Koga još zanimaju recenzije koncerata?
Ne, stvarno KOGA JOŠ zanimaju?! Vi sigurno niste došli zbog toga. Zato i neću o tome. Mnogo.
Već sam vam najavljivao da bi ovo mogao biti koncert za pamćenje. Spoiler alert: nije bio. Ni blizu. Nisu toliko krivi Yo La Tengo, ali još manje ja.
Sve je počelo dan ranije. Kad smo moja ljupka Žozefina i ja došli ispred Doma Omladine. Spremni za koncert. Sreli komšinicu koja živi dva sprata iznad nas i popričali sa njom petnaest minuta (dobro, više smo je slušali kako priča 15 minuta...). A onda smo se malo čudili što nema nikoga. Ja sam mislio da ljudi ne znaju da je koncert pomeren na sat ranije. A onda sam shvatio da sam i ja. I da nije 12, nego 11. Vratili smo se kući bez ikakve želje da uradimo nešto što mogu da urade roditelji lišeni svoje dece petkom uveče. Vratili smo se i gledali Red Sparrow (spoiler alert: moraćete i vi) i 2 sata i 20 minuta n.i.s.m.o. verovali šta gledamo! Oko jedan smo zaspali. I spavali o.s.a.m. sati. Kad smo se probudili bili smo obeznanjeni, najviše činjenicom da ne pamtimo kada nam se nešto slično desilo.
This is my life.
Ira i Georgia iz Yo La Tengo imaju otprilike godina (61 i 56) koliko je imao Mick Jagger kada je postalo nemoguće raditi bilo šta drugo sem ismejavati ga kao rokera.
Na dan koncerta sve je, jerjebiga!, mnogo komplikovanije. Rođendan malog dragog rođaka je zakazan za 17h. Ali u Kragujevcu! Dakle, treba prisustvovati i vratiti se i stići do 20h, a pre toga ostaviti Leona kod mojih.
Sva sreća pa jurim da to ostvarim već ka Kragujevcu. Škodi crne boje čačanske registracije se to ne dopada pa staje iza mene, pravi selfi sa mnom, prestiže me i preko malog displeja podno zadnje šoferke poručuje mi da stanem, a potom da je pratim, a potom da stanem. Na delu puta na kome je brzina kretanja ograničena na 120km/h išli ste brzinom 145km/h. Dok mi se to saopštava upravo probuđeni Leon kroz suze viče "neje policajac, neje policajac", iako mu ovaj sa osmehom i pištoljem govori da jeste. Leon ne veruje.
This is, also, my life.
U povratku jurim i većom brzinom, ali moju vožnju sada čini nebezbednom i činjenica da zveram usput ima li oko mene Škoda crne boje čačanske registracije.
Srećom Yo La Tengo kasne.
Samo tridesetak godina u naše živote.
Privlače najružniju publiku koju sam video na nekom koncertu. No offence. I, also, was there. Svi koje srećem izgledaju deblje i mnogo starije i mnogo deblje nego što ih pamtim. Duboko u sebi sam ponosan što se i dalje borim sa svojom dijetom.
Ulazimo u salu. Yo La Tengo već pevuše. I tako će i narednih sat vremena. I Skoči i Žikici i svima kojima stignem, krišom priznajem da je "malo dosadno". A zapravo je pozamašno. A zapravo nimalo ne osećam da prisustvujem nečemu što sam dugo čekao. Da budem iskren, ako se ne tiče moje dece i sapunastih melodramskih momenata u serijama, ja skoro da ništa ne osećam.
Bilo bi super da smo taj prvi deo koncerta bili u bašti SKC-a (k'o nekad) i sedeli i igrali karte ili ćaskali. Dok ovi pevuše, u pozadini. Jer tokom tih prvih sat vremena YLT apsolutno nisu marili gde smo i da li smo mi. Delovali su kao da on-line sviruckaju za svog prijatelja u komi, negde tamo. Muzika i izvedba su bile besprekorne. Ali to bi dobili i da smo ostali kući, uz ploče.
Nakon pauze, sledi drugi deo.
