VAŽNA NAPOMENA: Ovaj tekst bi mogao da stvori pogrešnu sliku o nekim stvarima. Ali, sve je do vas.
Ko bi rekao da će baš Deafheaven od svega što se na ovom svetu desilo u prethodnih 43 godine da me privole da po prvi put dođem u Zagreb.
Mhm.
Kakav je Zagreb? I kakve utiske nosim odatle?
Pa, kada bih morao da ga opišem u jednoj reči, rekao bih: da tamo gde god da padnete u nesvest i kada ponovo otvorite oči (na istom mestu ili bilo gde drugde u gradu) nećete imati problem da u prvih 2 milisekunde shvatite gde ste. Neka šahovnica će vam sigurno iskopati oči.
Što može da smeta ljudima koji su osetljivi na takve stvari, ali i da prija onima koji su naučili da uživaju u overdouzu nacionalizma.
Zatim, Zagreb nije mali. Nalazim da su svi oni komentari da je "malo veći od Kragujevca" maliciozni i da potiču od nerealizovanih osvajača istog (tzv "Dogodinaca").
Zagreb je OK. Relativno ujednačen. Zemunast. Novosadast. Austrougarast, ko i svi "ti gradovi".
Bez nekog naročitog vajba. Uniformno pristojan, uniformno se radi na "reprezentativnosti" (što je mana ili vrlina "hrvatskog bića"), uniformno formalan. Više osećate njegovu posrednost, nego neposrednost.
Odmah po pristizanju i smeštanju kod naših ljubaznih domaćina koje nismo sreli, odseli smo u nekakav etno-hipsterizovani ugostiteljski objekat (kakvih valjda ima i u Beogradu) gde smo imali svoj prvi "Novocento" momenat kada je devojčica, od nepunih 7, za susednim stolom, spontano, uz štrukle i limunadu, mami na uvce, zapevala "Hrvatska, Hrvatska, do pobjede..." ili tako nešto, "navijački za djecu".
Malo nam je bilo neobično.
I da mi platite ne bih mogao da zamislim Eli da tako nešto uradi. Ni za pare. A još manje- spontano i iz srca, kao ova curica.
Neljubaznost ugostitelja, također je bila formalna.
Ali su štrukle i štrudle bile do jaja.
Za filter-kaf/vu nisu čuli.
S druge strane, kada smo u jednom drugom restoranu, sutradan, bili poslednji usluženi, nakon što su gosti koji su došli u isto vreme kad i mi, već uveliko pojeli i plaćali svoju narudžbu, konobar nam je doneo dvije gratis čaše sladoleda i ispričao se zbog kašnjenja.
Ljubaznost ugostitelja, također je bila formalna. Ali je ne mogu zanemariti.
Burgeri u Submarine-u su bili izvrsni, kao i salate i pomfrit preliven sirom.
A također bih vam preporučio i bilo šta u Eggspressu, za doručak. (Jedina mana- ni tu nisu čuli za filter kaf/vu).
Vozio sam se uspinjačom. 49 sekundi borbe sa anksioznošću i zagrevanje za eventualni povratak u avion.
Njihov Nike je neprejebivo bolji od bilo kog našeg.
Iako sam očekivao, nisam zatekao niti jednu prodavnicu ploča.
I to su, verovatno, svi utisci nakon dva dana boravka.
Klub Močvara nalazi se u tripizdematerine od centra. Imam utisak da sam prešao pola Novog Zagreba do tamo.
Odmah po spuštanju na nasip kojim se ide do kluba video sam neobičan prizor koji mi je ulio nadu da u Zagrebu stasavaju novi, mladi, ludi ljudi. Naime, grupa momčića i curica stajala je pored klupa, i uz cigarete, pivu i pretpostavljam duvanje (i ko zna šta još) slušala opak gabba (a la nešto odavde) i povremeno bi se neko od njih zaleteo i iz sve snage u džekes fazonu se zakucavao u obližnji ToiToi.
Klub Močvara je odličan. Ima bočne izlaze na terasu, bar i merčandajz su logično i lepo postavljeni. Sve je poprilično funkcionalno i uslužno.
Verujem da i mi u Beogradu imamo par sličnih prostora (Amerikana), samo u njih muzičari-namernici retko ili ređe svraćaju.
