenutu "životnu situaciju".
Downsizing počinje U Norveškoj u kojoj naučnici (filantropski finansirani grižosavešćujućim parama zarađenim na gasu koji je trovao u Prvom svetskom ratu) uspevaju da smanje organsku materiju u odnosu 1:1.237. Pet godina kasnije, rezultati eksperimenta su predstavljeni svetu kao najbolji predlog za spas planete i njenu prenaseljenost, "jer 36 ljudi za četiri godine proizvede tek jednu kesu neorganskog đubreta". Deset godina kasnije, svet je već podeljen oko novog otkrića, a, recimo u Americi, vazda zabrinute kapitalističke pičke u "daunsajzingu" vide najveću pretnju tržištu koje sve više trpi usled smanjene potražnje. Jer "smanjenom" čoveku treba baš malo. A, nešto kasnije, Payne će u debatu uključiti i američke glasače koji naglas razmišljaju treba li smanjeni ljudi da imaju puno pravo glasa ili osminu istog, jer toliko i donose u državnu kasu.
Matt Damon, koji je briljantan u ovom filmu (a njegov kasting je satiričan sam po sebi, jer Damon je pre samo godinu dana spasavao svet odlaskom na Mars), igra "običnog Amerikanca", Paula Safraneka. U odnosu na ranije Payneove junake, ovaj je rođen "nesebičan" tj ne treba da prolazi njihov put do isceljenja i "boljeg čoveka". Pred njim je novi put. I on je, baš kao i njegov život, trnovit. Ispunjen, na različite načine, nezgodnim ženama. Ali pustiću vas da ih sami upoznate.
U svakom slučaju, "smanjivanje" koje je trebalo da Paulu ponudi novi i veseliji život, počinje neplanirano, a nastavlja se sve depresivnije, dok ga život i Srbi ne uzmu pod svoje. O, da, Srbi. Prvi Paulov komšija, bučni Dušan Mirković, koga igra (niko drugi nego Austrijanac!) Christoph Waltz, daće sve od sebe da razmrda svog novog prijatelja, "očigledno dobrog srca".
Odakle Payneu baš Srbi u filmu nije mi jasno, sem ako neki nisu pretekli iz Kanade i preko dve Dakote se spustili do njegove rodne Nebraske. Ili sa tevea. Kako god, Payne se potrudio da ih prikaže vrlo uverljivo. Dušanov brat se zove Srđan, a kada Dušan pravi šalu o tome ko danas pravi kubanske cigare pominje male Albance iz Bujanovca... No uverljiva slika naše velike nacije ne prestaje tu. Payne (ili njegov ko-scenarista Jim Taylor) su prepoznali i neuništivi "antrprenurovski" duh našeg naroda, pa Dušan već uveliko preko "nesmanjenog" brata švercuje u "maligrad" stvari koje su njegovi mali stanovnici kad su bili veliki priželjkivali, a sada mogu sebi da ih priušte- poput kubanskih cigara. I od tog šverca-komerca pristojno živi i putuje po "malim" svetskim oazama. Unutar "velike slike", ovaj momenat sa Srbima samo pokazuje koliko je malo potrebno da sve bude po starom (svaki pun intended).
Najveća vrlina Downsizing je što on konstantno pomera "ono o čemu je". Isprva će vam se učiniti da će to biti komedija o prilagođavanju na novi, mali život (i to lažno obećanje je ono što mu je komercijalno došlo glave), zatim da će biti midlife crisis komedija kakve je Payne usavršio, zatim ljubavna priča, a na kraju sve prerasta... pa, neću da vam spojlujem. Da preformulišem, najveća vrlina Downsizing je što priča priču, i ako joj se prepustite preplavićete srce različitim emocijama i susresti raznolike ljude. Jer Downsizing možda i jeste "mali" roudmuvi (za) Paula Safraneka.