Drugi deo, koji je bio energičniji, sočniji i otkravljiviji po odnos benda i publike, daleko više prija. Ali i dalje drži na distanci.
Imao sam utisak kao da je Wikipedia organizovala koncert u nameri da nam "predstavi" bend, pa smo u prvom satu dobili "balade", a u drugom ono kako YLT uglavnom zvuče ("M.O.R. like Yo La Tengo"). Sve je bilo tu, objektivno tu. Čak i publika. Raspoložena da pozdravi. Čak i povremeno nesnosno ozvučeno Irino soliranje.
Na bisu tri pesme (čitajte kod Skoče šta tačno, ja sam prepoznao sve tri, ali sam u stanju da ovde identifikujem samo Cat Stevensovu Here Comes My Baby). Bend je postrojen ispred nas, i po prvi put sa nama. Pipamo se, grlimo, zahvaljujemo jedni drugima, tu smo. Ukazuje mi se zašto volim ovaj bend već toliko godina.
Razmišljam kako možda nije baš najpametnije sresti one koje voliš (a hoće da kaže: staviti lice na zvuk koji je prijao). Uz svo dužno poštovanje, Ira, Georgia, a naročito James, ne izgledaju kao ono što zamišljam dok plovim sa YLT. Stari su i debeli. Izgledaju, iako ne zvuče, kao ono što čeka Stuarta Murdocha za 20 godina. Starost, uprkos i dalje nestašnom, radoznalom i dečijem duhu. Teško je zažmuriti na ono što vidim. Možda se zato i drže podalje od nas, skoro ceo koncert bez reakcije na nas. Što me samo teralo da se pitam- a kako da reaguju na nas? Kako bi ti voleo da reaguju na vas, na tebe?!
This is my life.
I oni kad izađu na scenu, to je njihov. Samo ne znam da li im je to najdosadniji ili najzanimljiviji deo istog. Da li ih ta rutina održava i štiti ili među vama ima i dalje onih koji veruju da tu, tako, kao noćas, oni žive svoje najbolje trenutke.
Nismo se izintimizirali, a njihova muzika to nudi, to možda i neplanirano očekuje i zbog toga pruža neočekivana zadovoljstva.
Yo La Tengo nam se nisu predstavili, ali nam je "Wikipedia" predstavila ovaj bend u svom, rekao bih, dosta vernom i "objektivnom" izdanju.
Ako možete, treba da budete zadovoljni.
Slušam Sade dok ovo pišem.
This is my life.
NB setlista ovde.
Ne, stvarno KOGA JOŠ zanimaju?! Vi sigurno niste došli zbog toga. Zato i neću o tome. Mnogo.
Već sam vam najavljivao da bi ovo mogao biti koncert za pamćenje. Spoiler alert: nije bio. Ni blizu. Nisu toliko krivi Yo La Tengo, ali još manje ja.
Sve je počelo dan ranije. Kad smo moja ljupka Žozefina i ja došli ispred Doma Omladine. Spremni za koncert. Sreli komšinicu koja živi dva sprata iznad nas i popričali sa njom petnaest minuta (dobro, više smo je slušali kako priča 15 minuta...). A onda smo se malo čudili što nema nikoga. Ja sam mislio da ljudi ne znaju da je koncert pomeren na sat ranije. A onda sam shvatio da sam i ja. I da nije 12, nego 11. Vratili smo se kući bez ikakve želje da uradimo nešto što mogu da urade roditelji lišeni svoje dece petkom uveče. Vratili smo se i gledali Red Sparrow (spoiler alert: moraćete i vi) i 2 sata i 20 minuta n.i.s.m.o. verovali šta gledamo! Oko jedan smo zaspali. I spavali o.s.a.m. sati. Kad smo se probudili bili smo obeznanjeni, najviše činjenicom da ne pamtimo kada nam se nešto slično desilo.
This is my life.
Ira i Georgia iz Yo La Tengo imaju otprilike godina (61 i 56) koliko je imao Mick Jagger kada je postalo nemoguće raditi bilo šta drugo sem ismejavati ga kao rokera.
