NAŠI I NJIHOVI: DRUGA STRANA SVEGA

U Srbiji možete da budete: vlasnik zgrade, stanar, podstanar, zaštićeni podstanar, komšija, predsednik kućnog saveta, onaj koji provaljuje u stan i otima stan "u ime naroda", policija, narod, vlast, unuk/unuka, sin/ćerka nekog slavnog, sin/ćerka nekog neslavnog, sin/ćerka nekog (privremeno) (ne)slavnog... I skoro svi oni mogu da žive u jednoj zgradi, sa istorijom dugom ni stotinak godina.

Ne želim sad s vama da raspravljam da li su stariji partizani ili četnici, čak ni kad biste vi to hteli. Jer ako se tako nečim bavite dok gledate ovaj film, smoriće i on vas, i vi njega.

Žozefina i ja smo se neplanirano našli u mini-diskusijama dok je trajao, a posle smo ostali još neplaniranije u kuloarima našeg stana da porazgovaramo o njemu. Prijao nam je. Mnogo više nego što nas je dirnuo.

Nema puno (dokumentarnih/ ikakvih?) filmova koji kontempliraju naše godine, ali i one pre njih, iz našeg ugla. Nema puno (nacionalnih/privatnih/ikakvih?) pokušaja da se srpska istorija postavi u nekakav lanac događaja koji nisu isključivo ideološki motivisani (pokušaji, ne događaji). Druga strana svega je jedna skromna istorijica koja je, baš kao i stan u kome se skoro sve odigrava, nekako uvek bila par ulica od dešavanja i revolucija joj je tek povremeno proletala ispod prozora. Ponekad držeći i pendrek.

Mila Turajlić, koja nam je već poklonila Cinema Komunisto, kroz priču o nacionalizaciji stana u kome je odrasla i čiji je jedan deo tada pripao zaštićenoj stanarki-proleterki, pomalo se bavi i likom i delom svoje majke, Srbijanke Turajlić (koju sam jednom davno video kao jedinu smislenu predsedničku kandidatkinju) i njenim životom, a naročito revolucionarnim i post-revolucionarnim dejstvovanjem. Kroz sve to, neminovno, provučena je i istorija posledrugosvetskoratne Srbije, Jugoslavija - za ili protiv, Srbija kao kraljevina ludaka, kretena i najebanih i, pomalo, jedno dirljivo thankyou majci od ćerke.

Iako nacionalizacija stana i njegovo finalno oslobođenje (u vidu preuzimanja dela stana nakon podstanarkine smrti) čine dosta dobru simoboličnu okosnicu filma, nudeći mu početak i kraj, ono što se u njemu dešava možda šeta s teme na temu malo slobodnije nego što je moglo. Kada (ne)planirano snimljeni materijal, po stanu i ispod prozora, odradi posao, lako nam je da shvatimo kako se ono napolju prelamalo na naše male života unutra. MI SMO imali velike planove, a ne oni tamo!...

Najviše od svega mi se dopalo što Milin film nigde eksplicitno ne naglasi ni o čemu će biti tj niti o čemu je. On teče. Od skice do slike, od materijala iz nužde, preko materijala iz arhive (privatne ili državne) do specijalno priređenih snimaka (sva sveža "špijuniranja" komšija). Ja u tome ne vidim neku naročitu kalkulantnost autorke, što bi možda moglo da joj se prebaci. Ali, Druga strana sveta ne cilja oportuno "evropske fondacije, projekte ili šta bi njima tamo bilo zanimljivo". On je daleko dragoceniji nama, nego njima. Ne samo zbog Srbe i njenih evergrin sumiranja realnosti i prošlosti. Hoću da kažem- sa svim se da debatovati, ali u njoj imate sagovornicu od koje možete da naučite. Meni dosta.

Iako na kraju filma stan, kao što rekoh, bude oslobođen i mi vidimo kako Srba prošeta njime (najviše zainteresovana za higijensku restauraciju porodičnog lustera), mi vidimo kako ona iz tog novog dela, kroz više decenija zatvorena vrata, izađe u svoj stari deo stana (vrati se sa "druge strane"), ali kao da se nije puno toga desilo. Taj prizor, u kontekstu teme, sjajna je metafora za nas i Srbiju od Miloševića-naovamo (za taj period mogu da posvedočim)- neverovatne stvari su se dešavale, mi smo se privikli na njih (u suštini) i na kraju, kad je sve došlo na svoje (makar i prividno), mi smo samo želeli da život nastavi dalje normalnim putem. Duboko verujući da smo spremni za to. Da to možemo. A nismo. A ne znamo da li će Srbijanka (i Mila...) moći.

Dakle, Mila se potrudila da se "uzbudi" oko nekih stvari, da se okrene i presabere ih, da sebe i svoju porodicu dovede u direktnu i indirektnu vezu sa svima njima, da svemu tome da neki širi kontekst i stavi se na mesto "svih nas" u tom kotrljanju istorije niz provaliju. Ali je na kraju morala da prizna da je, ipak, preživela, da sva čuda sveta, nažalost i na sreću, imaju svoj rok trajanja i da kad sve prođe ostaje prirodna potreba za normalizacijom, tj potraga za sredstvom za čišćenjem lustera. Jer druga strana svega, baš kao ni ova prva, ne nudi nikakvu posebnu misteriju života.

SELEKTAH: 8minus/10