To all the girls I've loved before (s obzirom da mi je jedna od njih i preporučila ovaj film), žao mi je što vam se filmski ukus srozao na ovo od kada nismo zajedno (p.s. no hard feelings)
Veoma je nezgodno baviti se ovim filmom u doba milenijalskog i svakog drugog moralnog terorisanja.
Srećom, imate MMG.
Srećom, imate i smisla za humor.
Nostalgično naslovljeni rom-kom To All The Boys I've Loved Before naslovom pre sugeriše neku Lifetimeovu dramu o relativno mladoj supruzi i majci koja posrće usled Alchajmera i onda se kroz maglu priseća svih muškaraca svog života. A ne post-ironičnu, pro-milenijalsku komedijicu o američkoj tinejdžerki korejskog porekla koja svoju prvu ozbiljniju ljubavnu dramicu koristi za nekakav duhoviti (u nedostatku bolje reči koja može nepreciznije da odmeri autorkine namere) rezime svog dosadašnjeg emocionalnog angažmana.
Kada je u pitanju ovaj film onda je sve u vezi sa njim zanimljivije (mada je bolje reći - obećavajućije (od danas je to reč u dopunjenom izdanju Matice Srpske)) od onoga što nam je sam film prikazao. Baš kao i u slučaju Crazy Ritch Asians i ovde je bitno što je, valjda po prvi put, glavna junakinja filma Azijatkinja. Zapravo, polu-Azijatkinja, pošto joj je tata bivši momak Carry Bradshaw (John Corbett), mada je, s obzirom na njegov dramski i glumački angažman tu moglo da bude i drvo, ili urna sa maminim pepelom. O, da, spojler alrt za korisnike papirnih maramica- mama je capnula. Da, ona divna žena koja je volela da pleše u dajneru uz Everybody Wants To Rule The World, sa jedno dvadesetak godina zakašnjenja u odnosu na originalno izdanje ove pesme, i samim tim, verovatno jezivog muzičkog ukusa, nažalost, više nije sa nama. Ali u sanjarenju njene srednje ćerke magija te "prljave solo tačke" stoji kao nešto što treba da nam prenese dirljivu emociju, a ne činjenicu da, kao što rekoh, odrasli "Azijati" nemaju previše ambiciozan muzički ukus.
Dakle, mala Lara-Jane, živi sa svoje dve sestre, kao srednje dete u nekom višem srednje-klasnom domaćinstvu. Radnja filma počinje odlaskom starije sestre na studije u Škotsku i raskidom sa dečkom u koga je mala Lara-Jane zaljubljena duže od svoje sestre. Ovoj potencijalno zanimljivoj tinejdž premisi koja otvara put razvoju romanse, ali i moralnih dilema, staje na put potez mlađe sestre, koja iz kutije svoje srednje sestre krade i šalje napisana, ali neposlata pisma "momcima" koje je ova volela sa 6, 9, 11, 15... godina, nakon čega se u priču pored momka starije sestre, Josha, upliću još dva mladića- Peter, koji je u vezi sa najpopularnijom curom u školi, i Kenny (simpatični Afro-Amerikanac koji podmiruje rasnu ravnotežu ovog brutalno-PC filma), koji je u međuvremenu obznanio da je gej.
Nakon toga počinje ono što je To All the Boys... u esenciji- Bridget Jones Diary za tinejdžerke, lišen humora i svake provokativnosti, Sex and The City epizoda bez klitorisa ili Sense And Sensibility (naročito u domenu Lara-Janeinih fantazija), ali za tinejdžere kojima je literatura Jane Austen već blago "uznemirujuća" i "not safe". Lara-Jane u beskrajno anemičnoj interpretaciji Lane Condor (koju ne želim da vidim više nikad nigde, sem preklanu u nekom rasno izbalansiranom slešeru), pokušava da odluči da li njeno srce kuca za nikad realizovanim Joshom ili za Peterom, sa kojim deli nešto od interesovanja i (neće me mrzeti da tražim epitete) bezdušno neinteresantnog poimanja sveta.
U duhu "milenijalske klime" žene su elokventne, samostalne, preduzetne (al)i ni prineti gorostaskinjama koje su vladale skrubol komedijama u vreme kada su takve filmove režirali "najogavniji muški gadovi i alkosi". Uporedite ovaj film sa, recimo (biserom tinejdž rom-koma), 10 Things I Hate About You, u kome također imate sestrinske odnose i momačke komplikacije. Iako se radi o tinejdž fikciji i šarmantnom rimejku Ukroćene goropadi (delu još uvek neproglašenom esencijom mačizma, mizoginije i seksizma u svetskoj literaturi i nehendsmejdtejlovanom na lomači), upliv realnosti je neuporedivo dramski funkcionalniji nego u Netflixovom ostvarenju.
