ROLLING BLACKOUTS COASTAL FEVER - Hope Downs (Sub Pop)

Kanye je objavio novi album.
Kanye i Kid Cudi su objavili novi album.
Zatim Nas.
Pa juče Beyone i Jay-Z.
A moj MUDAя (muzički radar) se odlučio za ove Melburnšane skoro idiotskog imena.

Ali pre nego što pređem na njih da vam ispričam nešto bitnije, što sam radio i shvatao preko vikenda.

Gledao sam oficijalni video U2 sa ZooTV turneje, a potom sam (verovali ili ne) po prvi put gledao film Rattle & Hum.
Uobičajeno je mišljenje (naročito među indi publikom) da su U2 korporativni buntovnici i licemeri predovođeni frontmenom koji se za vreme rata u Bosni ljubio u usta sa bosanskim politačarem (da li je to bio Haris Silajdžić i kako je moguće da o tome na Googleu nema traga, iako sam tu fotku za razliku od Nirvanine poruke da Nevermind "nije za Srbe" video svojim očima). Svako ima pravo da o tome misli šta hoće.
Što se mene tiče, u Top 100 najboljih rokenrol pesama svih vremena sigurno bih ugurao 2-3, ako ne i 5 pesama U2. Party Girl, Bullet The Blue Sky, In God's Country, Lemon...

Gledajući nastup ZooTV turneji, pa Rattle & Hum, vi vidite bend koji je u rasponu od samo tri godine od ultimativne vizije (skoro idealnog) američkog rokenrola benda postao ultimativna vizija (skoro idealnog) benda Evro-Art zone (a la Bowie i Low). Na stranu što su nakon Pop uspeli da se ispnu i stepenicu više i vaspostave kao ultimativna vizija (skoro idealnog?) globalnog rok benda, nešto uspešnije sa All That You Can't Leave Behind i manje sa How To Dismantle An Atomic Bomb. Nakon toga više nisu znali šta žele (i mogu) da budu i poželeli su da budu ono što nikad nisu bili, čak ni kada su bili koledž-revolucionari (na albumima pre Under A Blood Red Sky)- a to je "samo U2". Tri poslednja albuma ne govore ni o čemu, nisu ničija vizija (čak ni samog benda). Kako gore tj više ne može, a potencijalne geografijom diktirane reinvencije na pomolo nije bilo, bend je otišao samo strmoglavo na dole.

Ali, zanimljivo je gledati kako Bono, koji nema ni trideset godina, kada U2 postaju osvajači Amerike, izgleda dečački nesigurno i traži svoje mesto, ponekad neodoljivo vrckajući kao Jagger na sceni (povezivanje sa tradicijom Stonesa preko Ruby Tuesday i Sympathy For the Devil na stranu). Kaubojke i šešir, kosa tek nešto preko ramena, saradnja sa B.B.Kingom, odlazak u Memfis, poseta Grejslendu. I prilika za irske emigrante da krenu na Bossa, jer put im se otvorio, i mogućnost da svoju karijeru i svoju sudbinu još jače trasiraju kao "američku". Međutim...

U2 kao da su namirisali kraj Hladnog rata i nastanak Evropske unije, kao da su osetili da će Evropa biti daleko idiosinkratičnije tržište i izvorište pop kulture. U Bonou nema više nesigurnosti. On je šoumen koji gradira svoju privlačnost i na kraju "priznaje" da je sam Mefisto, za koga čovek, ne može, a da nema simpatiju. Na stranu što su se Irci setili da u svoj nastup inkorporiraju Elvisovu Can't Help Falling In Love dobrih 5 godina pre nego što su to uradili Spiritualized na oduševljenje kritike koja u tom trenutku većma prezire U2.

U2 su pored imidža u potpunosti promenili svoj zvuk, samopouzdano, hrabro i kreativno. Edgeov zvuk gitare koji je bez problema odgovarao na tradiciju Amerikane kroz koju su U2 krčili put prethodnih 5 godina, postao je okosnica post-modernog tretmana rokenrola koji spaja Velvete i Enoovu nikad realizovanu verziju pop benda. Na Achtung Baby, Zooropa, pa i Pop, U2 isporučuju klasičan stadijumski rokenrol (čime je, da skočim sebi u usta, napravljen korak dalje u odnosu na stadione sa Rattle & Hum turneje), ali on je sabotiran uspešnim inkorporiranjem (za)daha devedesetih, tamom tek kuljajućeg Bristola, elektronskom i plesnom muzikom koja će postati dominantna kreativna sila devedesetih. U2 postaju odraz transformacije više dekada starih odnosa u svetu, kao i društveno-kulturnih podela (svet, stara Evropa) koje su "preko noći" postale nešto novo- svet sa jednom super-silom i Ujedinjena Evropa.

Nemam primera za bend koji je nakon njih i na tom nivou uspešno (ili ikako) sproveo takvu vrstu transformacije. I da je na sve to uspeo da (mahom na štetu svog imidža) skoro sve vreme ima vrlo dinamičan odnos sa političkim, društvenim i kulturnim promenama u svetu. Od 1987. do 1997. U2 su držali prste na pulsu sveta i uspevali da se nose sa tim zadatkom.
Šta god vi o tome mislili.
Plus, Daddy's Gonna Pay For Your Crashed Car mi nikada nije zvučala bolje, nego danas.

Što se Rolling Blackouts Coastal Fever tiče, pretpostavljam da vas neće iznenaditi ako kažem da se radi o bendu koji puno toga duguje Go-Betweens i svim (ne samo australijskim) bendovima koji su potekli iz njihovog sunčano-melanholičnog popa. Sub Pop je uvek imao sklonosti i potrebe za jurcanjem za "kalifornijskim suncem" (valjda usled sijetlskih kiša) i RBCF su samo još jedan od bendova poput The Vaselines, potom prema Sunny Day Real Estate i The Shins, pa Beachwood Sparks i dalje kojima je Sub Pop otvorio srce i sklopio kišobran.

Teško mi je da poverujem da će vam RBCF biti prvi i poslednji bend/album u ovakav (australijsko/novozelandski/neopsihodelični/gitarski/pop) zvuk i da, ako vam se ovo dopadne, već za par dana nećete otkriti još deset (The Chills, recimo, ili The Clean, ili The Renderers, The Verlaines, ili magična Princess Chelsea) deset puta boljih izvođača, samo iz tog regiona.

SELEKTAH: 6plus/10