Nisam znao da Deafheaven imaju predgrupu, ali imaju, i zove se Inter Arma i poreklom su iz Virdžinije u Americi. Nisam slušao nijedan njihov album (poslednja dva su objavljena na etiketi Relapse), a ono što sviraju bih opisao kao mešavinu black metala i sludgea uz dosta progressive elemenata. Konkretno, to znači da pevač vrišti i gleda nas kao da je zaposednut, da bubnjar sve sa bubnjevima zauzima centralno mesto, na kome kida bubnjeve kao da je orangutan, i da bend odsvirucka nešto malo black metala, a onda upadne u progressive darkwood dub groove tokom koga perkusije krenu da valjaju sve živo, a ostali instrumenti se trude da se nadovežu. Nakon tri pesme meni je prebučno i moram da izađem na terasu. Gde otkrivam da se sve bolje čuje, kao i da terasa donosi malo više basa, koji unutra ne dolazi do izraza od izgorelih srednjih.
Mislim da svako od prisutnih ima barem po jedan razlog da bude zadovoljan njihovim nastupom.
Oko deset i nešto počinju Deafheaven, koji su se i pre toga nakratko motali po sceni i montirali zvuk. Deafheaven izgledaju kao MinutemenFiremenShellacmen, bilo koji od takvih indi bendova s kraja osmadesetih i početka devedesetih. Kao studentarija uhvaćena u vihor metala. Samo jedan od njih ima metalsku frizuru. I, naravno, George Clarke, na vokalima. Ali o njemu kasnije.
Deafheaven na celoj ovoj turneji sviraju manje-više isti set. Negde ima 7 pesama (kao večeras), a negde im se omakne i koja više (kao Švajcarcima par dana ranije). Redom to su Honeycomb, Canary Yellow, Sunbather, Brought To the Water, Worthless Animal, (i posle brejkića) Glint i Dream House (dakle, izvisili smo za You Without End). Ovim se posebnije bavim, jer ovo je, pored odlaska u ZG, koncert za koji sam se najtemeljnije spremio u životu- nedeljama ranije priredio sam sebi opisanu setlistu u Ajpodu i preslušavao je danima. To mi, naravno, nije pomoglo da preciznije registrujem pesme tokom njihove izvedbe. Nisam im razaznavao početke i krajeve (usled brejkova), a voleo sam ih sve podjednako, misleći da su već tri prošle, iako je sve bila jedna.
Sada, kad sam strukturirao utiske, mogu da kažem da Deafheaven nisu baš mnogo obećavali početnom Honeycomb. Nakon razvaljivanja i buke koju su priredili Inter Arma, Deafheaven zvuče tanko, a Gregor kao japanski glumac koji u popularnom animiranom serijalu sinhronizuje nekog mačora, samo što je večeras izgubio glas.
Zvuče smešno.
Ali, onda, zvuk benda počinje lagano da se vozdiže, Gregorov glas, propraćen furioznim spinovanjem NIN frizurice, dobija na snazi, shvatam da drugi deo Honeycomb nije početak Canary Yellow i Deafheaven rade ono zbog čega su došli- kidaju! Da je neki drugi grad u pitanju, napisao bih kolju, ali...
Deafheaven, kao što verovatno dobro znate, nisu običan black metal bend. Čak šta, rekao bih, da su, u suštini, vrlo anti-black metal. Jer ne insistiraju na žanru. Već ga vrlo slobodno i opušteno re-interpretiraju i miksuju. U njihovom zvuku pored post-rocka i shoegazea, koji su im doneli najviše ne-metalskih fanova (poput mene), ima i klasičnog rhythm & bluesa, Jimi Hendrixa, glam rocka... Sunbather, njihova najbolja stvar, je esencijalna demonstracija Deafheaven zvuka- topla, šugejzična lava, koja je protkana brutalnim black metal rafalima, u kojoj Gregorov vokal varira intenzitetom i uspeva da bude čak vrlo emotivan, na trenutke. Trenučiće. Večeras, Sunbather razvaljuje, i tokom i nakon nje, bend definitivno kupuje skoro sve okupljene (fino popunjena Močvara) i pretvara ostatak nastupa u trijumf u Zagrebu (kad su prvi redovi krenuli da tapšu uz muziku, u dva navrata, kao da smo na Žeri & Jabuci, jeste kad mi je jedino bilo neprijatno).