U filmu koje potpisuju tri žene (prema knjizi Jenny Han, prema scenariju Sofije Alvarez i u režiji Susan Johnson) realnost je neuverljiva, pročišćena kao voda sa Fidžija, benigna i uznemirujuće (barem po mene, obvs!) popujuća. Smrt nije kraj. Tata ne mora da bude mačo-vuk-samotnjak, već može da ima duhovito razumevanje za "ženski svet". Muškarci ne treba da se stide osećanja. O osećanjima treba razgovarati. Žene nisu neprijateljice, a naročito ne zbog muškaraca. Izbore treba praviti srcem, ali oni treba da budu opravdani u razumu. Sestre su drugarice. Svi klišei tinejdžerskog romkoma koji su pipnuti u ovom filmu sedativirani su i potom prilagođeni umivenom milenijalskom svetu u kome niti ima potrebe, niti ima ljudi koji se ponašaju iracionalno, neprimereno, bezobrazno, drsko, divlje, strasno (znate već kuda ovaj niz vodi)... Nema ni seksa.
Možda To All The Boys... daje realnu sliku jednog novog sveta čiji ćemo svedoci i gledaoci biti sve češće, u kome će biti smešno samo ono što sme da bude smešno, i u kome glavni junaci ne pribegavaju strasti, jer su pasionirano odani razumu. Možda je ova vrsta limunade, koju zajedno mogu da gledaju tri generacije žena u porodici (prabaka, baka i unuka) komercijalni recept za spas bioskopa (filma) i televizije. Ali čak i u kontekstu toga što bi mogli da ovom filmu priznamo kao "novo", ne možemo da zažmurimo na činjenicu da smo jednom davno isto to zvali "lošim" ili "prosečnim" kad smo filmove merili prema zanosu koji nam priušte, a ne prema broju sigurnosnih pojaseva koje nam vežu tokom gledanja.
Spreman sam da još jednom čujem zašto je to što ste me ostavile bila najbolja stvar koju ste uradile u životu.
SELEKTAH: 3minusminus/10
Veoma je nezgodno baviti se ovim filmom u doba milenijalskog i svakog drugog moralnog terorisanja.
Srećom, imate MMG.
Srećom, imate i smisla za humor.
Nostalgično naslovljeni rom-kom To All The Boys I've Loved Before naslovom pre sugeriše neku Lifetimeovu dramu o relativno mladoj supruzi i majci koja posrće usled Alchajmera i onda se kroz maglu priseća svih muškaraca svog života. A ne post-ironičnu, pro-milenijalsku komedijicu o američkoj tinejdžerki korejskog porekla koja svoju prvu ozbiljniju ljubavnu dramicu koristi za nekakav duhoviti (u nedostatku bolje reči koja može nepreciznije da odmeri autorkine namere) rezime svog dosadašnjeg emocionalnog angažmana.
Kada je u pitanju ovaj film onda je sve u vezi sa njim zanimljivije (mada je bolje reći - obećavajućije (od danas je to reč u dopunjenom izdanju Matice Srpske)) od onoga što nam je sam film prikazao. Baš kao i u slučaju Crazy Ritch Asians i ovde je bitno što je, valjda po prvi put, glavna junakinja filma Azijatkinja. Zapravo, polu-Azijatkinja, pošto joj je tata bivši momak Carry Bradshaw (John Corbett), mada je, s obzirom na njegov dramski i glumački angažman tu moglo da bude i drvo, ili urna sa maminim pepelom. O, da, spojler alrt za korisnike papirnih maramica- mama je capnula. Da, ona divna žena koja je volela da pleše u dajneru uz Everybody Wants To Rule The World, sa jedno dvadesetak godina zakašnjenja u odnosu na originalno izdanje ove pesme, i samim tim, verovatno jezivog muzičkog ukusa, nažalost, više nije sa nama. Ali u sanjarenju njene srednje ćerke magija te "prljave solo tačke" stoji kao nešto što treba da nam prenese dirljivu emociju, a ne činjenicu da, kao što rekoh, odrasli "Azijati" nemaju previše ambiciozan muzički ukus.
Dakle, mala Lara-Jane, živi sa svoje dve sestre, kao srednje dete u nekom višem srednje-klasnom domaćinstvu. Radnja filma počinje odlaskom starije sestre na studije u Škotsku i raskidom sa dečkom u koga je mala Lara-Jane zaljubljena duže od svoje sestre. Ovoj potencijalno zanimljivoj tinejdž premisi koja otvara put razvoju romanse, ali i moralnih dilema, staje na put potez mlađe sestre, koja iz kutije svoje srednje sestre krade i šalje napisana, ali neposlata pisma "momcima" koje je ova volela sa 6, 9, 11, 15... godina, nakon čega se u priču pored momka starije sestre, Josha, upliću još dva mladića- Peter, koji je u vezi sa najpopularnijom curom u školi, i Kenny (simpatični Afro-Amerikanac koji podmiruje rasnu ravnotežu ovog brutalno-PC filma), koji je u međuvremenu obznanio da je gej.