Nažalost, niko neće Oskarom nagraditi fantastičnog Matta Damona, koji vrhunski barata svojom šmokljastom pojavom i iskreno oseća zanos "komplikovanijeg života" i većeg zadatka koji se pred njega postavlja. Njegova spremnost i spontanost da se prepusti opasno patetičnim "humanostima" je spasla ovaj film da ne bude bljutav i nepodnošljiv. A da ne govorim o doprinosu njegove vijetnamske koleginice Hong Chau koja je filmu obezbedila njegove najpotresnije i najsmešnije trenutke, neretko u istom trenutku. Još jednom, Payne je potrvrdio da je majstor kastinga (dodajem ovim dvoma i "našeg Dušana").
Downsizing, kao i svi Payneovi filmovi, ima hepiend, ali on je u tako mračnoj (i kišovitoj) senci većeg, izvesnog kraja, da je teško prepustiti mu se, ali baš su te okolnosti ono što Paulove postupke i odluke čini velelepnijim. Downsizing je film koji se pita o kapacitetu ljudske vrste da bude humana i nesebična, čak i kada je to najpotrebnije. Pita se i o mogućnosti ili smislu njenog spasenja. Hrabro insistira na ljudskosti, možda čak i previše levo i "superspilbergovski" na kraju, ali to čini kroz neobičnu duhovitu satiru, koja ga uspešno brani od patetike i držanja lekcija.
Jednostavno rečeno, Payne je prihvatio da potone sa svojim brodom. Dostojanstveno i duhovito, kako je i živeo.
SELEKTAH: 10/ 10
Nemojte da odete u bioskop očekujući nešto inteligentniju spilbergastu komedijicu poput Honey, I Shrunk The Kids. Iako je Alexander Payne uspeo da se nametne kao "novoholivudski" Frank Capra, voljan da umereno depresivnim optimizom pobedi sve muke pred sobom, Downsizing je uprkos kontinuiranom izmamljivanju osmeha crn kao zemlja. I pametan i topao kao smrt.
Možda grešim, ali Payne je kroz svoje filmove uvek imao junake koji manje-više prelaze isti put. Ekstremno individualizovani i omamljeni sopstvenim sebičnostima oni su suočeni sa životnim situacijama koje ih teraju da se promenu, de-invidiualizuju i sreću pronađu u okviru neke veće celine. Obično ljubavne zajednice ili porodice. Payne neumorno vidi naš opstanak u saradnji, pre svega sa samim sobom, a potom sa bližnjim svojim. Međutim, po prvi put, nešto tako je uzaludno, ne zato što samo po sebi nema smisla, već zato što više ne može da promeni onu pomenutu "životnu situaciju".
Downsizing počinje U Norveškoj u kojoj naučnici (filantropski finansirani grižosavešćujućim parama zarađenim na gasu koji je trovao u Prvom svetskom ratu) uspevaju da smanje organsku materiju u odnosu 1:1.237. Pet godina kasnije, rezultati eksperimenta su predstavljeni svetu kao najbolji predlog za spas planete i njenu prenaseljenost, "jer 36 ljudi za četiri godine proizvede tek jednu kesu neorganskog đubreta". Deset godina kasnije, svet je već podeljen oko novog otkrića, a, recimo u Americi, vazda zabrinute kapitalističke pičke u "daunsajzingu" vide najveću pretnju tržištu koje sve više trpi usled smanjene potražnje. Jer "smanjenom" čoveku treba baš malo. A, nešto kasnije, Payne će u debatu uključiti i američke glasače koji naglas razmišljaju treba li smanjeni ljudi da imaju puno pravo glasa ili osminu istog, jer toliko i donose u državnu kasu.
Matt Damon, koji je briljantan u ovom filmu (a njegov kasting je satiričan sam po sebi, jer Damon je pre samo godinu dana spasavao svet odlaskom na Mars), igra "običnog Amerikanca", Paula Safraneka. U odnosu na ranije Payneove junake, ovaj je rođen "nesebičan" tj ne treba da prolazi njihov put do isceljenja i "boljeg čoveka". Pred njim je novi put. I on je, baš kao i njegov život, trnovit. Ispunjen, na različite načine, nezgodnim ženama. Ali pustiću vas da ih sami upoznate.
