Love-drunk punch u #MeToo pokret
Od svih oskarovsko-festovskih filmova koje sam odgledao (a nisam sve), jedino mi je Three Billboards Outside Ebbing, Missouri bio vredan pažnje koja mu je poklonjena. S druge strane, Phantom Thread zaslužuje možda još i više pažnje nego što je dobio. Ono što ovaj film instantno izdvaja od većine ostalih jeste ambicija autora.
Nešto što ni lupom nećete naći u ostvarenju popišulje Gerwig, niti u presentimentalnom odrastanju Luce Guadagninoa. Ovaj prvi izgleda kao neki hitić sa Sundancea 1992. kada su slične intimne ispovesti bile na barikadama američkog indi filma, ali mu za razliku od njih nedostajaju osnovni elementi da bi uspeo: harizma, autor i zanimljiv glavni junak.
S druge strane, Lucin Call Me By Your Name pretenduje da mudro eksploatiše temu (veza dva muškarca), o kojoj je poslednjih godina (pa i ove u 120 battements par minute) pristupljeno sa različitih strana, na način koji se čini najlogičnijim- iz perspektive dve zaljubljene osobe. Međutim, ako niste dobro držeća tetka, rastrgnuta između napolitanki i "lepih" ljubavnih romana i radoznalosti za tim šta se krije iza komšijske ograde, Call Me By Your Name ima samo jednu zanimljivu perspektivu (kao film o odrastanju), a inače se bavi dvojicom muškaraca koji, inače, ni po čemu ne zavređuju filmsko vreme. I pri tome su (uz sve nagoveštaje čime će se baviti potencijalni nastavak!), dobrano lišeni realnosti i onoga što ona nosi van njihove privremene idile.
Paul Thomas Andersenov Phantom Thread bavi se jednim modnim kreatorom "u godinama" i njegovom vezom sa tridesetogodišnjom konobaricom "iz unutrašnjosti", u Londonu pedesetih godina prošlog veka. Teško da se radi o temi koja je na bilo koji način škakljiva "prestižnom" gledaocu ili sve milenijalskijim medijima gladnim politički nekorektne krvi. Čak i ako u nju ubacite trostrukog oskarovca (Spielberg je probao nešto slično ove godine sa razočaravajućim rezultatom)!
Fuck! Zaboravio sam da napišem "NAOKO, teško da se radi o temi...", jer se radi o filmu i temi koje su veoma aktuelne u eri vrlo snažnih feminističkih delovanja i pokušaja da se jednom za svagda muškarac kastrira od pokušaja da vlada svetom. A način na koji je Anderson odabrao da se tom diskusijom pozbavi je ono što, meni, ukazuje na ogromnu autorovu ambicioznost.
Ne krenimo redom.
Anderson za svoj film o muškom-ženskom odnosu suprostavlja, kao što rekoh, trostrukog oskarovca i "jednog od najboljih živih glumaca", Daniela Day Lewisa, luksemburškoj glumici Vicky Krieps, čiji je najpoznatiji film pre ovoga Hanna, Joea Wrighta (mhm, "onaj sa Saoirse Ronan").
Da, Anderson je toliko bezobrazan.
Lewis igra Reynoldsa (i obratite pažnju na prezime!) Woodcocka, renomiranog londonskog modnog kreatora koji "malčice žigolovski" kreira haljne za elitu i aristokratiju. On živi sam, a deluje da žene s kojima živi, pored odane sestre i asistentice Cyril (besprekorna Lesley Manville), pre služe kao muze, nego kao partnerke. Da, služe. Nakon vožnje po obali u potrazi za inspiracijom Reynolds u jednoj kafani sreće Almu i u sledu događaja koji bi se mogli opisati (s njene strane) kao "dobrovoljna predaja" ona postaje nova stanarka njegovog doma i nova muza. Oduševljena, očarana i uskoro užasnuta njime, kako nam i priča u polu-testemonijalnim obraćanjima kameri koji pretvaraju ceo film u flešbek njihove veze.
