SPIRITUALIZED - And Nothing Hurt (Bella Union)

Kaže Jason Pierce (u intervju u akutelnom broju Uncut-a) da je London idealan grad za one koji vole da šetaju bez cilja. Ne voli metro. Voli da šeta.
Taj sam.
Kaže Karin Dreijer da pre ove turneje Fever Ray sedam godina nije bila na sceni, a pet u avionu. I da su joj i jedna i druga stvar probudile stare anksioznosti.
Bio sam nedavno na roditeljskom sastanku u vrtiću, sedeo na malecnim stolicama, okružen roditeljima sa svih strana.
Možda sam taj.
Novi album Spiritualized trebalo je da bude komplikovan. Sam Jason kaže da je želeo da zvuči kao Ray Charles čija se muzika odašilja sa nekog satelita. Ali pesme nisu htele da idu u tom smeru. Ostale su jednostavne.
Jason ima 53. A ja 43.
Kritičari već sada porede And Nothing Hurt sa Ladies And Genetlemen... Ne vidim sličnosti. Tj, da budem iskren, možda ću ih (u)videti tek za deset godina, koliko mi je, otprilike, trebalo da shvatim veličanstvenost svakog albuma Spiritualized ponaosob, a onda i benda u celini.
Ladies and Genetlemen... je bio konceptualan, ambiciozan, velik, muzika se rasplamsavala sve do trenutka samosagorevanja u Cop Shoot Cop.
And Nothing Hurt je album koji bi Dylan bez problema mogao da pusti sebi, uz povečernji viski i Marlboro (čime ne sporim da je on fan i Ladies And Gentlemen...).
Ali ANH je album koji juri starovremensku klasičnost. On je "past classic" (prema "future classic"). Mene više podseća na Songs in A&E svojim primerenim, nezahtevnim aranžmanima i toplini pesama koje se prelivaju jedna u drugu, pa u večnost.
Možda ću za 10 godina uspeti da razlikujem ove pesme (a i da budem fer prema sebi album sam od juče do trenutka pisanja čuo tek osam puta), ali više nego ikada sve pesme deluju kao deo jedne pesme, jednog raspoloženja, jedne ležernosti, jednog Dylanovog povečerja.
Kritičari već ukazuju da početak prve pesme, A Perfect Miracle liči na početak naslovne teme Ladies And Gentlemen... Ali, niko od njih ne pominje da su obe ripnule, tj da je Jason opet ripnuo, Elvisovu Can't Help Falling In Love, jer to je ono što ja čujem na početku A Perfect Miracle. I ne žalim se.
Because Elvis never meant shit to me.
Johnu Caleu i Tony-ju Viscontiju je nuđeno da produciraju ovaj album. Izjalovilo se ili je mnogo koštalo. Youth je nešto pokušao, ali su se na kraju ljuto posvađali.
Sve što je ikada rečeno za Jasonovu muziku (pod firmom "Spiritualized") i sada može da se ponovi. Samo, možda više nego ikada, ne treba koristiti priloge koji upućuju na preterivanje, dosezanje maksimuma, izazove i slično. And Nothing Hurt je od svih njihovih albuma najumereniji.
Jason i dalje ljulja iste emocije, iste modele komponovanja, pevanja, i "specifičnost" svega toga nikada nije bila očiglednija. Vi možete reći i "monotonost", i ostati u pravu.
And Nothing Hurt je potraga za klasičnom, američkom rok pločom, unutar koje su svi tvoritelji tog roka prisutni (gospel, džez, bluz, Geršvin...). Poput Time Out Of Mind, Car Wheels On The Gravel Road ili solo-albuma Billa Callahana.
Aranžmani su "Memfis". Znam, po ko zna koji put. Ali, ovaj put zvuče kao "Memfis" koji se vratio kući.
Bobby Gillespie nema razloga da ne obožava ovu ploču (a u kontekstu njenog prijema treba videti kako će proći i Memphis Sessions re-izdanje Give Out But Don't Give Up, koje nas očekuje za mesec dana, ako se ne varam).
Jason je prošetao kroz razne turbulencije Spiritualized, odvukao je svoj zvuk i ostatke svoga srca u razne pravce, odoleo ili poklekao pred raznim izazovima. And Nothing Hurt, baš kako samo ime albuma kaže, zvuči kao solo šetnja po parku, pored jezera, sa decom koja jurcaju ispred, dok sunce ne smeta, dok lišće koje pada ne asocira istog trenutka na smrt i truljenje.
Kao uspešno realizovana verzija Loaded, Velvet Underground. Pesme koje bi radio mogao bez problema da vrti u bilo koje doba dana, na radost skoro svih uzrasta.
Let's Dance mi je u ovom trenutku najčudesnija. Jason deluje najnežnije ikada, skoro kao da je malo i utanjio glaosm u nekim momentima. Iako je pesma o momku i devojci, većina pesme može da se čita i kao pesma o ocu i ćerci, o srećnom ocu, koji pokušava da pokaže svojoj ćerci koliko je voli. Smotano i iskreno.
(Ajd da ne komentarišete)
I Lambchop mi padaju na pamet. To je to isto stremljenje ka jednostavnom muzičkom izrazu koji ne nameće svoju kompleksnost, ali ako je potražite, bićete impresionirani svim što se tu dešava.
Ako ovo bude poslednji album, kao što ga stidljivo najavljuje, bojim se da će ga to pečatirati težim sudovima nego što on sam može da izdrži i nego što je Jason možda planirao.
Želim da verujem da nije.
Na kraju moraju da budu samo buka i bes.

SELEKTAH: 8plusplus/10