Tom Cruise je ili sledeća stepenica u ljudskoj evoluciji ili sam Satana.
Šta god da je istina, zanimljivo je pratiti šta on time postiže kao holivudski glumac.
U slučaju ovog filma, on je verovatno jedini razlog zbog koga ste i došli, i verovatno jedini zbog koga ste (možda) i ostali do kraja filma.
Pre nego što je M:I-F počeo da se emituje, u nekoj najavi na netu pročitao sam da će se film u srpskoj verziji zvati Nemoguća Misija- Raspad. Bio sam impresioniran duhovitiošću i drskošću nadležnog distributera, ali sada vidim da se radilo o ispravnoj anticipaciji onoga što nas čeka.
Svrstavam sebe u solidne fanove ove franšize, ali u znatno veće poklonike "sajentološkog izvora mladosti". Svaki put kada pišem "nešto" o ovim filmovima, pominjem istu stvar- da je meni najbolji nastavak, onaj koji je najmanje voljen, "trojka", koju je režirao J.J.Abrams, po prvi i, čini mi se, jedini put, postavljajući najdirektniju paralelu sa Ethan Huntovim britanskim rivalom- sedam, nulanula, sedam. Taj nastavak imao je, kao i Wooovo ostvarenje, specifičnu i ne-franšiznu atmosferu, nešto što je četvrti deo umanjio, a peti i šesti skoro potpuno eliminisali insistirajući na uravnoteženoj epizodičnosti franšize.
I upravo to je najveći problem "šestice". Neke stvari se, kao u TV serijalu, prelivaju iz "prethodne sezone", a sam nastavak deluje kao samo "još jedna epizoda" koja ni po čemu posebno ne privlači pažnju. A rekao bih da čak i manjka tradicionalnim ubitačnim akcioniom finišem koji se u prethodnim nastavcima nije osećao samo u kompleksnosti same sekvence, nego i kao prilika da Cruise zasija u sopstvenom elementu. Da budem iskren, takvo nešto i ovde postoji. I ako gledate formalno stvari- završnica nikad nije bila "finitnija" s obzirom da Hunt treba da de-aktivira čak dve nuklearke koje su tako geografski pozicionirane da garantuju planetarnu katastrofu. Međutim, njegova akcija je toliko produžena da bi dala prostora da dve druge paralelne akcije mogu da se realizuju i isprate, da na kraju sve deluje skoro komično i malo više kao overdouz na očekivani overdouz. Najveći problem čitave sekvence ostaje to što Cruise nije jedini u našem fokusu, već taj prostor deli čime je još više stesan "vrh" na koji nas je M:I navikao.
Nisam bio oduševljen ni činjenicom da, opet novobondovski, imamo dve "fatalne lepotice", od kojih nijedna (uprkos evidentnom trudu u slučaju Vanesse Kirby kao "Bele udovice") nije naročito fatalna, dok njihov emocionalni impakt ozbiljno kompromituje uvođenje Huntove (bivše) supruge. Hunt tj Cruise ostaje nekako čudno "aseksualan" u slučaju sve tri, a i poprilično emocionalno neuverljiv u sluačju ove treće.
Od mana filma koji ima dosta bedan zaplet (zameniti teroristu za nuklearke) najviše bih istakao izvestan konceptualno-stilski nesklad koji nisam uspeo sebi da objasnim, kako na planu izgleda i scenografije filma, tako i na nivou režije tj sveta u čiju verovatnost reditelj želi da nas uveri (kako bi sve ostalo što se u njemu dešavalo imalo nekog smisla i pratilo neku logiku). Tako, bode oči koliko su s jedne strane akteri u budućnosti (sve sa sada već zamornim "trejdmark" maskama koje ih pretvaraju u druge ljude), dok s druge apsolutno ne možemo da objasnimo što su povremenom postavkom scena i elementima scenografije zakopani u hladnoratovske osamdesete. Pa, tako na početku filma Hunt kupuje nuklearke od tipa koji bukvalno! na sastanak dolazi sa par neobrijanih baja i svi oni izlaze iz "lade karavan". Jedna od ključnih trka po Parizu prikazuje Hunta koji beži u BMW-u koji je 1985. možda bio "auto godine", ali svakako ne nosi patinu "legendarnog modela" (kao recimo 2002), pa ga u tom, "oldtajmerskom" smislu treba ispoštovati kao ikonografiju. Sve pre izgleda smešno.
Što se režije tiče, sekvenca sa pariskom diskotekom je paradigmatična za to koliko je M:I6 idiotski film. Narukvice za tu žurku navodno je nemoguće nabaviti i pravi se mini-fama oko toga. Kad dođemo tamo, a na žurci 30.000 ljudi! Huntov obračun sa špijunom Larkom u kupatilu te diskoteke traje dobrih 10 minuta za koje vreme jedva da neko dođe da šora. Na stranu što su Hunt i kolega mu Walker bukvalno demolirali klonju. Par minuta kasnije bićemo svedoci još idiotskijih napada na "Belu udovicu" koja, iako okružena tovarom ćelavih retarda, pušta da je Hunt brani od napada u sekvenci koja je verovatno zamišljena kao ikonografska svojim para-doživljajem neke slične salunske vestern scene, ali pre deluje kako "ruski film" zamišlja Holivud. I ta diskrapancija između imidža franšize, kao prenapumpane američke revizije bondovskog sveta, i sklepane i komične realnosti ponuđene na teranu sapliće u skoro svim segmentima filma.
Na kraju vam ostaje samo Cruise, koji u jednoj totalki trči preko krova londonske ili pariske zgrade i čini to "boltovskom" brzinom i prosto mi je bilo neprijatno da ga gledam, sa koliko posvećnosti i žustrine on ispunjava povereni mu zadatak. Tako nešto može samo neko od one dvojice sa početka priče.
SELEKTAH: 4plus/10
No comments:
Post a Comment