EXIT 2018: Ladies and gentlemen, gospođa tigrica!

Na autoputu kilometarska gužva na putarini, ali prema Beogradu.
Na onom mostu i dalje mrak.
Na ulazu nema gužve.
Na kafi isto.
Na palačinkama isto.
Čak ni kod Adiko banke.
Ni na šanku.
Ni ispred scene! ... Nakon što je Bajaga završio. Svima nam je žao što nismo stigli ranije da zajedno sa "Englezima" uživamo u srpskim Oasis (za potrebe ovog teksta ne bi trebalo da debatujemo previše oko toga).

Žozefina i Mjehur očekuju da niko od #mladih na Exitu ne zna (ni) ko je Grace Jones. Ja sam optimističan. I očigledno lud.
Pred početak se popunilo. Sve fin svet. Vršnjaci i stariji. Tek po koji #mladi, mahom u prolazu.

Ne znam da li je iko normalan očekivao da će Grace Jones izaći u najavljeno vreme (23.15). Iskusniji su pare stavili na sat i više zakašnjenja. Kako i bi. Grace je pred nas izašla petnaest-dvadeset minuta posle ponoći. I ostala do dvadeset do 2.

Magična. Neprejebiva. Sirova. Smotana. Moust grejšs ov dem ol. Sa dijaboličnom maskom na licu, iza platna sa sopstvenim likom, koje je najsmotanije moguće svučeno pred njom, na improvizovanoj terasi iznad muzičara (na sceni), promolila se Iggy Popovom Nightclubbing.

Neobično rastegljiva, savitljiva i pokretna za jednu sedamdesetogodišnju (i u brojkama 70-ogodišnju!) damu, poput tigrice, svukla se niz stepenište sve do nas. Ovo obećava.

I već tu, večito intelektualno dokon kakav jesam, počinjem da razmišljam koliko mi je žao što Karin/ Fever Ray nije večeras pored mene da je posavetujem da bi ona morala ovako, jer slična zver čuči i u njoj. Fever Ray su mogli/morali da budu ovakvi pre neko veče, svoji, ali pušteni sa lanca pred festivalskom muzikom, svoji, ali razjareni, sa prepoznatljivim pesmama, samo dovoljno užarenim da zapale ogromno masu. Jer kao i Grace Jones i Fever Ray je audio-VIZUELNI doživljaj, frikšoukabare. S tim što Grace radi za publiku (i "posle toliko godina"!), a Karin i dalje misli da je kul biti kul, bez obzira na to šta publika misli.

Tokom nastupa Grace ne zatvara usta i pesme povezuje neprekidnim mantranjem refrena otpevane pesme (i dok se negde iza scene presvlači i menja "krovnu konstrukciju"), u nadi da će i nas raspevati, što joj, neočekivano i na njenu radost polazi za rukom sa Libertango (I've Seen That Face Before). Njena osnovna maska, iscrtana belom bojom po licu, večeras je parafraza ili imitacija nekakve afričke plemenske maske, i taj motiv se ponavlja svuda po njenom kostimu ispod utegnutog korseta. U nastavku videćemo je i kao dvorsku damu (za vreme pomenute Libertango), i sa trejdmark disko kugla-šeširom, sa dugačkom belom perikom koja izbija iz nečeg nalik ostacima kičmene moždine. Biće tu i varijacija na afričke kostime samo sa malo više Cyndi Lauper inspiracije.

U nekom trenutku pominjem prvo Slađanu Milošević, kao očiglednu inspiraciju. A potom i Josipu Lisac. Koje su obe u vreme kad i Grace, samo na drugoj strani sveta, bile šik & frik za sve pare. Nešto kasnije Mjehur će nam pričati kako je u njegovoj mladosti kružio trač da Slađana nakon koncerata kruži Beogradom u kadilaku i skuplja dečake za "po kući". Nije nikad proverio tačnost te urbane legende na svom primeru.

Na (najboljoj pesmi svih vremnea posle Insomnia!), My Jamaican Guy, izgubio sam razum, pustio krik i zađuskao svoje najseksimadrfakerastije. Grace je očigledno zadovoljna publikom, iako ova ne sluša slepo njene komande za "ekstendovanjem" pesama u nedogled, niti je raspoložena da u beskraj lupuje "warm" iz Warm Letherette. I mi smo, kao i ona, nepredvidivi.

Baš kao i pijana, zagubljena, opijajuća i zbunjujuća verzija Amazing Grace koju je Grace otpevala više za sebe, nego za nas, priljubljena uz striptiz šipku.

Love is The Drug, baš kao i William's Blood, ima žar rokenrola i ništa od galantnosti Ferry-jevih Roxy-jevaca. Grace je furiozna i svesna da koncert mora da osciluje dinamikom- još jedna lekcija za Karin (na otvorenom). Na Pull Up To The Bumper na scenu izlazi momak čije je umetničko ime bez sumnje "Micki Minaj" s obzirom da ima najguzatije dupe koje sam ikada imao priliku da vidim na muškarcu. Ovaj striptiz-baletan vrti se oko šipke, demonstrira fizičku spremu koju neću imati ni kad me prime u Avengerse i Grace ne propušta priliku da se malo protrlja sa njim. U još jednoj "dab" ekstenziji ove pesme (čemu je večeras bio sklon najveći deo izvedenih numera) Grace se spušta do publike, na ramenima jednog od momaka iz obezbeđenja (koji je večeras imao najviše sreće od svih nas!) i poput crne "milejdi" pruža prvim redovima izvanrednu priliku da je dotaknu. I čak dobija naočare za sunce na poklon.

Možda sam se baš u tom delu koncerta okrenuo i na VIP galeriji iza mene, na kojoj piše "This changes everything", video Anu Brnabić. Kako licem figure sa Uskršnjeg ostrva verovatno iskazuje divljenje prema prizoru ispred sebe.

Na kraju Grace stavlja hulahop oko struka i vrti ga neprekidno narednih 15ak minuta koliko je trajala mega verzija Slave To The Rhythm. Ekscentrično finale ništa manje jedinstvenog nastupa koji nam je večeras poklonjen.

Ko nije bio, taj ni ne zna šta je propustio- i to je njegov najveći greh.
Ani Brnabić ćemo ovo da računamo kao plusić.