Neka se spreme Jevreji, gej osobe, trans-osobe, Meksikanci...
Moram da priznam da je Black Panther ispao mnogo bolji film nego što sam očekivao, od jednog holivduskog, diznijevog, marvelovog blokbastera i reditelja filmova Creed i Fruitvale Station (ne smem ni da zamislim šta bi se desilo da se režije prihvatio neki beli reditelj u zemlji slobode).
I najveći deo pozitivnih momenata ovog filma potiče od hrabre odluke da se čitav superherojski svet, oprostite mi na izrazu, "afrikanizuje".
Mistična zemlja Wakanda, baš kao i njen izmišljeni third-world blizanac koji je krije od sveta, ponudili su izakanom obrascu superherojskog filma priliku da se pretoči u barem dva druga- džejmsbondovsku akcionu strukturu (sva dešavanja u realnom svetu, u kome Black Panther ekipa funkcioniše na realnom, državničkom nivou) i epsku fantaziju koja obitava u svetu Wakande, među treniranim nosorozima i sajber-Wakanđankama ubitačnih kopalja.
Najslabija od svega je režija, uprkos naporima Ryana Cooglera da razbije blokbasterski MO od 300 kadrova po minuti i da se u nekim trenucima, poput scene u kazinu u Seulu, upusti u akcionu sekvencu u jednom kadru. Do akcionog blokbastera se evidentno stiže aktivnim radom na istima, a ne po preporukama dve, niskobudžetne, socijalne drame. Međutim, ono što je zanimljivo, jeste u kojoj meri je Coogler brzo usvojio recept koji bi njegovom škakljivo radikalnom ostvarenju (sve crni glumci i belac koji je do sada igrao Goluma i majmune. Dobro i Hobit!) mogao da donese komercijalni uspeh- on je jednostavno svoje crne junake rasporedio u postojeće "bele" filmske svetove- Bondov (malčice i ovih iz Fast And Furious) i onaj u kojima su princ i princeza obično do sada bili arijevski beli. Skoro je parodično u kojoj meri Black Pantherova sestra funkcioniše kao Bondov Q.
Spajajući ta dva (so far, so superkomercijalna) pristupa dobio je Black Panther u kome mu niko neće zameriti što, manje-više, ne prepoznaje nijednog glumca. Ne zato što su crni, već zato što do sada nisu imali mesta, a ni prolaz do ovakvih produkcija. Sve egzotičnosti koje je doneo svet Afrike tj Wakande, bili oni etno replike ili egzotične varijacije na etno, meni su instantno bili pitki i poznati kao deo nekih nesnimljenih Star Wars nastavaka, u kojima je već sam George postkolonijalno potkradao i druge kulture i tuđe epske fantazije (zato nisam posebno izdvojio Star Wars kao treći referentni sistem).
Posebnom ukusu priče pomoglo je što ona nije klasičan genesis narativ, već superjunak od početka praktično postoji samo mora da zasluži povereno mu superherojstvo, dok ostatak drame varira motive iz Lion King, s tim što finalni obračun spušta na nećake, i tu je Coogler, opet, imao lak zadatak da Amero-Afrikancu suprostavi Afrikanca. Čikam ga da vidim da li bi sve bilo PiSi da je strika u Americi opalio belkinju i da je brat bio beo.
U odnosu na postojeće superjunake, Chadwick Boseman koji igra Black Panthera ne deluje baš alfa-harizmatično i mislim da mu je Michael B. Jordan (koji igra nećaka-neprijatelja) maznuo pažnju, iako ga je Coogler dosta kompromitovao idiotskom Jaden Smith frizurom.
Ali, kao što rekoh, sve superherojsko paradoksalno ostaje u drugom planu bajkolike fantazije kojoj autentičnost i svežinu nudi radikalni afrički seting protkan mitološkim i drugim etno motivima tamošnje kulture. Black Panther definitivno nije crni superheroj na belom terenu, već svoj na svome i to je ono što je ovom filmu omogućilo jedinstven planetarni uspeh. Publika nije sita superheroja, samo belog kaveza klišea iz koga ovi ne mogu da maknu.