Na dan koncerta sve je, jerjebiga!, mnogo komplikovanije. Rođendan malog dragog rođaka je zakazan za 17h. Ali u Kragujevcu! Dakle, treba prisustvovati i vratiti se i stići do 20h, a pre toga ostaviti Leona kod mojih.
Sva sreća pa jurim da to ostvarim već ka Kragujevcu. Škodi crne boje čačanske registracije se to ne dopada pa staje iza mene, pravi selfi sa mnom, prestiže me i preko malog displeja podno zadnje šoferke poručuje mi da stanem, a potom da je pratim, a potom da stanem. Na delu puta na kome je brzina kretanja ograničena na 120km/h išli ste brzinom 145km/h. Dok mi se to saopštava upravo probuđeni Leon kroz suze viče "neje policajac, neje policajac", iako mu ovaj sa osmehom i pištoljem govori da jeste. Leon ne veruje.
This is, also, my life.
U povratku jurim i većom brzinom, ali moju vožnju sada čini nebezbednom i činjenica da zveram usput ima li oko mene Škoda crne boje čačanske registracije.
Srećom Yo La Tengo kasne.
Samo tridesetak godina u naše živote.
Privlače najružniju publiku koju sam video na nekom koncertu. No offence. I, also, was there. Svi koje srećem izgledaju deblje i mnogo starije i mnogo deblje nego što ih pamtim. Duboko u sebi sam ponosan što se i dalje borim sa svojom dijetom.
Ulazimo u salu. Yo La Tengo već pevuše. I tako će i narednih sat vremena. I Skoči i Žikici i svima kojima stignem, krišom priznajem da je "malo dosadno". A zapravo je pozamašno. A zapravo nimalo ne osećam da prisustvujem nečemu što sam dugo čekao. Da budem iskren, ako se ne tiče moje dece i sapunastih melodramskih momenata u serijama, ja skoro da ništa ne osećam.
Bilo bi super da smo taj prvi deo koncerta bili u bašti SKC-a (k'o nekad) i sedeli i igrali karte ili ćaskali. Dok ovi pevuše, u pozadini. Jer tokom tih prvih sat vremena YLT apsolutno nisu marili gde smo i da li smo mi. Delovali su kao da on-line sviruckaju za svog prijatelja u komi, negde tamo. Muzika i izvedba su bile besprekorne. Ali to bi dobili i da smo ostali kući, uz ploče.
Nakon pauze, sledi drugi deo.
Drugi deo, koji je bio energičniji, sočniji i otkravljiviji po odnos benda i publike, daleko više prija. Ali i dalje drži na distanci.
Imao sam utisak kao da je Wikipedia organizovala koncert u nameri da nam "predstavi" bend, pa smo u prvom satu dobili "balade", a u drugom ono kako YLT uglavnom zvuče ("M.O.R. like Yo La Tengo"). Sve je bilo tu, objektivno tu. Čak i publika. Raspoložena da pozdravi. Čak i povremeno nesnosno ozvučeno Irino soliranje.
Na bisu tri pesme (čitajte kod Skoče šta tačno, ja sam prepoznao sve tri, ali sam u stanju da ovde identifikujem samo Cat Stevensovu Here Comes My Baby). Bend je postrojen ispred nas, i po prvi put sa nama. Pipamo se, grlimo, zahvaljujemo jedni drugima, tu smo. Ukazuje mi se zašto volim ovaj bend već toliko godina.
Razmišljam kako možda nije baš najpametnije sresti one koje voliš (a hoće da kaže: staviti lice na zvuk koji je prijao). Uz svo dužno poštovanje, Ira, Georgia, a naročito James, ne izgledaju kao ono što zamišljam dok plovim sa YLT. Stari su i debeli. Izgledaju, iako ne zvuče, kao ono što čeka Stuarta Murdocha za 20 godina. Starost, uprkos i dalje nestašnom, radoznalom i dečijem duhu. Teško je zažmuriti na ono što vidim. Možda se zato i drže podalje od nas, skoro ceo koncert bez reakcije na nas. Što me samo teralo da se pitam- a kako da reaguju na nas? Kako bi ti voleo da reaguju na vas, na tebe?!
This is my life.