Nema mnogo metalaca u publici. Čak šta, publika izgleda "metalski" koliko i oni na sceni. Ali, poput, podjedanko impresionirane Jelene žene mi, oseća energiju, razume promišljenost aranžmana i efekat pažljivo poređanih pesama. Razume šta znači savladati monotonost žanra koji je, kao i svi metalski, prečesto sklon samoljubivom sviranju kurcu. Deafheaven ne sviraju za čistunce i prznice, već za publiku. I tu Glint, dočekana ozbiljnim ovacijama nekih purgera (mada, bilo je i zadarskih tablica ispred Močvare), pokazuje šta znači tutnjati, mlaviti, prevazilaziti žanr.
Svega toga ne bi bilo da za vokalima nije George Clarke (čiju sliku s ovog koncerta nemate, jer to ne biste podneli...)- dionis među metalcima, najatipičniji i najzgodniji frontmen bilo kog metalskog/rok benda trenutno, lepši od Glenna Danziga u najboljim danima, obučen u crno, sa košuljom koja poprima sve veći sjaj kako biva natopljena znojem, harizmatičan kao mešavina Bretta Andersona, Bowiea i Andrewa Eldritcha. Njegovo vrckanje, njegov ultimativni black metal Elvis ples, njegovo dirigovanje prstima, njegov osećaj za ritam, ludački pogledi uprti u publiku, sa kojom ostvaruje tek nešto malo formalne konverazcije... taj čovek je onaj mali Damian iz The Omen koji je porastao i postao frontmen jednog neobičnog black metal benda. On nam je svima pouzimao duše večeras, izžonglirao ih i vratio nam ih na samom kraju u Marilyn Monroe poljupcu, pre nego što je nestao sa scene (prilično sam siguran da svaki put kada to uradi jedan "pravi" metalac umre negde).
Osamdesetak minuta Deafheaven je fina mera. I dovoljno da shvatite da bend, i tom merom, igra za vas. Da nema nameru da vam nametne bilo šta, već mu je iskrena namera da vas zavede, zabavi, provede- jedan fini dejt-rejp, umesto bergmanovsko-krejvenovskog zlostavljanja u kući na kraju ulice.
Vraćamo se kroz prohladnu noć, impresionirani poput dvoje tinejdžera koji su po prvi put videli arthaus film, oduševljeni time šta sve jedan medij može, kada je samo "malo" drukčiji od drugih.
Ko bi rekao da će baš Deafheaven od svega što se na ovom svetu desilo u prethodnih 43 godine da me privole da po prvi put dođem u Zagreb.
Mhm.
Kakav je Zagreb? I kakve utiske nosim odatle?
Pa, kada bih morao da ga opišem u jednoj reči, rekao bih: da tamo gde god da padnete u nesvest i kada ponovo otvorite oči (na istom mestu ili bilo gde drugde u gradu) nećete imati problem da u prvih 2 milisekunde shvatite gde ste. Neka šahovnica će vam sigurno iskopati oči.
Što može da smeta ljudima koji su osetljivi na takve stvari, ali i da prija onima koji su naučili da uživaju u overdouzu nacionalizma.
Zatim, Zagreb nije mali. Nalazim da su svi oni komentari da je "malo veći od Kragujevca" maliciozni i da potiču od nerealizovanih osvajača istog (tzv "Dogodinaca").
Zagreb je OK. Relativno ujednačen. Zemunast. Novosadast. Austrougarast, ko i svi "ti gradovi".
Bez nekog naročitog vajba. Uniformno pristojan, uniformno se radi na "reprezentativnosti" (što je mana ili vrlina "hrvatskog bića"), uniformno formalan. Više osećate njegovu posrednost, nego neposrednost.
Odmah po pristizanju i smeštanju kod naših ljubaznih domaćina koje nismo sreli, odseli smo u nekakav etno-hipsterizovani ugostiteljski objekat (kakvih valjda ima i u Beogradu) gde smo imali svoj prvi "Novocento" momenat kada je devojčica, od nepunih 7, za susednim stolom, spontano, uz štrukle i limunadu, mami na uvce, zapevala "Hrvatska, Hrvatska, do pobjede..." ili tako nešto, "navijački za djecu".
Malo nam je bilo neobično.
I da mi platite ne bih mogao da zamislim Eli da tako nešto uradi. Ni za pare. A još manje- spontano i iz srca, kao ova curica.
Neljubaznost ugostitelja, također je bila formalna.
Ali su štrukle i štrudle bile do jaja.
Za filter-kaf/vu nisu čuli.
S druge strane, kada smo u jednom drugom restoranu, sutradan, bili poslednji usluženi, nakon što su gosti koji su došli u isto vreme kad i mi, već uveliko pojeli i plaćali svoju narudžbu, konobar nam je doneo dvije gratis čaše sladoleda i ispričao se zbog kašnjenja.