SELEKTAH: 8plus/10
Moram da priznam da je Black Panther ispao mnogo bolji film nego što sam očekivao, od jednog holivduskog, diznijevog, marvelovog blokbastera i reditelja filmova Creed i Fruitvale Station (ne smem ni da zamislim šta bi se desilo da se režije prihvatio neki beli reditelj u zemlji slobode).
I najveći deo pozitivnih momenata ovog filma potiče od hrabre odluke da se čitav superherojski svet, oprostite mi na izrazu, "afrikanizuje".
Mistična zemlja Wakanda, baš kao i njen izmišljeni third-world blizanac koji je krije od sveta, ponudili su izakanom obrascu superherojskog filma priliku da se pretoči u barem dva druga- džejmsbondovsku akcionu strukturu (sva dešavanja u realnom svetu, u kome Black Panther ekipa funkcioniše na realnom, državničkom nivou) i epsku fantaziju koja obitava u svetu Wakande, među treniranim nosorozima i sajber-Wakanđankama ubitačnih kopalja.
Najslabija od svega je režija, uprkos naporima Ryana Cooglera da razbije blokbasterski MO od 300 kadrova po minuti i da se u nekim trenucima, poput scene u kazinu u Seulu, upusti u akcionu sekvencu u jednom kadru. Do akcionog blokbastera se evidentno stiže aktivnim radom na istima, a ne po preporukama dve, niskobudžetne, socijalne drame. Međutim, ono što je zanimljivo, jeste u kojoj meri je Coogler brzo usvojio recept koji bi njegovom škakljivo radikalnom ostvarenju (sve crni glumci i belac koji je do sada igrao Goluma i majmune. Dobro i Hobit!) mogao da donese komercijalni uspeh- on je jednostavno svoje crne junake rasporedio u postojeće "bele" filmske svetove- Bondov (malčice i ovih iz Fast And Furious) i onaj u kojima su princ i princeza obično do sada bili arijevski beli. Skoro je parodično u kojoj meri Black Pantherova sestra funkcioniše kao Bondov Q.
Spajajući ta dva (so far, so superkomercijalna) pristupa dobio je Black Panther u kome mu niko neće zameriti što, manje-više, ne prepoznaje nijednog glumca. Ne zato što su crni, već zato što do sada nisu imali mesta, a ni prolaz do ovakvih produkcija. Sve egzotičnosti koje je doneo svet Afrike tj Wakande, bili oni etno replike ili egzotične varijacije na etno, meni su instantno bili pitki i poznati kao deo nekih nesnimljenih Star Wars nastavaka, u kojima je već sam George postkolonijalno potkradao i druge kulture i tuđe epske fantazije (zato nisam posebno izdvojio Star Wars kao treći referentni sistem).
Posebnom ukusu priče pomoglo je što ona nije klasičan genesis narativ, već superjunak od početka praktično postoji samo mora da zasluži povereno mu superherojstvo, dok ostatak drame varira motive iz Lion King, s tim što finalni obračun spušta na nećake, i tu je Coogler, opet, imao lak zadatak da Amero-Afrikancu suprostavi Afrikanca. Čikam ga da vidim da li bi sve bilo PiSi da je strika u Americi opalio belkinju i da je brat bio beo.
U odnosu na postojeće superjunake, Chadwick Boseman koji igra Black Panthera ne deluje baš alfa-harizmatično i mislim da mu je Michael B. Jordan (koji igra nećaka-neprijatelja) maznuo pažnju, iako ga je Coogler dosta kompromitovao idiotskom Jaden Smith frizurom.
Ali, kao što rekoh, sve superherojsko paradoksalno ostaje u drugom planu bajkolike fantazije kojoj autentičnost i svežinu nudi radikalni afrički seting protkan mitološkim i drugim etno motivima tamošnje kulture. Black Panther definitivno nije crni superheroj na belom terenu, već svoj na svome i to je ono što je ovom filmu omogućilo jedinstven planetarni uspeh. Publika nije sita superheroja, samo belog kaveza klišea iz koga ovi ne mogu da maknu.
SELEKTAH: 8plus/10
No comments:
Post a Comment