I oni kad izađu na scenu, to je njihov. Samo ne znam da li im je to najdosadniji ili najzanimljiviji deo istog. Da li ih ta rutina održava i štiti ili među vama ima i dalje onih koji veruju da tu, tako, kao noćas, oni žive svoje najbolje trenutke.
Nismo se izintimizirali, a njihova muzika to nudi, to možda i neplanirano očekuje i zbog toga pruža neočekivana zadovoljstva.
Yo La Tengo nam se nisu predstavili, ali nam je "Wikipedia" predstavila ovaj bend u svom, rekao bih, dosta vernom i "objektivnom" izdanju.
Ako možete, treba da budete zadovoljni.
Slušam Sade dok ovo pišem.
This is my life.
NB setlista ovde.
"Koga još zanimaju recenzije koncerata?"
ReplyDeleteMene.
"Uz svo dužno poštovanje, Ira, Georgia, a naročito James, ne izgledaju kao ono što zamišljam dok plovim sa YLT. Stari su i debeli. Izgledaju, iako ne zvuče, kao ono što čeka Stuarta Murdocha za 20 godina."
"Uz dužno poštovanje" aj da im napišem jednu od najjadnijih primedbi.
"Ali to bi dobili i da smo ostali kući, uz ploče."
Ubiše s uvodom.
"Raspoložena da pozdravi. Čak i povremeno nesnosno Irino soliranje."
Ne razumem.
iako anonimusima ne odgovaram, ti mi deluješ kao osoba koja će nas udostojiti izbora nekog imena u cilju samo-diferencijacije.
Delete"Koga još zanimaju recenzije koncerata?"
Mene.
to je lepo. i jedinstveno.
"Uz svo dužno poštovanje, Ira, Georgia, a naročito James, ne izgledaju kao ono što zamišljam dok plovim sa YLT. Stari su i debeli. Izgledaju, iako ne zvuče, kao ono što čeka Stuarta Murdocha za 20 godina."
"Uz dužno poštovanje" aj da im napišem jednu od najjadnijih primedbi.
pre nego što proradi milenijals autrejdž, molim te da uzmeš rečeno u kontekstu svega prethodno rečenog. prolaznost koju ne mogu da sakriju izvođači stoji u neprijatnoj opoziciji sa neprolaznošću kojom zrači njihova muzika, pa čak i na koncertu. baš kao i ljudi koje srećem (iz prošlih života) u odnosu sa na sećanja u kojima su i dalje isti.
ja to ne mogu da zanemarim u percepciji "totala" koncerta (izvedbe i publike).
"Ali to bi dobili i da smo ostali kući, uz ploče."
Ubiše s uvodom.
nije mi jasno koja vrsta ubistva ti je priređena. ejakularna ili protkokolarna.
"Raspoložena da pozdravi. Čak i povremeno nesnosno Irino soliranje."
Ne razumem.
pisao sam kasno pa fali reč. Raspoložena da pozdravi. Čak i povremeno nesnosno ozvučeno Irino soliranje.
ne znam da li to menja nešto za tebe.
Miloš, 1975., idem na bazen, vozim bicikl, uglavnom sam fit, supruzi sam još lep. Nemam dodirnih tačaka sa milenijalcima.
ReplyDeleteAko nikoga ne interesuju recenzije koncerta na kojem nisu bili, ne znam šta bih lepo rekao. Ali mislim da ih interesuju. Pogledaj brojač koji verovatno imaš u komandama pa će ti se objasniti.
Možda si stajao na nezgodnom mestu? I mene je Nick Cave na Exitu užasnuo zvukom, ostali kojima se nije išlo napred kažu da je bio pristojan zvuk.
Možda ipak nekog nešto interesuje. Zaprepastio sam se kad sam video da je Skoča ispunio kvotu prijatelja na fb.
"nije mi jasno koja vrsta ubistva ti je priređena. ejakularna ili protkokolarna."
