Nešto sam se sam sa sobom dogovorio da povremeno recenziram neke albume, ali da im to zakazujem pre nego ih čujem. Igram se urednikovanja i muzičkog magazina. I Xylouris White su prvi zakazani (a na listi su, za sada, još i Breeders i Tracey Thorn). Mislim da me intrigiraju svojim imenom. A plitko u sebi se nadam da se radi o duu koji bi u zubima mogao da nosi Lightning Bolt.
Sudeći na osnovu već prve dve pesme na albumu to neće biti slučaj.
Xylouris White nose ime po dvojici svojih članova- Krićanu Georgeu Xylourisu i Australijancu Jimu Whiteu. Prvi svira lautu i sin je čuvenog grčkog liriste Psarantonisa (nikad neću prestati da se smejem grčkim imenima). Drugi je (valjda i dalje) aktivan u Dirty Three, koji su prečesto bili kvalifikovani kao pustinjski postrok.
Ovo im je treći album.
Druga pesma na albumu, Only Love, malo me je i neprijatno podsetila na rumunski bend kome je Slobodan Nešović Loka jednom davno predviđao evropski (i svetski) uspeh- Zdob Si Zdub. Međutim, XW manjkaju ljudstvom, energijom i rakijom da bi zaista dosegli dert rumunskih kolega.
Naredna, Motorcycle Kondilies, zvuči kao malijski bluz iz Grčke (stvar je, dakle, od sada "dostupna" i Srbima).
Sa četvrtom pesmom nema sumnje da je Mali u Grčkoj.
Jedno je sigurno, ja ovaj album nikada ne bih preslušao da se bend zove iole običnije, Arcade Fire ili Greek Salad, recimo.
Sa petom pesmom, Daphne, još više smo na etno terenu, čvrstog planinskog ritma, preko koga vokalista (pretpostavljam George) psihodelično mantra cepajući svoju lautu kao da je disciplinska sveska. Sa Achilles Heel zvuk koji je iovako miljama od Lightning Bolt odlazi još dalje i približava se muzici koju sam slušao vozeći se u rentiranom autu po Tasosu sa neke grčke radio stanice koja je emitovala hitove iz rane mladosti najstarijih ostrvskih žitelja.
Georgeovo pevanje ni po čemu nije posebno, niti zavređuje naše vreme. Što je, valjda, za Whiteovo bilo još očiglednije.
Pretposlednja numera, Call And Response, malo više zvuči kao postrok koji bi zajednički mogli da prave jedan grčki lautista i jedan australijski bubnjar. Skoro da u vazduhu osećate koliko su izmešani miris usijanog grčkog kamenjara i kipeće australijske pustinje. Ali nema vatre za požar.
Na kraju, sa Lullaby, smo opet u zavičaju Grka Zorbe. A i pevanje je prilagođeno sentimentu tog filmskog klasika.
Malo sam razočaran i van Grčke ovome se više neću vraćati.
SELEKTAH: 5minus/ 10 Ostavljam vas sa nečim daleko zanimljivijim na šta sam nabasao pokušavajući da se setim imena emisije Pomen crvenom patuljku. Uživajte!
No comments:
Post a Comment