FEST 2018: BIKINI MUN (BIKINI MOON)

Počeću sa onim što je najbolje u vezi sa ovim filmom- mogao je ovo biti odličan film. Jedan kakav bi Wong Kar-Wai želeo da napravi, koji bi bio po meri Larsu Von Trieru i sasvim u skladu sa anti-snouflejk senzibilitetom najboljih američkih indi filmova trenutno, koji su, istina, u ogromnoj manjini. Međutim, već negde nakon petnaestog minuta filma Milčo Mančevski, inače jedan od mojih najomiljenijih eks-jugoslovenskih reditelja (čiji Before The Rain i dalje nisam gledao, eto, ne umem ni sebi da objasnim), kao da je, poput svog junaka, napustio snimanje i prepustio ga ko onome ko god se zatekao pored kamere. I negde pred kraj se vratio, baš kao i njegov junak, da traži svoj film natrag, ali umesto toga dobio je batine.

Bikini Moon, što je nepuno ime glavne junakinje filma, sebe odmah na početku najavljuje kao "dokumentarac o bajci", iako bi preciznija odrednica bila "making of o dokumentarcu o bajci". I to, kad osetite miris bajke, dobra i zla, koje vam se spremaju, obećava velike stvari.

Mi smo, zajedno sa ekipom filma, u nekom od njujorških prihvatilišta za beskućnike u kome jedna zgodna, tridesetogodišnja, crnkinja, po imenu Bikini Mun (a ime je dobila po ostrvu Bikini Atoll, na kome su posle Drugog svetskog rata testirane nuklearke), pokušava da dobije krevet. Reditelj dokumentarca zainteresovan je za ovaj segment stanovništva, ali još uvek nije odabrao junaka svog filma i pronalazi ga u Bikini. Ekipa filma nudi se da joj nađe smeštaj, a da zauzvrat može da joj "diše za vratom" u potrazi za pričom.

Bikini sa svojom biografijom veterana iračkog rata (u kome je bila viljuškar?!) obećava, sve sa pričom o nervnom slomu koji je tamo doživela i ćerci koja joj je oduzeta.

Mančevski je sirov i surov u svojoj neposrednosti sa junakinjom, ekipom i pokušajem da joj nađu stan kod nepoverljivih stanodavaca u sred noći. Jedan, "gospodin Ilić", pristaće da izda ruinirani sobičak tek nakon što mu Bikini popuši. S druge strane ekrana, gledalac je oduševljen dokumentarnom vizurom ove bajke.

I, ako se ja pitam (a ne pitam se), umesto da svoju priču ostavi u nekakvom "real time" kretanju tokom noći i eventualno narednog dana (koji bi otvorio put potrazi za ćerkom) i da pusti da se interakcija Bikini i ekipe odvija sporije i spontanije, Milčo se opredeljuje za pravljenje jedne njujorške sapunice koja potom postaje dosta nesrećna satira tamošnje više srednje klase i generalnog tretmana vojnih veterana (šire beskućnika svih vrsta).

Prvo, na formalnom nivou, Mančevski se muči i dovija da opravda prisustvo svoje kamere u svakom segmentu priče. A priča dosta (ne)logično pribegava snimcima koje su (telefonom ili drugim kamerama) snimili sami junaci, ili su snimljeni u nekom neprekidnom procesu praćenja. Ova vrsta razvodnjavanja pruža nam upliv u neke intimnije trenutke junaka, ali mnogo češće deluje isforsirano.

Zatim, Mančevski pravi mnogo veće skokove u vremenu (čini se da radnja celog filma okupira više meseci, možda i više od godinu (dve?)), što za jedan dokumentarac nije mnogo, ali za ovu temu i činjenicu da glavna junakinja malo-malo napušta mesto snimanja i beži u nepoznatom pravcu deluje potpuno neverovatno. Pri tome, drama između reditelja i producentice je poprilično šablonizirana i ne može da izađe na crtu liku i delu Bikini Mun. A tek kad reditelj ode, pa se režije prihvati snimatelj zvuka, a da gledalac ni na jednom nivou ne može da primeti promenu "autora" govori da Milčo nije baš mnogo promislio ovaj aspekt razvoja priče.

Bikini Moon se u drugoj polovini rasipa u previše priča (veza rediteljke i producentice, odnos reditelja i Bikini, odnos producentice i Bikini, Bikini (za sebe), Bikini i ćerka, Bikini i film...) i svako malo dolazi scena koja deluje da će biti kraj filma, nakon čega, rekao bih, počinje samo da se akumulira frustracija gledaoca što do toga nije došlo.

Bikini Moon na kraju ne uspeva da bude dokumentarac, niti fejk-dokumentarac, niti satira na dokumentariste i dokumentarce, jer se u ishodu bavi temom ("problemom") kao i oni koje kritikuje. I tome naučno-fantastična pojava džinovske bogomoljke (koja se provlači kao lajt-motiv filma) ne može mnogo da pomogne. I čak deluje smešno, umesto da ponudi emocionalni impakt koji se tokom čitavog filma priprema.

SELEKTAH: 3/10