Nedavno mi je stigao remasterizovani vinil ovog albuma. Veliki, ružičasti omot sa žutom Baja Patak vrećicom punom dolara. Kao da mi je stigao neki fengšui totem za dobar vajb. Tako sam doživeo njegovo pristizanje. Otuda i ovaj tekst.
Kad je počela Everything Flows u BBC-ijevom dokumentarcu Rip It Up- The Story Of Scottish Pop, sa magičnim stihovima "I'll never know which way to flow" kojima je rečeno mnogo toga o toku mladosti, pa i mojoj... jeza me je prošla. I dalje o tome momentu ne smem.
Setio sam se Teenage Fanclub i osmeha koji samo pominjanje ili prikazanje omota Bandwagonesque donosi. Odluka da konačno sebe počastim kopijom ovog albuma (zamrznutog na nekoj kaseti) bila je laka.
Asocijacije na Teenage Fanclub:
B92
B92
B92
B92
B92
Indi-lista
Miško Bilbija, Vlada Janjić, Mjehur, Gordan, Zoza Panjković, Toma...
Entuzijazam
Dobro raspoloženje
"Ekipa"
Oljicine starke
Jedan trenutak s Majom kad smo imali 16 godina
"moja ekipa"
Devedesete
Neil Young
Drugarstvo
i da li sam rekao
B92?
Koliko se sećam svi su pominjali Neil Younga u kontekstu ove ploče. Ili Big Star. Ili jedne i druge. Mnogo sam ja tada znao o Neil Youngu van Freedom i Ragged Glory albuma (koje i dan-danas najviše volim kad je on u pitanju)... O Big Star i dalje ne znam mnogo, a mislim da mi je i želja da to znanje steknem ista.
Kad malo bolje razmislim, ja nisam nešto naročito nikada voleo ni Teenage Fanclub. Obrada Madonnine Like A Virgin mi je i dalje genijalna. Ostatak Catholic Education je u tolikoj nesrazmeri sa Everything Flows da ga je teško slušati (kad ta pesma prođe). Thirteen mi je tada (devedesetih) bio najdraži i najbliskiji od njihovih albuma, najbolje pesme! Grand Prix i sve posle njega bilo mi je jedno te isto. A započeto na Bandwagonesque.
Skoro t.r.i.d.e.s.e.t.!.!.!. godina kasnije reference na NY i BS su mi očiglednije. Ali su mi draže one koje možda duguju nešto Orange Juice ili The Vaselines, pa i The Proclaimers, koje su čuju u relaksiranoj svirci i potradicionaljenom modernom poproku. Dakle, ono što je škotsko ovde mi je bitnije nego ono importovano iz Amerike.
Bandwagonesque i dalje zvuči neobično (a mislim nezgrapno) skrojeno sa The Concept na početku albuma koja i započinje i zaustavlja album, u istoj pesmi. Sve sa sumanutim (i genijalnim) instrumentalom Is This Music na kraju koji zvuči kao da je Computer Age sreo Electric Dreams. Mislim da su Teenage Fanclub bili na zanimljivoj raskrsnici kada su kreirali ovaj album. Razni vetrovi su tu duvali sve do Škotske, od ranog buđenja grandža, preko povampirenog Younga kao novog idola američke indi scene, preko Dinosaur Jr koji su, rekao bih, već izbacili nekoliko ubedljivih singlova koji su zvučali samo nešto žešće od materijala koji su TFC ponudili ovde.
Mislim da uspeh Bandwagonesque leži u tome koliko se efektno uklopio u krajolik koji te 1991. (a ispravite me ako grešim), a verovatno i nikada kasnije, nije bio toliko raznolik. Boktejebo, te godine top ploče su bile Loveless, Screamadelica, "Black Album", Nevermind, Out Of Time, Blue Lines, Acthung Baby, The White Room, Foxbase Alpha, "Electronic", Of The Heart, Of The Soul and Of The Cross, Yerself Is Steam, Adventures Beyond The Ultraworld, Just For A Day, Shiftwork, Use Your Ilussion 1&2... Svaki od ovih albuma je jebeno bio priča za sebe. Skoro i žanr za sebe. I TFC su imali svoj, jednostavni, drugarski, topli žanr. Da odmorite između škripe Kevina Shieldsa, spejsdaba Bobby-ja Gillespieja, ropca Jamesa Hetfielda...
Mislim da je Bandwagonesque otvorio put ka bendovima poput Dodgy i sličnoj sunčanoj neoamerikani. Pa i BMX Bandits, iako su vršnjaci. Mislim da su slušajući njega Boo Radleys stigli do svog klasičinijeg i kompaktnijeg zvuka, i na pesmama pre Wake Up! Verovatno ima još uticaja, ali nisam zainteresovan.
