Možda vam na kraju godine i ne priznam da mi je ovo album godine
Šta sve ne smem da zaboravim da kažem u ovoj recenziji:
- Tracey Thorn je kraljica.
- Zavoleo sam Everything But The Girls tek sa Walking Wounded, i to više sa pesmom, nego sa albumom.
- Novi album je kao Pet Shop Boys (circa Please/Actually/Introspective) featuring Tracey Thorn.
- Tracey Thorn JEBOTE! ima 55 GODINA!!! Čikam vas da ih čujete/osetite/nađete na albumu!!! (uzvičnici neophodni!!!)
- Ovo za Boyse je i ona sama negde izjavila nedavno- da bi više od svega volela da radi sa njima i da i dalje čeka poziv.
- Record me podseća na The Classic, Joan As Police Woman, po klasičnoj/evergrin kombinaciji belog soula i crne elektronike.
- Najbolja stvar na kojoj je Tracey Thorn ikada igde postojala je, zapravo, Better Things, Massive Attack i tad sam se, zapravo, skroz nerazdvojivo zaljubio u nju. Jer "Better things will surely come my way..."
A onda sam pročitao i njene memoare Bedsit Disco Queen i zapečatio svoju predstavu o njoj. Ona je jedna neviđeno kul cura. Prizemljena, emotivna, pametna, radoznala, duhovita (to je trebalo prvo da stavim) i iskrena (ne, to je trebalo prvo da stavim). I ima troje dece. I 55 godina. I album koji će i za deset godina zvučati kao kad ste ga prvi put pustili i prolećni sunčev zrak vas je prostrelio kroz suzne oči (od vetra ili od...).
Njen stari prijatelj, Ewan Pearson (koji je radio najveći deo produkcije i na prethodnom solo izdanju Out Of The Woods), je bolje nego ikada (otprilike kao PSB u slučaju Dusty Springfield) procenio koja mera sinta i popa pasuje duhovitom, nostalgičnom i za femagitaciju spremnom raspoloženju Tracey. Sve je pitko, ima elan i britko potkovano ličnim iskustvom. Kako sama kaže, Tracey je odlučila da pretrese neke od bitnih momenata u životu (svake) žene i da im da svoju vizuru. Jedna od tih vizura (Smoke) izjavljuje ljubav Londonu, a druga (Babies), prisećajući se dana uspavljivanja svojih beba, između ostalog kaže "get the fuck to bed now", sa čime saosećam.
Sister mi je trenutno omiljena. Uprkos gostovanju Corinne Bailey Rae. Vožnja ovom smutnom, disko hausčinom na kraju postaje "najbolja stvar LCD Soundsystem koju Ewan Pearson nije remiksovao". I totalno verujem Tracey kada kaže da je "sama sebi majka, da je sama sebi sestra i da se bije kao devojčica". Redak osećaj da vam #metoo agitacija nije bljug.
Druga najomiljenija mi je Face, EBTG balada sa nešto malo brujećeg basa, koja me podseća na sve one sjajne pesme koje su Pet Shop Boys (od Very nadalje) stavljali na B-strane, u kojima stvarno osetite koliko je Neil Tennant fenomenalan pevač. Sve sa sitnom melodijicom koja se promalja u drugom delu pesme kao patrljak pobegao iz sinta Chrisa Lowea.
Record je, pored toga što je jedna fenomenalna ženska ploča o ženskim stvarima, i fenomenalan tribjut Pet Shop Boys, njihovoj estetici i isto toliko pronicljivim opservacijama sopstvenih života.
A u poslednjoj pesmi na albumu, Dancefloor, Tracey peva o tome kako voli da se napije i đuska uz disko klasike, dok robotizovani glas Chrisa Lowea (ako nije, trebalo bi da bude) ponavlja "dancefloor, dancefloor...". I nemate razloga da joj ne verujete. I nemate razloga da se ne prepustite jednom tako stečenom optimizmu.
SELEKTAH: 9plus/10
Šta sve ne smem da zaboravim da kažem u ovoj recenziji:
- Tracey Thorn je kraljica.
