MATT DAMON NAJJAČI: SUBURBICON

Poslednje rediteljsko ostvarenje Georgea Clooney-a koje su i kritika i publika sahranili, i zašto bi možda vi trebalo da ga pogledate

Prvaci se ponašaju kao (o)besni divljaci.
Igramo se života. A ne živimo.
Da li noj ima dugačak vrat zato što je njegova želja da zabije glavu u pesak bezgranična?
Najebali smo.
Treba da najebemo.
Da li prizivam smrt ako želim da ostavim dokument, za svaki slučaj, kojim se reguliše šta i kako s mojom decom, ako mi se/ako nam se nešto desi? Da ih ne teraju u crkvu i da ne slušaju narodnjake i da uče strane jezike...
Idemo u Zagreb po indi kulturu. U Beogradu samo milenijalski hipster vašari. Takvo vreme došlo.
Ljudima uopšte ne treba sloboda. Samo sigurnost. Mogu da se naviknu na sve oblike neslobode, ali ih i najmanji osećaj nesigurnosti čini vrlo nervoznim.
S tim u vezi, sisajte mi kurac s e-bankingom koji mi pruža slobodu i odgovorite mi na pitanje ima li istine da Societe Generale napušta Srbiju, što je trač koji se ne gasi.
Deluje da niko nije srećan.
Depresija je, I guess, kada svima izgleda, da i nemaju razloga za sreću.
Ni onu "nešto naročitu".

Morate da razumete kritičara da biste razumeli zašto on nešto o nekom filmu.
U nekom trenutku.
Recimo, pisanja.

I pre nego što sam stigao do odjavne špice, jer je uvodna prošla kroz mene (ako je i bilo), pomislio sam kako sve izgleda kao da je Clooney dobro savladao dramski i dramaturški stil svojih patrona, braće Coen. A onda sam video da su oni ko-autori scenarija, a kasnije sam u ovim pomenutim, lošim recenzijama pročitao da se tu izgleda radi o nekom starom scenariju braće koji je Clooney prekrojio za svoje potrebe. Istražite.

Suburbicon je vrlo direktan film. Koji se vraća u vreme kad je Amerika bila, navodno, "great" i u vreme u koje Trump i ekipa žele da je vrate. Pedesete i belo predgrađe. Gde se, pravo niotkuda i "ničim izazvano" doseljava crna porodica.

Doseljenje i tretman crne porodice u Clooney-evom filmu (koje je bazirano na istinitom događaju) nije predmet bavljenja njegovog filma, ono je samo kontra-punkt onome što se zbiva u kući sa kojom se kuća crne porodice dodiruje zadnjim dvorištem. Ako mene pitate, čak je i tim dramaturškim postupkom demonstirana jedna od tema i poruka ovog filma- a to je brutalna marginalizacija crnih problema. ČAK i kada oni plamte u dvorištu pored vas!

U susednom dvorištu živi jedan pošteni belac (Matt Damon), čija je supruga (Julianne Moore) nedavno preživela saobraćajnu nesreću, pa sad njena sestra bliznakinja mora da pomaže i njoj i njenom desetogodišnjem sinu. Tu i takvu porodicu jedne noći napadaju provalnici koji tokom pljačke onesvešćuju stanare hloroformom, preteraju s dozom za mamu, od čega ona padne u komu i umre. Tata nastavlja da živi sa svastikom, ali ubrzo počinje da se otkriva naličje svih tih tragičnih pehova koji su pogodili porodicu...

Radi se o klasičnom koenovskom zapletu u kome crni humor i apsurd krče put neočekivanom i neobjašnjivom ljudskom zlu. Clooney režira skoro kao Coeni. Sve izgleda kao crtać, poput Toma i Jerry-ja, samo sa živim junacima, i odraslima "kojima vidimo glave". Ali demonstrirana suptilnost je sličnog kvaliteta.

S jedne strane Clooney demistifikuje "greatness" te izgubljene Amerike i pokazuje nam koliko su, čak i bolesna, dešavanja u njoj bila sebično samozaokupljena čak i u sudaru sa tako burnim društvenim promenama.

Clooney ni ono što se dešava sa crnom porodicom ne prikazuje u realističkom ključu tj radi se o istoj vrsti realizma koja krasi i triler u beloj porodici- obični ljudi izloženi su apsurdnom tretmanu ljudskog zla sa kojim se nose nadljudskom pribranošću. Kakva obično krasi ćutljive koenovske heroje, koji jedini prežive sve.

Suburbicon me podsetio na Arsenic and Old Lace, što zbog setinga, što zbog lakoće s kojom se odvija. Njegova agenda je brutalno direktna do te mere da u filmu ima scena u kojoj glavni junak ubije (beše?) satarom čoveka na sred ulice, i izvuče se. Baš kako je Trump opisivao svoje bele super moći.

Suburbicon uprkos direktnosti ne zastajkuje, ne moralizira, ne drži lekcije. On udara u bubnjeve toljagama. Njegova buka je iritantna. Ali ona je lako moguće odraz frustracije autora. I adekvatna slika moderne Amerike.

Njegove nespojene, nespojive priče (što mu je najčešće zamerano) po mom mišljenju maestralno su uparene tom fundamentalnom "nespojivošću", kao da pripadaju različitim filmovima, jer i pripadaju. Ista publika ih sigurno nije gledala u istom cugu.

Matt Damon je fenomenalan. I još jednom je potvrdio da se radi o možda najboljem holivduskom glumcu trenutno.

SELEKTAH: 9minus/ 10