Bandwagonesque sad stoji (i) u mojoj kući kao audi-fengšui. Mami mi osmeh svaki put kad prođem.
SELEKTAH: Rekao bih "neprocenjivo"/ 10
Kad je počela Everything Flows u BBC-ijevom dokumentarcu Rip It Up- The Story Of Scottish Pop, sa magičnim stihovima "I'll never know which way to flow" kojima je rečeno mnogo toga o toku mladosti, pa i mojoj... jeza me je prošla. I dalje o tome momentu ne smem.
Setio sam se Teenage Fanclub i osmeha koji samo pominjanje ili prikazanje omota Bandwagonesque donosi. Odluka da konačno sebe počastim kopijom ovog albuma (zamrznutog na nekoj kaseti) bila je laka.
Asocijacije na Teenage Fanclub:
B92
B92
B92
B92
B92
Indi-lista
Miško Bilbija, Vlada Janjić, Mjehur, Gordan, Zoza Panjković, Toma...
Entuzijazam
Dobro raspoloženje
"Ekipa"
Oljicine starke
Jedan trenutak s Majom kad smo imali 16 godina
"moja ekipa"
Devedesete
Neil Young
Drugarstvo
i da li sam rekao
B92?
Koliko se sećam svi su pominjali Neil Younga u kontekstu ove ploče. Ili Big Star. Ili jedne i druge. Mnogo sam ja tada znao o Neil Youngu van Freedom i Ragged Glory albuma (koje i dan-danas najviše volim kad je on u pitanju)... O Big Star i dalje ne znam mnogo, a mislim da mi je i želja da to znanje steknem ista.
Kad malo bolje razmislim, ja nisam nešto naročito nikada voleo ni Teenage Fanclub. Obrada Madonnine Like A Virgin mi je i dalje genijalna. Ostatak Catholic Education je u tolikoj nesrazmeri sa Everything Flows da ga je teško slušati (kad ta pesma prođe). Thirteen mi je tada (devedesetih) bio najdraži i najbliskiji od njihovih albuma, najbolje pesme! Grand Prix i sve posle njega bilo mi je jedno te isto. A započeto na Bandwagonesque.
Skoro t.r.i.d.e.s.e.t.!.!.!. godina kasnije reference na NY i BS su mi očiglednije. Ali su mi draže one koje možda duguju nešto Orange Juice ili The Vaselines, pa i The Proclaimers, koje su čuju u relaksiranoj svirci i potradicionaljenom modernom poproku. Dakle, ono što je škotsko ovde mi je bitnije nego ono importovano iz Amerike.
Bandwagonesque i dalje zvuči neobično (a mislim nezgrapno) skrojeno sa The Concept na početku albuma koja i započinje i zaustavlja album, u istoj pesmi. Sve sa sumanutim (i genijalnim) instrumentalom Is This Music na kraju koji zvuči kao da je Computer Age sreo Electric Dreams. Mislim da su Teenage Fanclub bili na zanimljivoj raskrsnici kada su kreirali ovaj album. Razni vetrovi su tu duvali sve do Škotske, od ranog buđenja grandža, preko povampirenog Younga kao novog idola američke indi scene, preko Dinosaur Jr koji su, rekao bih, već izbacili nekoliko ubedljivih singlova koji su zvučali samo nešto žešće od materijala koji su TFC ponudili ovde.
Mislim da uspeh Bandwagonesque leži u tome koliko se efektno uklopio u krajolik koji te 1991. (a ispravite me ako grešim), a verovatno i nikada kasnije, nije bio toliko raznolik. Boktejebo, te godine top ploče su bile Loveless, Screamadelica, "Black Album", Nevermind, Out Of Time, Blue Lines, Acthung Baby, The White Room, Foxbase Alpha, "Electronic", Of The Heart, Of The Soul and Of The Cross, Yerself Is Steam, Adventures Beyond The Ultraworld, Just For A Day, Shiftwork, Use Your Ilussion 1&2... Svaki od ovih albuma je jebeno bio priča za sebe. Skoro i žanr za sebe. I TFC su imali svoj, jednostavni, drugarski, topli žanr. Da odmorite između škripe Kevina Shieldsa, spejsdaba Bobby-ja Gillespieja, ropca Jamesa Hetfielda...
Mislim da je Bandwagonesque otvorio put ka bendovima poput Dodgy i sličnoj sunčanoj neoamerikani. Pa i BMX Bandits, iako su vršnjaci. Mislim da su slušajući njega Boo Radleys stigli do svog klasičinijeg i kompaktnijeg zvuka, i na pesmama pre Wake Up! Verovatno ima još uticaja, ali nisam zainteresovan.
Bandwagonesque sad stoji (i) u mojoj kući kao audi-fengšui. Mami mi osmeh svaki put kad prođem.
SELEKTAH: Rekao bih "neprocenjivo"/ 10
No comments:
Post a Comment