Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
Iako film, sada već znamenitog kineskog reditelja Zhangke Jia, neguje sasvim drugačiji, doku-realističniji, "ružniji" stil, od onog koji uobičajava njegov zema Wong Kar-waij, u ovom filmu njih dvojica se bave Kar-waijevom omiljenom temom- putovanjem ljubavi kroz vreme i njenim preživljavanjem raznoraznih melodramatičnih momenata.
Suverena junakinja ovog filma je Ćao (u maestralnoj transformišućoj izvedbi Tao Zhao koja bi negde sigurno dobila Oskara za ovo, makar i kineskog). Tokom radnje filma, koja traje od početka milenijuma na ovamo, pratimo kako Ćaoina ljubav i odanost prema lokalnom mafijašu Binu traži sve više i više žrtava, a sve manje i manje dobija za uzvrat.
Iako je film fokusiran više na njenu stranu priče i nesporno prikazuje tužni trijumf jedne žene u vrlo seksističkoj sredini (kakvo je zamirući grad u oblasti istih onih jezera koje je Jia prikazivao i u Still Life), njihov čudesno dočarani odnos je srce ovog filma. Ćao je, očigledno, sidro njihove veze i Binovog samopouzdanja. Jer njenim izlaskom iz Binovog života, počinje njegov pad, utemeljen na sve snažnijem osećaju bezvrednosti, koji potom simbolično preuzima i njegovo telo. Zato možda na kraju ne čudi što je njegova predaja bila jedini mogući ishod. Bin nikada nije bio dovoljan parnjak za Ćao. Daleko je strašnije kada ona postane toga svesna.
Jia, koji je i u pretposlednjem izdanju, A Touch Of Sin (nekako sam budalasto propustio Mountains May Depart, što će biti nadoknađeno sledeće nedelje...) pokazao da kad god poželi ume da navuče žanrovske čizme i napravi koliko god želi koraka u njima. Otuda Pepeo... na početku obećava vrlo uzbudljivu i zahvaljujući relativno nepoznatom miljeu "kineskog podzemlja" neobičnu krimi-dramu, iz koje se potom efektno iskobeljava u nešto očekivaniju festivalsku soc-dramu, da bi sve do kraja bio i ostao melodramska ljubavna priča koja traga za svojim razrešenjem.
Ali ga, barem što se mene tiče, ne nalazi. Jia je u poslednjih i nepotrebnih pola sata ponudio više scena koje su mogle da budu efektniji kraj od onoga koji je odabrao (i koji, da budem iskren, nisam do kraja ni razumeo, naročito njegovu posrednu, "osamtrajuću" CCTV vizuru). Što se mene tiče, kada se Ćao zatekne pod svetlima nečega što bi mogli biti svemirski brodovi, jer u njenom kraju "oni se često vide", to je mogao biti dobar kraj. Žena razapeta između blata realnosti i budalastosti kosmosa, baš kao i njena ljubav, i očekivanja od iste. Recimo.
Iako se od "festivalskih" filmova, naročito iz ne-zapadnih kultura, nekako "po difoltu" očekuju da "reprezentuju" društveno-političku klimu i situaciju svojih zemalja, što bespotrebno ubija druge zanimljivije priče, ne popustite kritikama koje tako nešto traže i ovde. Pepeo... je ljubavna priča. I to skoro fenomenalna.
SELEKTAH: 8minus/10
No comments:
Post a Comment