U BIOSKOPIMA: TIHO MESTO (A QUIET PLACE)

Prvo je stigao hajp, a onda je i Dimbo dao ****/****, što ne čini često.

U takvim okolnostima ulazim u bioskop ne znajući da li ću da gledam film koji sam već prinuđen da zamislim ili samo onaj koji je snimljen.

A Quiet Place je treći film glumca(-reditelja) Johna Krasinskog, iako ćete češće čuti da mu je ovo rediteljski debi i povratak "pravog bioskopskog filma u bioskope". Jedno je sigurno- niko nije očekivao da će Krasinski, koji je karijeru izgradio kao Jim u američkoj verziji Officea, ikada pred nas izaći kao reditelj i ko-scenarista jednog horor(-naučno-fantastičnog), i definitivno akcionog, filma. Pa, još kao autor!
S druge strane, tužna su vremena, a bez da kakuckam na tihom mestu, u kojima se reditelj jednog ovakvog filma doživljava kao "autor". Zar ne?

Osamdeset dva dana su, ako se ne varam, prošla na početku filma od kako su neki čudni slepi vanzemaljci nabasali na našu planetu i počeli da kasape sve što čuju tj razaznaju kao "ljudsko". Mi zatičemo naše junake već solidno odomaćene u samozaštitnoj rutini kojom krstare po okolini svog novog doma i tragaju za namirnicama i lekovima. Hodaju bosi po rasutom pesku da smanje bat koraka. Iako su mogli da obuku čarape.
I ubrzo potom, Krasinski uradi nešto čime najavi svoj film kao nešto što obično ne očekujete u "holivudskim" ostvarenjima.

Potom skačemo u budućnost, u četristosedamdeset-i-neki-dan, u kome porodica i dalje živi kako mora, samo u nekim, izvesno i uskoro, drugačijim okolnostima. Naime, mama je trudna.
ZAŠTO bi iko nakon svega što se desilo (čak i ako vi kažete- PA, UPRAVO ZATO!!!) odlučio da isprodukuje još jedno derište (koristim ovaj izraz da predočim nivo očekivane dreke) u ovakav svet, pitanje je na koje Krasinski samo umereno odgovora. Svojim minimalistički dočaranim, ali ne toliko neobičnim likovima.

Ono što nas čeka su u suštini dešavanja koja su mogla da se odigraju bilo kog od prethodnih četristo dana, ili svakog od njih, s tim što okolnosti trudne žene i nadolazećeg porođaja najavljuju atraktivne "komplikacije".

A Quiet Place je nesporno odličan bioskopski hit koji treba da pogledate u bioskopu čak iako ste prinuđeni da zbog toga što tašta ne može da vam spremi oboje dece za spavanje da odete na neku raniju projekciju i zbog toga trpite dobacivanja i dreku tinejdžera koje niko neće iskasapiti. On vas kao gledaoca angažuje, pojačana tišina oneobičava bioskopski doživljaj i proširuje atmosferu filma i na prostor istog. Krasinski zna kako da štreca i drži pažnju iako, objektivno, u poslednjoj trećini i on upadne u lup sa tipom problema koje junaci imaju.

Međutim, ako i imam neki problem sa A Quiet Place, a imam ga možda samo zbog izrečenog u prvom i drugom pasusu ovog teksta, onda je to što je Krasinski previše pametan, a nešto manje spretan "autor". On zna koje klišee treba da izbegne i koje žanrovske konvencije kako da varira, ali to ne radi uvek na najbolji način. Čitav seting opsade slepih elijena je mnogo više prisilno dat, nego objašnjen. Rutine i ponašanje porodice i insistiranje na komunikaciji "jezikom gluvih" ne postavljaju jasno granice između toga šta elijeni čuju, a šta ne. Skoro da uopšte nema humora, a on bi pomogao ne-akcionim delovima. Razrešenje je malčice usiljeno i definitvno povlači pitanje kako za godinu i po dana mnogo pametniji ljudi na Zemlji nisu dobili istu ideju (pošto se ne radi baš o nivou slučajne "simboličnosti" koji je posekao trajpode u War of the Worlds).

Iako su junaci od samog starta unikatno postavljeni, film ih ne razvija previše, a neki od očiglednih predložaka (strah manjeg deteta i tinejdžeraj starijeg) nisu najveštije iskorišteni u daljem razvoju. Dok su pozicije majke i oca, u odnosu na inovativnost čitavog filma, malo više ostale u već viđenim domenima ozbiljnog filma (majka zgusnute tuge i otac ponosni stradalnik), čak i ako takav tretman obezbeđuje arhetipičnost čitavog ostvarenja.

Sećam se kako je Gravity (u 3D verziji) ostavio utisak na mene. Pretpostavljam da i ovaj film, iako 2D, generiše slično "gledalačko iskustvo", ali ne time što "bioskop" gura u budućnost, već time što ga vraća u njegovo "zlatno doba". Što nije ista vrsta trijumfa, složićete se?

SELEKTAH: 8plus/ 10