Iščekujući making of ovog filma u kome će Michael Myers pobiti sve koji su se njime pozabavili
Halloween 2018 (u nedostatku još glupljeg imena za ovo što nam je ponuđeno) promovisan je kao još jedan "pametan" horor, nastavljač mlade tradicijice koju su, eventualno, začeli filmovi poput The Conjuring, Get Out, It Follows (i još nekolicina o kojima sam već ovde pisao), koji žanr tretiraju s poštovanjem i koriste ga, kako je bog i namislio, za diskusiju i promociju egzistencijalnih i drugih problema društva.
Kao dokazi te namere ponuđeni su nam David Gordon Green, reditelj koga sada treba već ozbiljnije da prihvatamo kao "netalentovanog Soderbergha", zatim prisustvo Johna Carpentera i Jamie Lee Curtis, kao i činjenica da se ovaj film nastavlja na originalno izdanje i zanemaruje svih 314 glupavih nastavaka (iz kojih bi izuzeo "povampirenje" Roba Zombieja koje ću pogledati tek za Novu godinu).
Čega je originalni Halloween bio metafora? Besmisla (vijetnamskog) rata (koji se vraća kući)? Pošasti kapitalizma i bezdušja koje donosi sa sobom? Američkog načina života "kao takvog" sa svim slobodama koje za sebe traži? Nepoznatog koje nas čeka na vrhuncu sve vrelijeg Hladnog rata? Ili je to samo bio prototip nasilja koje od početka definiše američku tradiciju, društvo i državu? Sami nagađajte.
U ovom filmu ima jedan (jedini) momenat koji je u tom kontekstu zanimljiv- kada unuka Laurie Strode stoji sa svojim prijateljima i debatuje šta se desilo svojevremeno njenoj baki. I onda njen drugar kaže da je Myersov pokolj od pre 40 godina malo dete u odnosu na ono što se danas u Americi svakodneveno dešava i da mu nije jasno zašto se od tog slučaja pravi "big deal". Verovatno u želji da ga nadmudri, Green petostruko multiplicira "body count" u ovom filmu, ali ne uspeva da odgovori ni na jedno od postavljenih pitanja, uključujući i ono najbitnije- o smislu ovog filma.
Ako su vas zavele priče da ćemo u "rijunionu" da vidimo duhovno kompromitovanu Laurie koju je događaj iz mladosti obeležio za ceo život, onda se spremite za "Rambo bakutanerku" čija je egzistencija i ponašanje na ivici parodičnog. Navodna "drama" sa ćerkom i unukom svodi se na trećerazredna verbalna sparingovanja i još jedan je od ćorsokaka ovog filma, baš koliko i dva imbecilna podkast(?!!)-istraživača koji su na početku filma "fascinirana" zločinom koji, kako tinejdžer reče, apsolutno ničim više ne zavređuje pažnju.
Halloween 2018 u pogledu radnje predstavlja najtraljaviju "slešer" vožnju koja nema ni aromu, ni saspens, ni poetičnost, već samo grabi ka kraju filma želeći da pobegne od intelektualnog i anti-filmskog beznađa u kome se našla. Činjenica da s jedne strane imamo tri generacije žena, a s druge jednog muškarca koji ih, i posle toliko godina, tako samouvereno "uznemirava" mogla bi da podstakne nekoga da Halloween 2018 protumači kao Halloween MeToo, ali to bi samo značilo zanemariti kolosalni feminizam kojim je Laurie zračila u originalnom filmu, kao i trijumf tamo ostvaren.
SELEKTAH: 1/10
Halloween 2018 (u nedostatku još glupljeg imena za ovo što nam je ponuđeno) promovisan je kao još jedan "pametan" horor, nastavljač mlade tradicijice koju su, eventualno, začeli filmovi poput The Conjuring, Get Out, It Follows (i još nekolicina o kojima sam već ovde pisao), koji žanr tretiraju s poštovanjem i koriste ga, kako je bog i namislio, za diskusiju i promociju egzistencijalnih i drugih problema društva.
Kao dokazi te namere ponuđeni su nam David Gordon Green, reditelj koga sada treba već ozbiljnije da prihvatamo kao "netalentovanog Soderbergha", zatim prisustvo Johna Carpentera i Jamie Lee Curtis, kao i činjenica da se ovaj film nastavlja na originalno izdanje i zanemaruje svih 314 glupavih nastavaka (iz kojih bi izuzeo "povampirenje" Roba Zombieja koje ću pogledati tek za Novu godinu).
Čega je originalni Halloween bio metafora? Besmisla (vijetnamskog) rata (koji se vraća kući)? Pošasti kapitalizma i bezdušja koje donosi sa sobom? Američkog načina života "kao takvog" sa svim slobodama koje za sebe traži? Nepoznatog koje nas čeka na vrhuncu sve vrelijeg Hladnog rata? Ili je to samo bio prototip nasilja koje od početka definiše američku tradiciju, društvo i državu? Sami nagađajte.
U ovom filmu ima jedan (jedini) momenat koji je u tom kontekstu zanimljiv- kada unuka Laurie Strode stoji sa svojim prijateljima i debatuje šta se desilo svojevremeno njenoj baki. I onda njen drugar kaže da je Myersov pokolj od pre 40 godina malo dete u odnosu na ono što se danas u Americi svakodneveno dešava i da mu nije jasno zašto se od tog slučaja pravi "big deal". Verovatno u želji da ga nadmudri, Green petostruko multiplicira "body count" u ovom filmu, ali ne uspeva da odgovori ni na jedno od postavljenih pitanja, uključujući i ono najbitnije- o smislu ovog filma.
Ako su vas zavele priče da ćemo u "rijunionu" da vidimo duhovno kompromitovanu Laurie koju je događaj iz mladosti obeležio za ceo život, onda se spremite za "Rambo bakutanerku" čija je egzistencija i ponašanje na ivici parodičnog. Navodna "drama" sa ćerkom i unukom svodi se na trećerazredna verbalna sparingovanja i još jedan je od ćorsokaka ovog filma, baš koliko i dva imbecilna podkast(?!!)-istraživača koji su na početku filma "fascinirana" zločinom koji, kako tinejdžer reče, apsolutno ničim više ne zavređuje pažnju.
Halloween 2018 u pogledu radnje predstavlja najtraljaviju "slešer" vožnju koja nema ni aromu, ni saspens, ni poetičnost, već samo grabi ka kraju filma želeći da pobegne od intelektualnog i anti-filmskog beznađa u kome se našla. Činjenica da s jedne strane imamo tri generacije žena, a s druge jednog muškarca koji ih, i posle toliko godina, tako samouvereno "uznemirava" mogla bi da podstakne nekoga da Halloween 2018 protumači kao Halloween MeToo, ali to bi samo značilo zanemariti kolosalni feminizam kojim je Laurie zračila u originalnom filmu, kao i trijumf tamo ostvaren.
SELEKTAH: 1/10
No comments:
Post a Comment