Malo po malo, Almi počinje da se ne dopada Reynoldsova samodopadljiva krutost i ekscentričnost i posvećenost poslu koja pretenduje da ponižava sve ostale koji ga okružuju. Ali, Alma je zaljubljena u čoveka, ona razume njegov posvećenost, ona je spremna da ga prihvati takvim kakav jeste i, možda, ga želi samo za sebe.
Phantom Thread je malo varijacija na My Fair Lady, malo na The Sound Of Music, malo na Pretty Woman. Sve lepi filmovi o tome kako su se muškarci promenili u prisustvu prave žene, ponekad baš u pokušaju da nju promene. U aktuelnoj klimi, to su filmovi koji bi među prvima trebalo da budu bačeni na lomaču. Sve je to smešteno na terenu koji je verovatno najmizogeniji od svih (i dalje)- terenu modne industrije, u kome muškarci kreiraju za žene, odlučuju šta je lepo za njih i šta im lepo stoji. Pomažu im da dosegnu svoj "površni" vrhunac. On ime, ona konobarica, da ponovim.
U tako nezahvalnim uslovima za kasniju percepciju filma, Anderson pokušava da se pozabavi svojom ljubavnom pričom na, ehm, "ljudskom nivou". Cyril je odavno je kapitulirala pred "genijem" (pa, još bratom-genijem!) i to što on ne može bez nje ogleda se samo u tome što ona bespogovorno zna šta i kad sme, a šta ne. Nešto što Alma, rezonojući kao "osoba koja voli", ima nameru da promeni. I to je najbitniji momenat ovog filma, ako mene pitate, njegova "dečačka" (ehhh) ponesenost time da ljubav jedina može da promeni ljude tj svet oko nas. To je ta "fantomska nit" koja nas sve povezuje.
Naravno, ovom specijalitetu sa ljubavnim pečurkama mora da bude dodato i malo smrti. Jer ništa kao smrt ne prepada muškarce i ne tera ih da preispituju šta im je stvarno bitno u životu. Jer ništa kao smrt ne čini muškarce slabim i nemoćnim pred svetom. Otkrivajući mu tu tajnu, Alma pokazuje Reynoldsu kakvu moć ima nad njim (da vam sad ne spojlujem previše), ali u isto vreme, Reynolds joj dopušta da ima tu moć nad njim, jer i on bi radije da bude čovek, nego muškarac. Alma postaje regulator njegove smrtnosti, čime on postaje čovek, čime se otvara put njihovoj vezi. Onaj u kome će biti ravnopravni- on obožavani genije, ona možda ne više muza, koliko jedina osoba bez koje on ne može.
Kao i u svakom ljubavnom filmu (ili životu), ima nečeg bolesnog u tome. Jer prava ljubav ne može (i) bez te "fantomske niti", iracionalnog koje se ne može koncenzusom dogovoriti ili ubaciti u jednačinu o polnoj jednakosti. Ljubav je uvek malo na nečiju štetu i malo na nečiju korist. I to je balans. Utisak da Anderson uspeva da bude romantičan u toj nameri nenameran je prst u oko aktuelnom dijalogu o muškim i ženskim pravima i neravnopravnostima.
Phantom Thread je mogao da bude snimljen bilo kada, ali baš sada njegov klasični kroj (pun intended) može da se navuče na većinu tih diskusija i upita- imamo li mi pravo da budemo srećni, iako su naši odnosi "zaostali" u odnosu na to što vi proklamujete?
Kapiram da je ceo kreativni tim iza Handmaid's Tale izvršio kolektivni hara-kiri pisanjem protestne note Ujedinjenim Ženskim Nacijama, sa Jessicom Chastain na čelu, nakon gledanja ovog filma.