Ljubaznost ugostitelja, također je bila formalna. Ali je ne mogu zanemariti.
Burgeri u Submarine-u su bili izvrsni, kao i salate i pomfrit preliven sirom.
A također bih vam preporučio i bilo šta u Eggspressu, za doručak. (Jedina mana- ni tu nisu čuli za filter kaf/vu).
Vozio sam se uspinjačom. 49 sekundi borbe sa anksioznošću i zagrevanje za eventualni povratak u avion.
Njihov Nike je neprejebivo bolji od bilo kog našeg.
Iako sam očekivao, nisam zatekao niti jednu prodavnicu ploča.
I to su, verovatno, svi utisci nakon dva dana boravka.
Klub Močvara nalazi se u tripizdematerine od centra. Imam utisak da sam prešao pola Novog Zagreba do tamo.
Odmah po spuštanju na nasip kojim se ide do kluba video sam neobičan prizor koji mi je ulio nadu da u Zagrebu stasavaju novi, mladi, ludi ljudi. Naime, grupa momčića i curica stajala je pored klupa, i uz cigarete, pivu i pretpostavljam duvanje (i ko zna šta još) slušala opak gabba (a la nešto odavde) i povremeno bi se neko od njih zaleteo i iz sve snage u džekes fazonu se zakucavao u obližnji ToiToi.
Klub Močvara je odličan. Ima bočne izlaze na terasu, bar i merčandajz su logično i lepo postavljeni. Sve je poprilično funkcionalno i uslužno.
Verujem da i mi u Beogradu imamo par sličnih prostora (Amerikana), samo u njih muzičari-namernici retko ili ređe svraćaju.
Nisam znao da Deafheaven imaju predgrupu, ali imaju, i zove se Inter Arma i poreklom su iz Virdžinije u Americi. Nisam slušao nijedan njihov album (poslednja dva su objavljena na etiketi Relapse), a ono što sviraju bih opisao kao mešavinu black metala i sludgea uz dosta progressive elemenata. Konkretno, to znači da pevač vrišti i gleda nas kao da je zaposednut, da bubnjar sve sa bubnjevima zauzima centralno mesto, na kome kida bubnjeve kao da je orangutan, i da bend odsvirucka nešto malo black metala, a onda upadne u progressive darkwood dub groove tokom koga perkusije krenu da valjaju sve živo, a ostali instrumenti se trude da se nadovežu. Nakon tri pesme meni je prebučno i moram da izađem na terasu. Gde otkrivam da se sve bolje čuje, kao i da terasa donosi malo više basa, koji unutra ne dolazi do izraza od izgorelih srednjih.
Mislim da svako od prisutnih ima barem po jedan razlog da bude zadovoljan njihovim nastupom.
Oko deset i nešto počinju Deafheaven, koji su se i pre toga nakratko motali po sceni i montirali zvuk. Deafheaven izgledaju kao MinutemenFiremenShellacmen, bilo koji od takvih indi bendova s kraja osmadesetih i početka devedesetih. Kao studentarija uhvaćena u vihor metala. Samo jedan od njih ima metalsku frizuru. I, naravno, George Clarke, na vokalima. Ali o njemu kasnije.
Deafheaven na celoj ovoj turneji sviraju manje-više isti set. Negde ima 7 pesama (kao večeras), a negde im se omakne i koja više (kao Švajcarcima par dana ranije). Redom to su Honeycomb, Canary Yellow, Sunbather, Brought To the Water, Worthless Animal, (i posle brejkića) Glint i Dream House (dakle, izvisili smo za You Without End). Ovim se posebnije bavim, jer ovo je, pored odlaska u ZG, koncert za koji sam se najtemeljnije spremio u životu- nedeljama ranije priredio sam sebi opisanu setlistu u Ajpodu i preslušavao je danima. To mi, naravno, nije pomoglo da preciznije registrujem pesme tokom njihove izvedbe. Nisam im razaznavao početke i krajeve (usled brejkova), a voleo sam ih sve podjednako, misleći da su već tri prošle, iako je sve bila jedna.
Sada, kad sam strukturirao utiske, mogu da kažem da Deafheaven nisu baš mnogo obećavali početnom Honeycomb. Nakon razvaljivanja i buke koju su priredili Inter Arma, Deafheaven zvuče tanko, a Gregor kao japanski glumac koji u popularnom animiranom serijalu sinhronizuje nekog mačora, samo što je večeras izgubio glas.