- Zavoleo sam Everything But The Girls tek sa Walking Wounded, i to više sa pesmom, nego sa albumom.
- Novi album je kao Pet Shop Boys (circa Please/Actually/Introspective) featuring Tracey Thorn.
- Tracey Thorn JEBOTE! ima 55 GODINA!!! Čikam vas da ih čujete/osetite/nađete na albumu!!! (uzvičnici neophodni!!!)
- Ovo za Boyse je i ona sama negde izjavila nedavno- da bi više od svega volela da radi sa njima i da i dalje čeka poziv.
- Record me podseća na The Classic, Joan As Police Woman, po klasičnoj/evergrin kombinaciji belog soula i crne elektronike.
- Najbolja stvar na kojoj je Tracey Thorn ikada igde postojala je, zapravo, Better Things, Massive Attack i tad sam se, zapravo, skroz nerazdvojivo zaljubio u nju. Jer "Better things will surely come my way..."
A onda sam pročitao i njene memoare Bedsit Disco Queen i zapečatio svoju predstavu o njoj. Ona je jedna neviđeno kul cura. Prizemljena, emotivna, pametna, radoznala, duhovita (to je trebalo prvo da stavim) i iskrena (ne, to je trebalo prvo da stavim). I ima troje dece. I 55 godina. I album koji će i za deset godina zvučati kao kad ste ga prvi put pustili i prolećni sunčev zrak vas je prostrelio kroz suzne oči (od vetra ili od...).
Njen stari prijatelj, Ewan Pearson (koji je radio najveći deo produkcije i na prethodnom solo izdanju Out Of The Woods), je bolje nego ikada (otprilike kao PSB u slučaju Dusty Springfield) procenio koja mera sinta i popa pasuje duhovitom, nostalgičnom i za femagitaciju spremnom raspoloženju Tracey. Sve je pitko, ima elan i britko potkovano ličnim iskustvom. Kako sama kaže, Tracey je odlučila da pretrese neke od bitnih momenata u životu (svake) žene i da im da svoju vizuru. Jedna od tih vizura (Smoke) izjavljuje ljubav Londonu, a druga (Babies), prisećajući se dana uspavljivanja svojih beba, između ostalog kaže "get the fuck to bed now", sa čime saosećam.
Sister mi je trenutno omiljena. Uprkos gostovanju Corinne Bailey Rae. Vožnja ovom smutnom, disko hausčinom na kraju postaje "najbolja stvar LCD Soundsystem koju Ewan Pearson nije remiksovao". I totalno verujem Tracey kada kaže da je "sama sebi majka, da je sama sebi sestra i da se bije kao devojčica". Redak osećaj da vam #metoo agitacija nije bljug.
Druga najomiljenija mi je Face, EBTG balada sa nešto malo brujećeg basa, koja me podseća na sve one sjajne pesme koje su Pet Shop Boys (od Very nadalje) stavljali na B-strane, u kojima stvarno osetite koliko je Neil Tennant fenomenalan pevač. Sve sa sitnom melodijicom koja se promalja u drugom delu pesme kao patrljak pobegao iz sinta Chrisa Lowea.
Record je, pored toga što je jedna fenomenalna ženska ploča o ženskim stvarima, i fenomenalan tribjut Pet Shop Boys, njihovoj estetici i isto toliko pronicljivim opservacijama sopstvenih života.
A u poslednjoj pesmi na albumu, Dancefloor, Tracey peva o tome kako voli da se napije i đuska uz disko klasike, dok robotizovani glas Chrisa Lowea (ako nije, trebalo bi da bude) ponavlja "dancefloor, dancefloor...". I nemate razloga da joj ne verujete. I nemate razloga da se ne prepustite jednom tako stečenom optimizmu.
SELEKTAH: 9plus/10
Zar etiketa nije Merge? :Skidam, zbog godina. *
ReplyDeletebiraj, smaraču: https://www.discogs.com/Tracey-Thorn-Record/master/1323902
Delete