EZRA FURMAN - Transangelic Exodus (Bella Union)

Ahahahhahahahahahahahah:
Ezra Koenig je u Vampire Weekend, a Ezra Furman je u... nemam pojma. Znači, sve ove godine ja sam ga nepotrebno izbegavao.

Transangelic Exodus je Ezrin sedmi album.
I definitivno nije prvi.

"Gender fluid" ili "Gender non-specific" mi se veoma dopada kao koncept. Baš kao i Ezra u haljini. Podseća me na jednu moju bivšu devojku, samo ima lepšu kosu.
Ideja "transanđela" mi je uzbudljiva, kao najviši oblik "trans" koncepta.
Pa još egzodus istih...
Kao što vidite i sami, veoma su me neaktuelne i nesenzacionalističke stvari motivisale da ovaj album stavim na spisak za recenziranje.

Pritisnuo sam plej i potom kao žedan konj zaronio glavu, grlom u jagode. Bez ikakvih očekivanja i bez ikakvih pred znanja, obvs...

Prva stvar, Suck The Blood From My Wound, kao što je neko već primetio (ili svi?) je Time To Pretend, MGMT. I šta još reći o tome, sem da će uticaji Bruce Springsteena (koji se oseća i u refrenu ove pesme) i Bright Eyes preuzimati preimućstvo nad uticajima kad god MGMT zaćute. Čime ne želim da disujem Ezru, ima on/ona/anđeo čime da se pohvali i bez ovako impresivnog referentnog sistema.

Transangelic Exodus je eksplozivan. Podseća me na prvi Arcade Fire po toj "burnosti", ali produkcija je daleko starodmodnija i sirovija da je skoro moderna u tom povampirenju izvornog rokenrol zvuka, koji svakako dobacuje i do Jonathana Richmana (sve rečeno najočiglednije u hersprejičnoj Love You So Bad koja mi na sve rečeno još i stvara utisak da Mick Jagger peva u Ronettes).

Meni je najomiljenija No Place, koja počinje klimaksom nekog Tarantinovog filma, a nastavlja se nervoznom jurnjavom po bubnjevima i trubama kojima jedan masivni bas udarac diktira atmosferu posmrtnog marša. Ezra plamti na sve strane, kao Conor Oberst nekada. Gori grad. Gori Arcade Fire. Gori Patti Smith.
Najbolja rok pesma od kada je pronađena vatra?!
Da li zaista očekujete odgovor na to pitanje?!!

Driving To L.A. isto također kida. Strofe su nežne i lepe kao leš Taylor Swift, ali kada dođe refren Ezra drekne kroz svih sedam filtera, kao Billy Corgan nekada, dok iza njegovih leđa oni bekvokali iz bendova pedesetih, anđeoski, ponavljaju dva sloga, "va-va-va"... Meni je sve to duhovito, i ne smeta mi što mu je Lana Del Rey napisala stihove. Ako je.
Usput, Ezra s Lanom i inače deli nešto od te romantične, nešto malo manje staroholivudske, opsesije bedakom.

Ne znam kakve je pesme Ezra pisao do sada, ali ove nove traju taman koliko treba i melodijama se kače kao udice za srce. Ezra definitivno deluje kao neko ko je proučio "američku istoriju popularne muzike" i sada bez problema spaja rok pre hipi ere sa Talking Heads (u Maraschino-Red Dress $8.99 At Goodwill) ili "Novim američkim rokom" osamdesetih, bendovima poput R.E.M. ili Flaming Lips (From A Beach House). Ostvarena kompaktnost, uz mladalački duh i blagu dozu nostalgije, mogla bi da mu omogući stanovit uspeh, sličan onome koji obično "Kanađani" postižu radeći to isto- od Bryana Adamsa do Arcade Fire.

SELEKTAH: 8minus/ 10