Zvuče smešno.
Ali, onda, zvuk benda počinje lagano da se vozdiže, Gregorov glas, propraćen furioznim spinovanjem NIN frizurice, dobija na snazi, shvatam da drugi deo Honeycomb nije početak Canary Yellow i Deafheaven rade ono zbog čega su došli- kidaju! Da je neki drugi grad u pitanju, napisao bih kolju, ali...
Deafheaven, kao što verovatno dobro znate, nisu običan black metal bend. Čak šta, rekao bih, da su, u suštini, vrlo anti-black metal. Jer ne insistiraju na žanru. Već ga vrlo slobodno i opušteno re-interpretiraju i miksuju. U njihovom zvuku pored post-rocka i shoegazea, koji su im doneli najviše ne-metalskih fanova (poput mene), ima i klasičnog rhythm & bluesa, Jimi Hendrixa, glam rocka... Sunbather, njihova najbolja stvar, je esencijalna demonstracija Deafheaven zvuka- topla, šugejzična lava, koja je protkana brutalnim black metal rafalima, u kojoj Gregorov vokal varira intenzitetom i uspeva da bude čak vrlo emotivan, na trenutke. Trenučiće. Večeras, Sunbather razvaljuje, i tokom i nakon nje, bend definitivno kupuje skoro sve okupljene (fino popunjena Močvara) i pretvara ostatak nastupa u trijumf u Zagrebu (kad su prvi redovi krenuli da tapšu uz muziku, u dva navrata, kao da smo na Žeri & Jabuci, jeste kad mi je jedino bilo neprijatno).
Nema mnogo metalaca u publici. Čak šta, publika izgleda "metalski" koliko i oni na sceni. Ali, poput, podjedanko impresionirane Jelene žene mi, oseća energiju, razume promišljenost aranžmana i efekat pažljivo poređanih pesama. Razume šta znači savladati monotonost žanra koji je, kao i svi metalski, prečesto sklon samoljubivom sviranju kurcu. Deafheaven ne sviraju za čistunce i prznice, već za publiku. I tu Glint, dočekana ozbiljnim ovacijama nekih purgera (mada, bilo je i zadarskih tablica ispred Močvare), pokazuje šta znači tutnjati, mlaviti, prevazilaziti žanr.
Svega toga ne bi bilo da za vokalima nije George Clarke (čiju sliku s ovog koncerta nemate, jer to ne biste podneli...)- dionis među metalcima, najatipičniji i najzgodniji frontmen bilo kog metalskog/rok benda trenutno, lepši od Glenna Danziga u najboljim danima, obučen u crno, sa košuljom koja poprima sve veći sjaj kako biva natopljena znojem, harizmatičan kao mešavina Bretta Andersona, Bowiea i Andrewa Eldritcha. Njegovo vrckanje, njegov ultimativni black metal Elvis ples, njegovo dirigovanje prstima, njegov osećaj za ritam, ludački pogledi uprti u publiku, sa kojom ostvaruje tek nešto malo formalne konverazcije... taj čovek je onaj mali Damian iz The Omen koji je porastao i postao frontmen jednog neobičnog black metal benda. On nam je svima pouzimao duše večeras, izžonglirao ih i vratio nam ih na samom kraju u Marilyn Monroe poljupcu, pre nego što je nestao sa scene (prilično sam siguran da svaki put kada to uradi jedan "pravi" metalac umre negde).
Osamdesetak minuta Deafheaven je fina mera. I dovoljno da shvatite da bend, i tom merom, igra za vas. Da nema nameru da vam nametne bilo šta, već mu je iskrena namera da vas zavede, zabavi, provede- jedan fini dejt-rejp, umesto bergmanovsko-krejvenovskog zlostavljanja u kući na kraju ulice.
Vraćamo se kroz prohladnu noć, impresionirani poput dvoje tinejdžera koji su po prvi put videli arthaus film, oduševljeni time šta sve jedan medij može, kada je samo "malo" drukčiji od drugih.
Uvek imaju predgrupu bolju nego što su sami: :* http://kinopleme.wixsite.com/popscotch/single-post/2016/04/17/Cabaret-MYRKUR-DEAFHEAVEN-Rote-Fabrik-Z%C3%BCrich-31-3-2016, ali drago mi je zbog prvog puta s tinejdžerkom na GLUVarenju (u zagrebačkom RAJU)
ReplyDelete