U svakom slučaju, "smanjivanje" koje je trebalo da Paulu ponudi novi i veseliji život, počinje neplanirano, a nastavlja se sve depresivnije, dok ga život i Srbi ne uzmu pod svoje. O, da, Srbi. Prvi Paulov komšija, bučni Dušan Mirković, koga igra (niko drugi nego Austrijanac!) Christoph Waltz, daće sve od sebe da razmrda svog novog prijatelja, "očigledno dobrog srca".
Odakle Payneu baš Srbi u filmu nije mi jasno, sem ako neki nisu pretekli iz Kanade i preko dve Dakote se spustili do njegove rodne Nebraske. Ili sa tevea. Kako god, Payne se potrudio da ih prikaže vrlo uverljivo. Dušanov brat se zove Srđan, a kada Dušan pravi šalu o tome ko danas pravi kubanske cigare pominje male Albance iz Bujanovca... No uverljiva slika naše velike nacije ne prestaje tu. Payne (ili njegov ko-scenarista Jim Taylor) su prepoznali i neuništivi "antrprenurovski" duh našeg naroda, pa Dušan već uveliko preko "nesmanjenog" brata švercuje u "maligrad" stvari koje su njegovi mali stanovnici kad su bili veliki priželjkivali, a sada mogu sebi da ih priušte- poput kubanskih cigara. I od tog šverca-komerca pristojno živi i putuje po "malim" svetskim oazama. Unutar "velike slike", ovaj momenat sa Srbima samo pokazuje koliko je malo potrebno da sve bude po starom (svaki pun intended).
Najveća vrlina Downsizing je što on konstantno pomera "ono o čemu je". Isprva će vam se učiniti da će to biti komedija o prilagođavanju na novi, mali život (i to lažno obećanje je ono što mu je komercijalno došlo glave), zatim da će biti midlife crisis komedija kakve je Payne usavršio, zatim ljubavna priča, a na kraju sve prerasta... pa, neću da vam spojlujem. Da preformulišem, najveća vrlina Downsizing je što priča priču, i ako joj se prepustite preplavićete srce različitim emocijama i susresti raznolike ljude. Jer Downsizing možda i jeste "mali" roudmuvi (za) Paula Safraneka.
Nažalost, niko neće Oskarom nagraditi fantastičnog Matta Damona, koji vrhunski barata svojom šmokljastom pojavom i iskreno oseća zanos "komplikovanijeg života" i većeg zadatka koji se pred njega postavlja. Njegova spremnost i spontanost da se prepusti opasno patetičnim "humanostima" je spasla ovaj film da ne bude bljutav i nepodnošljiv. A da ne govorim o doprinosu njegove vijetnamske koleginice Hong Chau koja je filmu obezbedila njegove najpotresnije i najsmešnije trenutke, neretko u istom trenutku. Još jednom, Payne je potrvrdio da je majstor kastinga (dodajem ovim dvoma i "našeg Dušana").
Downsizing, kao i svi Payneovi filmovi, ima hepiend, ali on je u tako mračnoj (i kišovitoj) senci većeg, izvesnog kraja, da je teško prepustiti mu se, ali baš su te okolnosti ono što Paulove postupke i odluke čini velelepnijim. Downsizing je film koji se pita o kapacitetu ljudske vrste da bude humana i nesebična, čak i kada je to najpotrebnije. Pita se i o mogućnosti ili smislu njenog spasenja. Hrabro insistira na ljudskosti, možda čak i previše levo i "superspilbergovski" na kraju, ali to čini kroz neobičnu duhovitu satiru, koja ga uspešno brani od patetike i držanja lekcija.
Jednostavno rečeno, Payne je prihvatio da potone sa svojim brodom. Dostojanstveno i duhovito, kako je i živeo.
SELEKTAH: 10/ 10
3dume, razmera koju si naveo ne ukazuje na smanjenje osam puta...
ReplyDeletePS: Speaking od preduzetništvo, znaš li ti da sam na testiranju za prekvalifikaciju u IT (kad sam istestirao sposobnosti i prešao na "ličnost"), ispao bolji preduzetnik od 0,27 % od bezmalo 10.000 testiranih (znači, verovatno sam pretposlednji po tome), i prošao!
*of preduzetništvo
Deleteali nekih stvari ima što ne govore se svima
Delete