SELEKTAH: 9minus/ 10
Od svih oskarovsko-festovskih filmova koje sam odgledao (a nisam sve), jedino mi je Three Billboards Outside Ebbing, Missouri bio vredan pažnje koja mu je poklonjena. S druge strane, Phantom Thread zaslužuje možda još i više pažnje nego što je dobio. Ono što ovaj film instantno izdvaja od većine ostalih jeste ambicija autora.
Nešto što ni lupom nećete naći u ostvarenju popišulje Gerwig, niti u presentimentalnom odrastanju Luce Guadagninoa. Ovaj prvi izgleda kao neki hitić sa Sundancea 1992. kada su slične intimne ispovesti bile na barikadama američkog indi filma, ali mu za razliku od njih nedostajaju osnovni elementi da bi uspeo: harizma, autor i zanimljiv glavni junak.
S druge strane, Lucin Call Me By Your Name pretenduje da mudro eksploatiše temu (veza dva muškarca), o kojoj je poslednjih godina (pa i ove u 120 battements par minute) pristupljeno sa različitih strana, na način koji se čini najlogičnijim- iz perspektive dve zaljubljene osobe. Međutim, ako niste dobro držeća tetka, rastrgnuta između napolitanki i "lepih" ljubavnih romana i radoznalosti za tim šta se krije iza komšijske ograde, Call Me By Your Name ima samo jednu zanimljivu perspektivu (kao film o odrastanju), a inače se bavi dvojicom muškaraca koji, inače, ni po čemu ne zavređuju filmsko vreme. I pri tome su (uz sve nagoveštaje čime će se baviti potencijalni nastavak!), dobrano lišeni realnosti i onoga što ona nosi van njihove privremene idile.
Paul Thomas Andersenov Phantom Thread bavi se jednim modnim kreatorom "u godinama" i njegovom vezom sa tridesetogodišnjom konobaricom "iz unutrašnjosti", u Londonu pedesetih godina prošlog veka. Teško da se radi o temi koja je na bilo koji način škakljiva "prestižnom" gledaocu ili sve milenijalskijim medijima gladnim politički nekorektne krvi. Čak i ako u nju ubacite trostrukog oskarovca (Spielberg je probao nešto slično ove godine sa razočaravajućim rezultatom)!
Fuck! Zaboravio sam da napišem "NAOKO, teško da se radi o temi...", jer se radi o filmu i temi koje su veoma aktuelne u eri vrlo snažnih feminističkih delovanja i pokušaja da se jednom za svagda muškarac kastrira od pokušaja da vlada svetom. A način na koji je Anderson odabrao da se tom diskusijom pozbavi je ono što, meni, ukazuje na ogromnu autorovu ambicioznost.
Ne krenimo redom.
Anderson za svoj film o muškom-ženskom odnosu suprostavlja, kao što rekoh, trostrukog oskarovca i "jednog od najboljih živih glumaca", Daniela Day Lewisa, luksemburškoj glumici Vicky Krieps, čiji je najpoznatiji film pre ovoga Hanna, Joea Wrighta (mhm, "onaj sa Saoirse Ronan").
Da, Anderson je toliko bezobrazan.
Lewis igra Reynoldsa (i obratite pažnju na prezime!) Woodcocka, renomiranog londonskog modnog kreatora koji "malčice žigolovski" kreira haljne za elitu i aristokratiju. On živi sam, a deluje da žene s kojima živi, pored odane sestre i asistentice Cyril (besprekorna Lesley Manville), pre služe kao muze, nego kao partnerke. Da, služe. Nakon vožnje po obali u potrazi za inspiracijom Reynolds u jednoj kafani sreće Almu i u sledu događaja koji bi se mogli opisati (s njene strane) kao "dobrovoljna predaja" ona postaje nova stanarka njegovog doma i nova muza. Oduševljena, očarana i uskoro užasnuta njime, kako nam i priča u polu-testemonijalnim obraćanjima kameri koji pretvaraju ceo film u flešbek njihove veze.
