U potrazi za čežnjom
jevtićnenadjevtić je uvek više i češće voleo Breeders. Zahvaljujući njemu i samo njemu (i malo Kim Deal) i ja sam pomalo i ponekad.
Sećam se kako smo kad se pojavio Safari EP (i dalje njihovo najbolje izdanje ikada!) premotavali kasetu i skidali tekstove pesama. Čini mi se da smo ih čak i publikovali u našem nikada objavljenom fanzinu.
Taj prvi album nikada (uprkos njegovih tridesetak minuta trajanja) nisam pošteno preslušao, niti mu se posvetio.
Taj drugi album nikada nisam želeo da pošteno preslušam, niti sam ludeo za Cannonball. Ali ta postava benda ovde muzicira.
Taj treći album je imao tu čežnju u Kiminom glasu koja mi je bila sav Breeders koji mi u životu treba. Tom albumu je prethodio EP Off You (inače njihovo drugo najbolje izdanje ikada!) na kome se Kim povukla u sebe, i pustila da dim Marlboroa obavija memoare njenog sve opskurnijeg bivstvovanja. Bio je to Kimin solo album na kome je Steve Albini uspeo isto ono što i na albumima Low i na Rid Of Me (šta god vi mislili), a to je da sasvim prodre u intimu umetnika, založi logorsku vatru tamo i pusti ga da pevuši. Jer duga je i tamna noć.
Mountain Battles je bio vedrija strana sličnog delovanja.
All Nerve je pokušaj da se taj drugi album vrati Breedersima, a iz kandži grandž euforije i indi MTV-ija.
Nema ovde hitova kakav su Safari ili Cannonball bili. Ali ima raznosećih pesama poput naslovne ili MetaGoth. Ima rokerskih pesama, poput Wait In the Car ili Nervous Mary. I ostatka albuma. Glas Kim Deal je u prvom planu, malo pojačane buke u refrenu, dva do, najviše, tri minuta u komadu. I Spacewoman koja traje 4.22 i ostavlja utisak skoro prog verzije Breeders (obrada Amon Dull Archangel's Thunderbird na stranu- ona kao da priziva tužbu aludiranjem da je original pokraden i od njega napravljen Cannonball).
Volim Walking With The Killer, tu blago pijanu varijantu Breeders, sa nebom iznad Teksasa, kad Kim pušta glas i glasom emocije, a bend muzicira kao da su u Slint. Skoro. I Kim na početku kaže "I'm walking with a killer/ I'm gonna need a ride..." Da postoji mašina koja vraća u sred devedesetih u njoj bi svirala ova pesma dok vas prebacuju.
U poslednjoj četvrtini album se malo izgubi i razjednači (što je moj osećaj za ceo Last Splash) sa nešto generičkijim pristupom pesmama u kojima nije lako detektovati neku atraktivniju ili posebniju emociju. Ali uvo posvećeno Breedersima neće patiti ni tu. Jer glas Kim Deal je i dalje vanserijsko sredstvo. Za čežnju.
Ostaje još nada da ćemo poslednjeg dana leta uspešno izvršiti hara-kiri uz ove pesme.
I nastaviti dalje.
SELEKTAH: 8/10
jevtićnenadjevtić je uvek više i češće voleo Breeders. Zahvaljujući njemu i samo njemu (i malo Kim Deal) i ja sam pomalo i ponekad.
Sećam se kako smo kad se pojavio Safari EP (i dalje njihovo najbolje izdanje ikada!) premotavali kasetu i skidali tekstove pesama. Čini mi se da smo ih čak i publikovali u našem nikada objavljenom fanzinu.
Taj prvi album nikada (uprkos njegovih tridesetak minuta trajanja) nisam pošteno preslušao, niti mu se posvetio.
Taj drugi album nikada nisam želeo da pošteno preslušam, niti sam ludeo za Cannonball. Ali ta postava benda ovde muzicira.
Taj treći album je imao tu čežnju u Kiminom glasu koja mi je bila sav Breeders koji mi u životu treba. Tom albumu je prethodio EP Off You (inače njihovo drugo najbolje izdanje ikada!) na kome se Kim povukla u sebe, i pustila da dim Marlboroa obavija memoare njenog sve opskurnijeg bivstvovanja. Bio je to Kimin solo album na kome je Steve Albini uspeo isto ono što i na albumima Low i na Rid Of Me (šta god vi mislili), a to je da sasvim prodre u intimu umetnika, založi logorsku vatru tamo i pusti ga da pevuši. Jer duga je i tamna noć.
Mountain Battles je bio vedrija strana sličnog delovanja.
All Nerve je pokušaj da se taj drugi album vrati Breedersima, a iz kandži grandž euforije i indi MTV-ija.
Nema ovde hitova kakav su Safari ili Cannonball bili. Ali ima raznosećih pesama poput naslovne ili MetaGoth. Ima rokerskih pesama, poput Wait In the Car ili Nervous Mary. I ostatka albuma. Glas Kim Deal je u prvom planu, malo pojačane buke u refrenu, dva do, najviše, tri minuta u komadu. I Spacewoman koja traje 4.22 i ostavlja utisak skoro prog verzije Breeders (obrada Amon Dull Archangel's Thunderbird na stranu- ona kao da priziva tužbu aludiranjem da je original pokraden i od njega napravljen Cannonball).
Volim Walking With The Killer, tu blago pijanu varijantu Breeders, sa nebom iznad Teksasa, kad Kim pušta glas i glasom emocije, a bend muzicira kao da su u Slint. Skoro. I Kim na početku kaže "I'm walking with a killer/ I'm gonna need a ride..." Da postoji mašina koja vraća u sred devedesetih u njoj bi svirala ova pesma dok vas prebacuju.
U poslednjoj četvrtini album se malo izgubi i razjednači (što je moj osećaj za ceo Last Splash) sa nešto generičkijim pristupom pesmama u kojima nije lako detektovati neku atraktivniju ili posebniju emociju. Ali uvo posvećeno Breedersima neće patiti ni tu. Jer glas Kim Deal je i dalje vanserijsko sredstvo. Za čežnju.
Ostaje još nada da ćemo poslednjeg dana leta uspešno izvršiti hara-kiri uz ove pesme.
I nastaviti dalje.
SELEKTAH: 8/10 
No comments:
Post a Comment