Nakon toga počinje ono što je To All the Boys... u esenciji- Bridget Jones Diary za tinejdžerke, lišen humora i svake provokativnosti, Sex and The City epizoda bez klitorisa ili Sense And Sensibility (naročito u domenu Lara-Janeinih fantazija), ali za tinejdžere kojima je literatura Jane Austen već blago "uznemirujuća" i "not safe". Lara-Jane u beskrajno anemičnoj interpretaciji Lane Condor (koju ne želim da vidim više nikad nigde, sem preklanu u nekom rasno izbalansiranom slešeru), pokušava da odluči da li njeno srce kuca za nikad realizovanim Joshom ili za Peterom, sa kojim deli nešto od interesovanja i (neće me mrzeti da tražim epitete) bezdušno neinteresantnog poimanja sveta.
U duhu "milenijalske klime" žene su elokventne, samostalne, preduzetne (al)i ni prineti gorostaskinjama koje su vladale skrubol komedijama u vreme kada su takve filmove režirali "najogavniji muški gadovi i alkosi". Uporedite ovaj film sa, recimo (biserom tinejdž rom-koma), 10 Things I Hate About You, u kome također imate sestrinske odnose i momačke komplikacije. Iako se radi o tinejdž fikciji i šarmantnom rimejku Ukroćene goropadi (delu još uvek neproglašenom esencijom mačizma, mizoginije i seksizma u svetskoj literaturi i nehendsmejdtejlovanom na lomači), upliv realnosti je neuporedivo dramski funkcionalniji nego u Netflixovom ostvarenju.
U filmu koje potpisuju tri žene (prema knjizi Jenny Han, prema scenariju Sofije Alvarez i u režiji Susan Johnson) realnost je neuverljiva, pročišćena kao voda sa Fidžija, benigna i uznemirujuće (barem po mene, obvs!) popujuća. Smrt nije kraj. Tata ne mora da bude mačo-vuk-samotnjak, već može da ima duhovito razumevanje za "ženski svet". Muškarci ne treba da se stide osećanja. O osećanjima treba razgovarati. Žene nisu neprijateljice, a naročito ne zbog muškaraca. Izbore treba praviti srcem, ali oni treba da budu opravdani u razumu. Sestre su drugarice. Svi klišei tinejdžerskog romkoma koji su pipnuti u ovom filmu sedativirani su i potom prilagođeni umivenom milenijalskom svetu u kome niti ima potrebe, niti ima ljudi koji se ponašaju iracionalno, neprimereno, bezobrazno, drsko, divlje, strasno (znate već kuda ovaj niz vodi)... Nema ni seksa.
Možda To All The Boys... daje realnu sliku jednog novog sveta čiji ćemo svedoci i gledaoci biti sve češće, u kome će biti smešno samo ono što sme da bude smešno, i u kome glavni junaci ne pribegavaju strasti, jer su pasionirano odani razumu. Možda je ova vrsta limunade, koju zajedno mogu da gledaju tri generacije žena u porodici (prabaka, baka i unuka) komercijalni recept za spas bioskopa (filma) i televizije. Ali čak i u kontekstu toga što bi mogli da ovom filmu priznamo kao "novo", ne možemo da zažmurimo na činjenicu da smo jednom davno isto to zvali "lošim" ili "prosečnim" kad smo filmove merili prema zanosu koji nam priušte, a ne prema broju sigurnosnih pojaseva koje nam vežu tokom gledanja.
Spreman sam da još jednom čujem zašto je to što ste me ostavile bila najbolja stvar koju ste uradile u životu.
SELEKTAH: 3minusminus/10
"nikad nerealizovanim", ahaha; smejem se, a nemam dovoljno smisla za takav humor! Tebe kao da je Srpski II ispitivao Miloš Kovačević, a ispitivao je mene, dok nije poveo neuku (sa svoje strane) polemiku s Rankom Bugarskim, prepisku u kojoj tone sve dublje, i to u svim izdanjima Politike. U potpisu, nikad realizovani Peter
ReplyDeletekorigujem. my bad. nisam kriv što imam malo vremena, a više paralelnih tokova kako da nešto formulišem, pa se spoji nesrećno.
Deletei činim to sve bez ikakvog smisla za humor tvoje primedbe.
mislim da je ovo po svim milenijalskim kriterijumima bio uspešan dijalog.
pogledala sam kad su žene s tvitera odlepile i nije mi bilo jasno na šta ustvari treba da se ložim. strava što si spomenuo "10 things i hate about you", taj mi je prijao, ovo je baš tanko.
ReplyDeletepop kujna