ISLE OF DOGS

Koliko ga god sve više voleo Wesa Andersona, Isle Of Dogs je, ipak, korak unazad za njega.

Da bih smanjio grižu savesti zbog ovoga osećaja odgledao sam Fantastic Mr. Fox, prethodno Andersonovo animirano izdanje, i potvrdio sebi da se radi o zabavnijem, boljem, duhovitijem i fundamentalno vesandersonskijevom filmu nego što je Isle Of Dogs.

Ova politička alegorija o prokazanim, a potom proteranim junacima koji voljom jednog samoživog i osvetoljubivog diktatora, u Andersonovom, čini se, "rodnom" Japanu, ima bazičnu, toliko puta ispričanu priču o "borbi za slobodu" koja je, tek povremeno uspešno, kamuflirana nekakvom rekonstrukcijom komplikovanih ili prekinutih porodičnih odnosa. Dakle, Japanski vladar je odlučio da protera pse, koji šire virus besnila, na ostrvo na koje Japan do tog trenutka isključivo odlaže otpad. Da se radi o ostrvu koje je stradalo nakon zemljotresnog-cunamijevskog dejstva prirode samo pojačava ideju o guranju ozbiljnih stvari pod tepih i traženju ekonomičnih, ali nehumanih rešenja za probleme u svetu.

Tamo, na tom ostrvu psi sve više žive kao junaci serijala o Mad Maxu, sve dok jedan dečak ne dopilotira na ostrvo u potrazi za svojim voljenim psom. To pokreće seriju događaja, koji udružuje pse u borbi za svoja, (moram da se našalim) "pseća", prava i dovodi do prevlasti razuma i pravde. Usput se kuju sitna prijateljstva, razrešavaju stari sukobi i u duhu melodrame pronalaze izgubljena braća.

Međutim, uprkos brojim potencijalnim mestima, Andersonov film nema emocionalnu dinamiku koju bi očekivali. I u odnosu na Fantastic Mr. Fox deluje čak još više "uvrnuto" i distancirano. Dok, Andersonova izvrsna i "trejdmark" zurenja u kameru junaka otvaraju put za diskusiju o skrivenoj meta-filmičnosti ovog projekta koja kontinuirano ruši "četvrti zid" i tera nas da s nekom dozom nelagode virimo u njega. Ali u tom svetu junaci su nekako previše zaokupljeni sami sobom, dok ta zurenja pre upućuju apel da se zapravo udaljimo, kad već nećemo da se uključimo i dejstvujemo sa njima u borbi.

Priča je tanka i nema obrte koje nalažu romanse i melodrame koje se u filmu razvijaju (nešto što je bio problem i u Fantastic Mr. Fox, ali u manjoj meri). Isle Of Dogs ostavlja utisak poligona na kome se Wes Anderson zaigrao samog sebe i do (trenutnih) zadnjih granica izgurao vesandersonizaciju svog projekta, ali kao manir, ne kao sopstvenu, autorsku specifičnost. Sreća je da je taj proces i dalje zabavan sam po sebi i unikatan u aktuelnoj filmskoj produkciji, ali za nas koji sa Wes Andersonom osvajamo nove načine pričanja priče, ovo je ozbiljna stagnacija, koja, u izvesnoj meri, poteže i smisao i cilj samog projekta. Pitanje na koje je odgovor, bojim se, "može mu se".

Isle Of Dogs može da se čita i kao animirani omaž samom sebi tj duhovitim junacima kojima vrlo neprijatne neprijatnosti života ne lome duh i koji baš time deluju impresivno, ali i smešno. Počinjem da nazirem nešto od uticaja Hala Ashby-ja na njegov rad, što mi pre nije bilo toliko očigledno. I on isto ima potrebu da junaka da distancira od ozbiljnosti situacije i (za)traženih emocija i da to prikazuje u komičnom ključu, pitajući se da li i naš put do univerzalnih ljudskih potreba i osećanja mora da bude zajednički i isti za sve. Bivajući crnohumoran kad stvari zazveče tragičnošću.

Eli se dopalo. Najviše "zombi" izgled bolesnih pasa.

SELEKTAH: 7minus/10