Ovo je meni nepoznat humor i ne želim da se bliže upoznajem sa njime.
vidiš da sam ispravno pretpostavio da se radi o finom čoveku (bravo za sve pobrojane aktivnosti! zavidim)
Deletešto se pisanja recenzija tiče, mašiš moju poentu i/ili sam ja lenj da je pojasnim. mene mrzi da čitam recenzije. i da ih pišem. pročitao sam dve hrvatske zagrebačkog koncerta
https://www.ravnododna.com/yo-la-tengo-u-pogonu-jedinstvo-od-ruba-lucidnog-sna-do-kise-meteora/
https://www.tportal.hr/kultura/clanak/yo-la-tengo-u-zagrebu-rock-enciklopedija-za-glazbene-fanatike-20180512
i ne znam koja mi je objektivnija, rečitija i dosadnija. ne znam ko je bio na tim koncertima da bih znao kako mu je bilo. mene to zanima.
možda sam stajao na nezgodnom mestu, ali ne mogu da pišem kao da sam stajao na zgodnom. zar ne?
ja ne kažem da nikoga ništa ne interesuje. naprotiv. ja pokušavam da zainteresujem ljude za ono što mene interesuje na način na koji mene interesuje. otuda ono- mislite MOJOM glavom.
skoča zaslužuje šest puta više prijatelja nego što fb kvota dopušta (ne znam koliko je to, jer nemam fb, ali you get my point...).
što se poslednjeg komentara tiče, nema humora. jedno je trebalo da kaže da ti je nešto prijalo (zadovoljilo te), a drugo da si bio žrtva poretka koji ti nije prijao.
Zanimljivo je da je istu primedbu (da su neugledni i ruzno obuceni) imala moja drugarica koja ih je gledala u Holandiji pre 20-ak godina. Sto sa jedne strane pokazuje kakva su nasa ocekivanja spram ljudi koji sviraju muziku koju volimo, a s druge strane da nekako te ljude ne zanima nase misljenje. Sto je obostrano cudno.
ReplyDeletehej, ja sam rekao stari i debeli!...
Deletemislim da je neprirodno negirati da očekivanja postoje. ljudi su došli da gledaju druge ljude. razni ljudi, razne druge ljude. meni je opservacija tvoje drugarice svakako zanimljivija/upotrebnija za život i razumevanje istog (lepote ili ružnoće, svejedno), nego 10 šlajfni hrvatskih kritičara (pominjem samo, jer sam ih pomenuo)
Potejto potato :-D
Deletebis bio najbolji. glorified nouvelle vague s 15 gitara, amirite?
ReplyDeletedruga stvar: nepristojno je da pravis koncert s 2 seta u onakvom DOBu. hrvati kazu da je i kod njih bilo za umiranje. ylt da se odluci kakav su sastav i da se formatizuju.
Hm, ja sam bas pomislio da ne izgledaju uopste lose za nekog od 60 godina, pogotovo ako se uporedi kako izgleda vecina stanovnika ove zemlje u tom dobu. Ako cemo biti surovo iskreni, YLT nisu bili pojam fizickog ili modnog estetizma ni pre 30 godina, niti vidim kako je to relevantno za osecaj uzitka na nekom koncertu.
ReplyDeleteopet, nisam sudio o njihovom izgledu. naročito ne modnom.
Deletegovorio sam o poroznosti izvođača u odnosu na večitu svežinu materijala.
ne vidim kako to nije relevantno za (nekakav) osećaj na nekom koncertu.
vec me malo sramota, ali ovde cu morati da citiram Branislava Babica ^vi ste ljudi tako mali, vama uvek nesto fali^ btw moram da nadjem ako postoji tvoj review koncerta Swansa, i da li si tamo pisao o slicnom problemu...
Deleteili da bendovi pocnu da salju izvidnice da prilagodjavaju turneje salama, ili milorad klimadzija da radi svoj posao, nema treceg.
ReplyDeleteMojne tako Fridome, od Autumn sweater, pa na dalje dinamika koncerta je bila skroz ok...Koliko sam uspeo da vidim, Ira krenuo u tom delu izmedju pesama intenzivno da cirka neku zestinu pa se izgleda zato malo opustio i razsolirao ;) Mada ja kreten nisam video obavestenje za pomeranje satnice pa stigoh kasnije taman kad su zavrsavali to prvo poluvreme za koje sam i ja cuo da je bilo onako...
ReplyDelete