Malo po malo, Almi počinje da se ne dopada Reynoldsova samodopadljiva krutost i ekscentričnost i posvećenost poslu koja pretenduje da ponižava sve ostale koji ga okružuju. Ali, Alma je zaljubljena u čoveka, ona razume njegov posvećenost, ona je spremna da ga prihvati takvim kakav jeste i, možda, ga želi samo za sebe.
Phantom Thread je malo varijacija na My Fair Lady, malo na The Sound Of Music, malo na Pretty Woman. Sve lepi filmovi o tome kako su se muškarci promenili u prisustvu prave žene, ponekad baš u pokušaju da nju promene. U aktuelnoj klimi, to su filmovi koji bi među prvima trebalo da budu bačeni na lomaču. Sve je to smešteno na terenu koji je verovatno najmizogeniji od svih (i dalje)- terenu modne industrije, u kome muškarci kreiraju za žene, odlučuju šta je lepo za njih i šta im lepo stoji. Pomažu im da dosegnu svoj "površni" vrhunac. On ime, ona konobarica, da ponovim.
U tako nezahvalnim uslovima za kasniju percepciju filma, Anderson pokušava da se pozabavi svojom ljubavnom pričom na, ehm, "ljudskom nivou". Cyril je odavno je kapitulirala pred "genijem" (pa, još bratom-genijem!) i to što on ne može bez nje ogleda se samo u tome što ona bespogovorno zna šta i kad sme, a šta ne. Nešto što Alma, rezonojući kao "osoba koja voli", ima nameru da promeni. I to je najbitniji momenat ovog filma, ako mene pitate, njegova "dečačka" (ehhh) ponesenost time da ljubav jedina može da promeni ljude tj svet oko nas. To je ta "fantomska nit" koja nas sve povezuje.
Naravno, ovom specijalitetu sa ljubavnim pečurkama mora da bude dodato i malo smrti. Jer ništa kao smrt ne prepada muškarce i ne tera ih da preispituju šta im je stvarno bitno u životu. Jer ništa kao smrt ne čini muškarce slabim i nemoćnim pred svetom. Otkrivajući mu tu tajnu, Alma pokazuje Reynoldsu kakvu moć ima nad njim (da vam sad ne spojlujem previše), ali u isto vreme, Reynolds joj dopušta da ima tu moć nad njim, jer i on bi radije da bude čovek, nego muškarac. Alma postaje regulator njegove smrtnosti, čime on postaje čovek, čime se otvara put njihovoj vezi. Onaj u kome će biti ravnopravni- on obožavani genije, ona možda ne više muza, koliko jedina osoba bez koje on ne može.
Kao i u svakom ljubavnom filmu (ili životu), ima nečeg bolesnog u tome. Jer prava ljubav ne može (i) bez te "fantomske niti", iracionalnog koje se ne može koncenzusom dogovoriti ili ubaciti u jednačinu o polnoj jednakosti. Ljubav je uvek malo na nečiju štetu i malo na nečiju korist. I to je balans. Utisak da Anderson uspeva da bude romantičan u toj nameri nenameran je prst u oko aktuelnom dijalogu o muškim i ženskim pravima i neravnopravnostima.
Phantom Thread je mogao da bude snimljen bilo kada, ali baš sada njegov klasični kroj (pun intended) može da se navuče na većinu tih diskusija i upita- imamo li mi pravo da budemo srećni, iako su naši odnosi "zaostali" u odnosu na to što vi proklamujete?
Kapiram da je ceo kreativni tim iza Handmaid's Tale izvršio kolektivni hara-kiri pisanjem protestne note Ujedinjenim Ženskim Nacijama, sa Jessicom Chastain na čelu, nakon gledanja ovog filma.
SELEKTAH: 9minus/ 10
No comments:
Post a Comment